Biti pisac iziskuje obilnu i neograničenu maštu. Svet koji pisac stvara je slobodan, pun imaginacije i često se graniči sa ludilom. Protagonistkinja romana „
Buka“ stvara upravo jedan ovakav svet u kojem počinje da se gubi i u kojem prestaje granica između stvarnosti i fantazije. Milica, i sama pisac, dolazi u novu zgradu, stan svoje prijateljice Ane, koja joj pomaže da pobegne od nasilnog dečka i u kojem se stvara nada za nov početak. U nameri da završi pisanje svog drugog romana i započne nov život, Milica svako veče čuje buku u stanu iznad i ne uspeva da uđe u dijalog sa komšijama koji u tom stanu žive. Na putu rešavanja problema sa bukom Milica upoznaje stanare zgrade koji tvrde da buku ne čuju i da u stanu iznad nje već godinama niko ne živi. Gospođa Ružić, predsednica kućnog saveta, Milici pruža utehu i pomoć oko rešavanja buke, koju Milica prihvata ni ne sluteći kakve se manipulacije kriju iza Ružićkinog akta. Buka postaje simbol i metafora unutrašnjih demona i strahova glavne junakinje. Protagonistkinja ove priče poseduje kompleksan i višeslojni karakter kao i ostali stanari zgrade.
Ekranizacija ovog romana pruža poseban ugao gledanja i narativ iz ženske perspektive koji nedostaje srpskoj kinematografiji. Inspirisana stilom reditelja Romana Polanskog i njegove trilogije, naročito filmom „Stanar“, smatram da bi „Buka“ dala poseban stil i filmski izraz po uzoru na sedamdeset godine. Ova psihološka melodrama sa primesama trilera i mistike na zanimljiv način prikazuje život umetnice, samostalne žene koja prolazi kroz izazove koja njena profesija nosi i donosi novu sliku i način posmatranja života i umetnosti. Na sofisticiran, a opet komercijalan način, „Buka“ pruža uvid u novi svet fantazije koji autorka stvara iz nemogućnosti da živi u realnosti. Ona pravi i ljubavnu priču sa mladim kompozitorom, introvertnim umetnikom Andrejem, stanarom iste zgrade u kojeg se zaljubljuje i u kojem pronalazi takođe utehu od surovog sveta u kojem joj je teško i izazovno da opstane.
Ljubav, koja je idealna samo u romanu, doprinosi poetici ove priče. Granica između ljubavi i mržnje, realnosti i fantazije, straha i hrabrosti predstavlja idealan okvir da se filmskim jezikom ova priča ekranizuje. Jak, ali na trenutke labilan ženski karakter koji se bori sa sopstvenim demonima i duhovima prošlosti prikazuje nam i postavlja pitanje: koja je to granica između stvaranja i umetnosti i da li je uzročno-posledično povezana?
Način na koji je ova priča ispričana zavređuje da dobije svoj život na platnu. Šta se dešava kada buka nestane? I da li nam je ona neophodna kako bismo ugušili sopstvene misli i osećanja? Da li je tišina ponekad glasnija od same buke?
Ovaj film je oda usamljenosti.