Kralj amonijak

Naslov ovog teksta sam (bez pitanja) pozajmio od Darka Tuševljakovića koji Kralja Amonijaka pominje u svom izuzetnom romanu-prvencu Senka naše želje (Čarobna knjiga, 2010). Otprilike na samoj sredini knjige, u jednoj od ključnih scena prelomnih za radnju i likove, Darko opisuje industrijski kompleks Južne zone Pančeva (Azotara, Petrohemija i Rafinerija) kao monumentalne i smrtonosne kulise života njegovih protagonista, s uzgrednom i o-tako-tačnom opaskom da "ljudi tamo imaju vazduh, ali ne i kiseonik."

Ovih dana sam u prilici da se s Darkom intenzivnije družim pošto sa njim i Otom Oltvanjijem (Kičma noći, Samizdat B92, 2010) putujem po Srbiji na svojevrsnoj turneji koju smo nazvali "Tri lica knjige – Pisci uživo" s ciljem da čitaocima predstavimo tri romana koje smo (svaki po jedan, naravno) objavili ove godine za svoje izdavače – pored njihovih pomenutih knjiga, tu je i moj Čovek koji je ubio Teslu (Laguna, 2010). Jedno od pitanja koja u razgovoru pred publikom obavezno postavljam Darku odnosi se upravo na Kralja Amonijaka i to koliko je njegov život u Pančevu (gde se doselio iz jednog drugog ekološki izuzetno ugroženog grada s ovih prostora – Zenice) bio pomračen senkom Južne zone i prožet otrovima koji polako ali sugurno ubijaju stanovnike tog velikog i pitomog banatskog mesta.



Imam posebne razloge da se zanimam za percepciju ekološke pančevačke tragedije kakvu može da ima kolega po peru: koreni su mi delom u Pančevu, dobar deo detinjstva sam proveo u njemu, a u periodu od nekoliko godina, relativno nedavno, bio sam u prilici da se i iz prve ruke, kao jedan od članova izvršnog odbora Petrohemije, uverim u to o kakvom je problemu reč i koliko je on beznadežno nerešiv. Jer, ja Pančevo pamtim po vremenu kada je u Tamišu još bilo žive ribe (jednu sam čak kao klinac – u pitanju je bila malena štuka – zahvaljujući pukoj početničkoj pecaroškoj sreći, uspeo uhvatim, upravo na mestu koje je u Darkovom romanu poprište mnogo strašnijih događaja); pamtim ga po mirisu mulja, snenim letnjim danima, izletima do Bele stene na Dunavu i mnogim drugim stvarima kakve dečaci obično ne zaboravljaju kada odrastu i ostare. Ne pamtim Pančevo po sirenama za znak uzbune zbog preterane koncentracije štetnih materija u vazduhu, naredbama za zatvaranje prozora i upotrebi zaštitnih maski: pamtim ga i volim zbog specifičnog ravničarskog duha i humora, bogate kulturne tradicije i neobičnog svetonazora koji se u Pančevcima razvio iz spoznaje o tome da se na periferiji njihovog rodnog mesta nailazi – Beograd.

Zahvaljujući poslu koji sam tih nekoliko godina obavljao, upoznao sam i drugu stranu medalje: istinu o tome koliko su postrojenja u Južnoj zoni neizlečivo i nepopravljivo zastarela, opasna toliko da na radnom mestu svakodnevno imate osećaj da bukvalno sedite na buretu baruta, i koliko je – paradoksalno – njihovo zatvaranje ili izmeštanje nešto o čemu se ne može ni sanjati. Smrt Južne zone bila bi istovremeno i smrt celog grada: ako se po strani ostavi Rafinerija, koja je sada u ruskim rukama i u kojoj je novi vlasnik obavio u izvesnoj meri remont i modernizaciju, preostala dva mastodonta koji proizvode i u vazduh emituju opasne materije zapošljavaju nekoliko hiljada ljudi i hrane isto toliko porodica, koje opet taj novac troše u pančevačkom uslužnom i trgovinskom sektoru, a on bi se, opet, bez tih potrošača jednostavno ugasio i ko zna koliko ljudi ostavio bez posla, prihoda i egzistencije. Svi se još dobro sećamo zime 2006/2007 kad su se sirene prolamale nad pančevačkim krovovima, kad su pokrajinski političari kojima je to veoma odgovaralo sumnjivo brzo stizali iz Novog Sada na lice mesta kako bi se slikali, delili obećanja i podsećali izbezumljene Pančevce osuđene sa sporo istrebljenje kako treba da ih se sete na sledećim izborima. Tih sirena više nema, jer su izbori bili i prošli, ali Pančevo i dalje umire, jer se ništa u Južnoj zoni zapravo nije promenilo.

Po prirodi posla, morao sam da naučim šta je benzol, a šta aromati, zašto treba strepeti od dekompozicije i kako tumačiti boju dima na baklji fabrike etilena. Ali, isto tako, saznao sam i kako postupa (ili, kad tako zatreba, ne postupa) inspekcija za zaštitu životne sredine, i kako se selektivno podnose krivične prijave protiv politički nepodobnih direktora da bi se sklonili i zamenili odgovarajućim kadrom iz vladajuće, toliko principijelne koalicije.

Pančeva iz mog, pa i Darkovog detinjstva više jednostavno nema. Zamenile su ga samo kulise među kojima, plašim se, i Pančevci samo strpljivo i fatalistički tavore udišući svakog dana miligrame nevidljive smrti. Zaštite od Kralja Amonijaka nema, osim u bekstvu za koje, naravno, većina stanovnika nije spremna niti dovoljno imućna. Kralj Amonijak je, možda, široke ruke, ali u onoj drugoj, koju krije iza leđa, čuva za svoje podanike buket bolesti, od astme do kancera pluća. O Pančevu verovatno niko nikada više neće pisati sa nostalgijom; ljudi će snimati filmove kao što su Čudovište iz Tamiša ili Zona mrtvih, a neko će možda napisati priču ili roman sa post-apokaliptičnom tematikom smešten u ovom banatskom Bopalu. Tanana, ali lirska i tanana osećanja ostaće rezervisana za neka druga, srećnija mesta. Grad koji sam toliko voleo i uživao u mladosti provedenoj u njemu ostaće, nažalost, sačuvan samo u uspomenama i dobrim knjigama kao što je Darkova.