ZAŠTO ME NIJE BILO NA SAJMU?

Odgovor na ovo pitanje dugujem svojim čitaocima, izdavaču i svima onima koji su očekivali da se eventualno sretnemo u vrevi beogradskog Sajma knjiga prošle nedelje i prozborimo po koju o književnosti – žanrovskoj i onoj drugoj. A odgovor je jednostavan: u pravom životu (onom u kojem ne pišem, već hranim porodicu), morao sam da istu tu nedelju provedem na jednom drugom sajmu, u varoši po imenu Dizeldorf, među drugima sličnim meni koji su se tamo sjatili iz čitavog sveta kako bi kupovali/prodavali gumu i plastiku, te sve što uz proizvodnju tih materijala ide.

Ima li olakšavajućih okolnosti koje bi mogle da mi ublaže osećaj duboke osujećenosti i ozlojeđenosti zbog nemogućnosti da budem tamo gde zaista treba da budem? Pa, nije da nema. Narečena varoš ima nekoliko pogodnosti za svakog namernika koji se tamo nađe – najpre, tu su najbolje pečene kolenice u multiverzumu uz poslovično dobro pivo; na manje od jednog sata vožnje je Feltins Arena, trenutno verovatno najbolji i najmoderniji stadion u Evropi gde sam morao u subotu da pokušam da zaboravim na nedoživljeni metež Hala 1 i 14 sa još šezdeset hiljada sjajno raspoloženih navijača, uglavnom domaćeg Šalkea 04 i, u mnogo manjem broju, gostujućeg Verdera iz Bremena (1:1); najzad, na samo dva sata vožnje je još jedna donekle poznata varoš, Amsterdam, sa svim onim kanalima, mostovima, kanabisom, Crvenom četvrti i zadovoljstvima koja taj kvart nesebično nudi putniku-namerniku. A posle toga povratak u bazu na severozapadu Nemačke, u istu onu pivnicu sa istom onom kolenicom... Šta da se radi, kad se mora, nije teško.

Ali nije to odsustvo sa beogradskog Sajma knjiga bilo sasvim lišeno korisnih efekata: jedan ljubazni domaćin mi je ispričao za ručkom zanimljivu pripovest o dva zaraćena nemačka srednjovekovna grada i vremenu otkad potiče njihova tradicionalna međusobna surevnjivost i rivalitet – sukob koji se danas ogleda u tome što, recimo, ukoliko u kafani nehotice (ili namerno) poručite pivo upotrebivši lokalizam karakterističan za onaj drugi, rivalski grad, gotovo uvek dobijete odgovor kako dotično piće možete dobiti kojih 800 kilometara južno, ili ljubazno izgovorenu rečenicu: „Hvala što već odlazite.“ Marljivo sam pribeležio za svoju buduću pripovetku iz sveta koji ste mogli da upoznate u mojoj noveli „Crveno nebo nad Poljima ilovače“, u zbirci Tihi gradovi.

Ipak, najveća korist koju sam izvukao iz tog službenog puta zbog kojeg sam ove godine odsustvovao sa „Laguninog“ štanda jeste mogućnost da konačno završim sa čitanjem jedne i započnem sa čitanjem druge izvanredne knjige. Prvu je napisao čovek kojem otvoreno zavidim na stilu, erudiciji i imaginaciji, irski pisac Ijan Mekdonald čijih sam nekoliko romana i priča svojevremeno preveo na srpski, bez izuzetka sa ogromnim zadovoljstvom. Sada je posredi njegov najnoviji roman, Brasyl. (Hm. Ako jednog dana budem to prevodio, nisam siguran šta ću uraditi sa naslovom – ostaviti ga u originalu, prevesti samo kao Brazil i tako izgubiti tu malu ali ključnu razliku između uobičajenog pisanja naziva te zemlje na engleskom i naslova Mekdonaldove knjige, ili pokušati s egzibicijama kao što su Brazyl, BraSil, BraZil...)

Premda su me godine i iskustvo naučili da se klonim apsolutnih tvrdnji, ova knjiga me dovodi u veliku opasnost da izjavim kako je reč možda o najboljem naučnofantastičnom romanu koji sam ikada pročitao. A pročitao sam ih zaista mnogo. Mekdonald je ubedljivo najbolji stilista među fantastičarima sada već srednje (tj. moje) generacije i neće biti nikakvo čudo ako u konkurenciji za knjige objavljene u ovoj godini Brasyl osvane među nominacijama za ugledne esnafske nagrade kao što su Hugo ili nagrada Artur C. Klark. Kao što je pre dve godine učinio romanom Reka bogova (River of Gods), gde je bogatu i egzotičnu kulturu Indije prožeo futurističkim predviđanjem da će ta zemlja postati središte tehnološkog (tačnije: nanotehnološkog) razvoja planete, u svojoj novoj knjizi Mekdonald je čiitaocu dao sliku čarobnog, zamamnog i zastrašujuće nepoznatog Brazila kroz zaplet koji se odvija u tri vremenska toka da bi se na kraju (tačnije, pred kraj) romana sve tri radnje sklopile u logičnu celinu.

Zemlja Amazona, kafe, futebol-a (pravog fudbala, kako kaže Mekdonald, najlepše igre na svetu) i 134 zvanično priznate i u svemu ravnopravne nijanse ljudskog tena, poprište je zbivanja nadahnutih savremenim teorijama kvantne fizike o suštini stvarnosti i postojanju multiverzuma, beskrajnog broja svetova koji se međusobno razlikuju tek malčice, u detaljima. Vremenski tok iz prve polovine 18. veka vodi nas, zajedno sa dvojicom protagonista – jezuitskim irskim sveštenikom po imenu Kvin i francuskim naučnikom i prosvetiteljem dr Fasonom – kao u Srcu tame ili Apokalipsi danas – u potragu za odmetnutim misionarom, gospodarem ploveće katedrale-tvrđave koji pokrštava i porobljava urođenička plemena. Jedino pleme koje jurodivom španskom Jezuitu izmiče jeste tajanstveni narod indiosa upoznat sa tajnom multiverzuma i sredstvom koje omogućava putovanja iz jednog paralelnog sveta u drugi. U sadašnjem vremenskom toku, u Rio de Žaneiru iz 2006. godine, Marselina Hofman, TV producentkinja bizarnih serijala u stilu Velikog brata, dolazi na zamisao da organizuje na svom kanalu javno suđenje golmanu Barbosi, koji je čitav Brazil zavio u crno kada je primio gol od Urugvaja i kariokama uskratio osvajanje svetskog kupa početkom pedesetih godina dvadesetog veka. Potraga za njim dovešće je do susreta sa sopstvenom dvojnicom iz jednog od ostalih svetova, dvojnicom čiji je zadatak da onemogući dostupnost saznanja o multiverzumu širokoj populaciji. A 2030. godine, takođe u Riu, mladi tamnoputi biseksualac koji se bavi sumnjivim poslovima zaljubljuje se u Japanku, stručnjaka za kvantnu tehnologiju, koja je ovladala putovanjem kroz multiverzum, samo da bi prisustvovao njenoj smrti od kvantnog sečiva, te da bi se ponovo zaljubio u njenu dvojnicu iz paralelnog sveta. Tek negde u poslednjoj trećini knjige čitalac shvati da se zapravo nijedan od ta tri vremenska toka ne odigrava u našoj stvarnosti, već u nekoj od bezbrojnih i beskrajno sličnih, gde samo malene razlike kao što su konjska kuga u osamnaestom veku, nepostojeće reality-show emisije u naše vreme ili računari utetovirani u kožu kao nerazdvojni deo organizma u bliskoj budućnosti pokazuju da nas je Mekdonald odveo u posetu drugim svetovima. I u svemu tome jedna građevina stoji kao nepokolebljiva konstanta – stadion Marakana, pored kafe i sambe, simbol svega što Brazil jeste za ostatak sveta.

Tekst je veoma zahtevan za čitanje, ne samo zbog Mekdonaldovog bogatog stila koji se može porediti sa prozom najboljih pisaca magijskog realizma, već i zbog mnoštva portugalskih izraza i brazilskih lokalizama, za koje je na kraju romana dat mali rečnik objašnjenja. A postoji li dostojniji završetak jedne ovakve knjige o Brazilu od velikog crteža fudbalske lopte-bubamare i ironičnog citata poznate izjave Šarla de Gola da „Brazil nije ozbiljna zemlja“?

Zaista, verovatno najbolja naučnofantastična knjiga koju sam ikada pročitao.

A pošto let iz Dizeldorfa do Beograda traje oko dva sata, imao sam u povratku dovoljno vremena da započnem i drugu knjigu koju sam poneo na put. Naslov joj je World War Z, a mali kuriozitet je to što je njen autor Maks Bruks, sin poznatog holivudskog režisera Mela Bruksa koji me je često do suza zasmejavao svojim slavnim komedijama. Ovo nije moj prvi susret sa prozom Maksa Bruksa – pročitao sam pre oko godinu dana njegovu prvu knjigu Kako preživeti zombije, parodiju na podžanr vodiča za preživljavanje ove ili one situacije u koju ćete jamačno jednog dana dospeti – ako se izgubite u prirodi, na primer, zalutate u pećini, zateknete se usred katastrofalne poplave ili blizu vulkana koji je rešio baš sad da se aktivira. Mrtvo-ozbiljnim tonom mladi Bruks je tu izložio šta sve treba čovek da uradi kako bi opstao usred najezde zombija – gde da traži sklonište, kojim oružjem i zalihama da se opremi, koja vozila da koristi, kako da se ponaša u zavisnosti od podneblja ili terena na kojem se nalazi, sa sve stilizovanim crtežima uobičajenim za niskokvalitetne vodiče, pa čak i sa nekoliko praznih strana na kraju rezervisanim za beleške u slučaju da ovaj vodič zaista morate i da upotrebite. Pošto sam inače veliki ljubitelj svega što ima veze sa zombijima – Romerovih filmova, antologija sa pričama pisanim na osnovu tih filmova i računarskih igrica u kojima pokušavate da opstanete pred navalom beslovesnih i proždrljivih živih mrtvaca – prva Bruksova knjiga me je razgalila, a ova druga, World War Z, bar sudeći po početku, uverila da će Maks Bruks postati veoma popularan, ako ništa drugo, ono među čitaocima žanrovske proze.

World War Z („Svetski rat protiv zombija“) – napisan je kao zbornik izveštaja, intervjua i zapisa različitih učesnika u uspešnom pokušaju savremene civilizacije da se suprotstavi posvemašnjem uništenju, od prve pojave oživelih pokojnika u Kini, preko njenog širenja krijumčarenjem ljudi kroz Tibet i Rusiju na ostatak planete, pa do sveopšteg sukoba u kojem je desetkovano čovečanstvo nekako uspelo da se zaustavi na rubu nestanka. Bruks piše pitko i zabavno, uzbudljivo i zanimljivo, tako da ću nesumnjivo uživati u njegovom romanu o zombijima.

Dakle, premda nisam bio na beogradskom Sajmu knjiga prošle nedelje, to me nije sprečilo da se sa knjigama družim čak i u dalekoj tuđini, okružen izloženim mašinama za preradu i reciklažu gumenih i plastičnih materijala, bučnim prezentacijama velikih proizvođača i krajnje prozaičnim događanjima za koja je najbolji lek upravo dobra proza.

Zašto me nije bilo na sajmu? Zapravo jeste, ali na pogrešnom.

Ostaje mi da ispravim grešku dogodine.