Zlo u ljudima

Čini mi se da sve sigurne kuće ovog sveta ne mogu rešiti problem nasilja u porodici jer su samo privremena mera za one neposredno ugrožene, dok nasilnik, po pravilu, ostaaje lepo na slobodi, u svojoj sigurnoj kući, da u istu dovede neku drugu ženu koju će prvom prilikom premlatiti, čisto onako, da mu prođe vreme, dok čeka da naleti na onu prvu nesretnicu koja je od njega pobegla pa da joj sve kosti ispremešta ili joj, na kraju, stvarno dođe glave. Zbog čega je Zakon tako slab u odnosu na ovakve slučajeve? Pročitala sam na desetine novinskih članaka u kojima se piše o tragično nastradaloj ženi koju je suprug ubio, na ovaj ili onaj način, i to uprkos tome što je nesrećnica iks puta prijavljivala skota policiji. Zašto je to tako? Nameće se zaključak da izgleda  i u policiji, kao i u sudstvu, sedi mnogo malih, još neotkrivenih nasilnika, koji jednostavno drže stranu svom kolegi po lakoj ruci. Prebio ženu, pa šta, mora da ga je iznervirala, pomisli sudija i počinioca oslobodi krivice zbog nedostatka dokaza, ili ga pak osudi na mesec dana uslovne, eto onako, drugarski, čisto da niko ne može reći da nije radio svoj posao.

Strašno me nervira ova pojava i ne volim ni da čitam ni da pišem o tome. Uzlupa mi se srce, dlanovi se oznoje i  najradije bih se i sama latila neke motke i premlatila idiota koji je u stanju mučki prebiti ženu ili, još i gore, dete. Šta je to što pojedince čini takvim zverima pa ruku podižu na najslabije, na one prema kojima bi, po svim zakonima, kako ljudskim tako i prirodnim, morali imati samo ljubav i privrženost, pitanje je. Ne verujem da se nasilje u porodicama o kom se sve učestalije govori može pripisati isključivo alkoholisanom stanju počinioca. Ona koza koja je prošlog leta zatukla svog sina motikom pa ga odvukla bog te pita gde, sakrivši ga tako vešto da su pripadnici policije mesecima posle toga tragali za lešom jadnog dečaka,  nije bila pijana, o ne; ona je, kako smo kasnije na suđenju saznali, bila eto, malo neuračunljiva. Možeš misliti! I te kako je bila i sračunata i uračunljiva dok je delo pokušala prikriti, ako mene neko pita, a ne pita me, naravno.  Šta tek reći o majci koja, načisto pošandrcala od ljubavi prema muškarcu koji   ne zavređuje ni  prezirnog pogleda, ma ni da čovek pljune u njegovom pravcu, udruži snage sa istim pa zajedno zlostavljaju bebu od čega jadno dete, naravno, premine? Ili pak, novinski članak koji govori o majci koja je znala da njen suprug godinama siluje i mučki bije njenu četrnaestogodišnju kći? Šta normalan čovek da uradi kada pročita tako nešto osim da pomisli:- Bože dragi, šta mi ovo treba, zašto mučim sebe čitajući ovakve gnusobe?- Međutim, nisu krive novine ni novinar koji je samo preneo ono što se, nažalost, zaista dešava. Ne mogu se oteti utisku da je pre svega, krivo zlo u ljudima, ono prastaro, biblijsko, izvorno zlo, jer samo ono može objasniti kako nekome uopšte može pasti na um da premlaćuje svoje najrođenije, siluje bebe, zatvara ženu u ormar i slične jezive stvari primerenije lošem horor filmu no stvarnom životu.

Nažalost, protiv zla u ljudima nema leka; volela bih da mogu poverovati kako dobro lagano pobeđuje zlo, međutim, primeri iz svakodnevnog života mi ne dozvoljavaju tu vrstu nepokolebljive vere. Poremećeni tipovi oba pola će uvek postojati, novinari će  imati pune ruke posla da napišu najnovije vesti o nasilju a meni ostaje da se i dalje znojim i nerviram svakog dana kada otvorim novine; i da žalim za onom motkom, govnjivom po mogućstvu, kojom bih vrlo rado presvukla po leđima svakoga ko na decu i žene diže ruku i svakoga ko takve kretene pušta na slobodu, jer mi se čini da silnici samo jezik sile razumeju.