Tuga veća od sveta i svemira

Prvo bude ona plava crta, plava kao duboko more, crta u ekrančiću i pasulj u stomaku. Taj pasulj prikačen za tebe i još uvek ravan stomak, i neverovanje da je stanje drugo, sasvim drugo. Onda rastu i pasulj i stomak, nožni prsti su sve dalje od dometa ruku, večitim ženskim pokretom pridržavaš krsta rukom savijenom u laktu, i koliko je sreće toliko je i straha da li je sve u redu, da li će sve biti kako treba.

Noću spavaš kao plik na krevetu. Sve dok ne poteče voda koja život znači, počne jaukanje koje se završava smehom. E, onda počinje gledanje svakog pokreta, grimase, osluškivanje noću da li diše, da li je malo ili suviše pokriveno, briga da li je dovoljno jelo. Onda ga podižeš kad se preturi pokušavajući da sedi, pa sreća nad srećama kad se uspravi, kad stane prvi put.

Učiš ga da hoda, da drži kašiku, da pogodi usta njome. Raduješ se svakom glasu koji ispusti, topiš se od prvog ma-ma. Učiš ga da se igra, da drži knjigu, da se obuče, da veže pertle, da kapom nađe glavu, da pogodi rukavice.
Učiš ga kako kaže koka, kako kaže kuca, kako kaže krava, gde zeka pije vodu i gde je pametna glava. Učiš ga da kaže dobar dan, hvala i molim, raduješ se svakom njegovom smehu i osmehu, duboko udišeš njegov miris u pregibu vrata, prepoznaješ miris njegove kose među bezbroj mirisa.

Učiš ga da vozi bicikl, da se raduje snegu. Učiš ga da pliva, da baca loptu. Praviš mu rođendane i smišljaš poklone kojima će se najviše obradovati. Bojiš se kad krene u vrtić, još više kad ih odvedu na izlet i prve, male nastave u prirodi. Ne znaš kako će bez tebe, ne znaš kako ćeš ti bez njega. Da li ga tamo pokrivaju, dovoljno oblače, da negde ne padne, da ga nešto ne ujede, da li dovoljno jede...

Bojiš se svakog njegovog kašlja, temperature, punog nosa, svake bolesti kao najstrašnije. Boli te i kad njega ne boli. Kada krene u školu, brineš kako će mu biti, da li piše domaće, da li uči, ima li drugove, brineš šta radi kad je samo kod kuće, da li je podgrejalo i jelo ono što si mu ostavila, kakve će ocene imati. Brineš kako prelazi ulicu. Brineš i ne slutiš da se iz škole jednog dana neće vratiti. Nikada više. Da ga više nema.

Nema misli, ni reči koja može da opiše tu strahotu. Ni tri dana, ni deset dana žalosti, ni godinu dana, nema vremena ni suze koji mogu da odmere tu tugu. Beskrajnu tugu bez utehe. Tugu veću od sveta i svemira. Tugu bez kraja. Tugu za detetom.

Preuzeto sa: Blic Žena
Foto: Freepik