Besplatna isporuka – samo ovog vikenda
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

DNEVNIK APSINTA I KRVI

26.08.2008.
 

Dok piše, pogotovo ako je posredi duža prozna forma, pisac je obično krajnje posvećen temi koju obrađuje. Trenutno radim na novom romanu i na ljubazan poziv Lagune da pošaljem tekst za blog mogu dostojno da odgovorim jedino odabirom i slanjem prikladnog odlomka iz tog novog teksta čiji je radni naziv Dnevnik apsinta i krvi. Svojim starim čitaocima smem da otkrijem samo da se najveći deo radnje romana zbiva u univerzumu koji sam ovlaš dodirnuo pričom „U 5 i 15 za Nekropolis“ iz zbirke Tihi gradovi, kao i da je to najzad ona pripovest o mom omiljenom junaku Nikodiju Mariću, knjiga koji sam publici odavno obećao.

Segment koji sledi ne otkriva mnogo o sadržini ali je ilustrativan za sveukupni ton romana i nadam se da će čitaoci njime biti podstaknuti da jednog dana požele da pročitaju čitavo delo. A pošto me rad na Dnevniku apsinta i krvi zaokuplja i ispunjava mnogo više i intenzivnije nego što sam i sâm očekivao, izgleda da taj dan i nije tako daleko.

 

G.S.

Beograd, avgust 2008.

-------------------------------------------------------------------------------------------------

 

Vilijam Kodi je star, star čovek. Nekada zlatni i bujni uvojci koji su krasili njegov lik na znamenitim plakatima za Bufalo Bilovu predstavu sa Divljeg zapada sada su mlitavi, proređeni i snežno beli. Ali u svetloplavim očima još ima tvrdi sjaj kao podsećanje na negdašnju muževnost i snagu karaktera, bez obzira na to što izborano lice i koža tamna i tvrda kao opanak svedoče o tome da je časna starina na izmaku života. Dok zalazimo iza šatri podignutih na travnatoj zaravni ukraj trkališta kod Careve ćuprije i prilazimo paviljonu podignutom samo za izuzetno važne posetioce predstave, razgovaramo na engleskom, na moje insistiranje, usled želje da ga poštedim često smešnim pokušajima da mi se obraća na priučenom srpskom. Pitam ga koliko se njegova trupa izmenila od vremena kada je, pre nešto više od tri decenije, bila na vrhuncu slave i izazivala veliku pažnju u svim evropskim prestonicama.

On zastane, podiže šešir da obriše znoj sa čela velikom belom pamučnom maramom – vrućina je velika za kraj septembra – pa slegne ramenima.

"Najveći deo prvobitne trupe raštrkan je na sve četiri strane sveta. Ostao sam samo sa mojim vernim Bikom Koji Sedi – tim posranim malim crvenokošcem koji nikako da skonča – i sa njegovim jednako odrtavelim sinom, Vraninom Nogom, dok za uloge ostalih svirepih ratnika Zapada moram da unajmljujem koga stignem; ako biste, mladiću, sada zašli u šatru gde se šminkaju za nastup, jamačno biste utvrdili da većina od njih peva na ciganskom, razmenjuje proste šale na vlaškom ili nekom od inih jezika ove regije. Uostalom, mladić koji glumi moj lik u uvodnoj numeri, kada osvajam Divlji zapad i pobeđujem buntovne Indijance, mislim da je Mađar; ja, nažalost, više nisam u stanju da jašem."

"Ali, odakle vam sredstava da nabavljate toliko tih vunastih goveda – bufala – da biste po tri ili četiri ubili u svakoj predstavi?" upitam ga s iskrenim čuđenjem. Osmehne mi se na to.

"Sve su to jedna te ista grla – umesto ubojne tanadi koristimo ona napunjena sredstvom za uspavljivanje. Sirote životinje... Nego, ova vrućina je ubistvena, mladi gospodine, i sasvim neprilična za ovo doba godine. Teško trpim ovu vašu klimu... Mislim da je vreme za malo osveženja."

I sâm osećam vrućinu i sve veću žeđ. Nazirem u paviljonu gospodu i dame kraj stola gde je posluženje, tanjiri sa odrescima i salatom, te vrčevi vina i ledene limunade.

"Pročitao sam u jednom članku koji su objavile ovdašnje novine najavljujući gostovanje vaše predstave, gospodine Kodi, da je vaša najveća zvezda nekada bila kaubojka po imenu Eni Okli, nepogrešivi strelac i gospodarica kratkih i dugih cevi, virtuoz vatrenog oružja, naročito kolta kalibra 45. Članak dalje prelazi preko činjenice da narečena dama više ne nastupa sa vama. Šta se to dogodilo pa više nemate takvu tačku u svom programu? Precizno streljaštvo nesumnjivo je odigralo važnu ulogu u osvajanju Divljeg zapada."

Kodi uzdahne. "Hodite, mladiću, da sednemo u hlad, pa ću vam ispričati o tome potanko, premda mi to nije jedna od prijatnijih uspomena na razvoj karijere Bufalo Bila."

Smeškajući se i klimajući glavom okupljenima u hladovini – prepoznam tu nekoliko sveprisutnih pripadnika mondenskog Beograda, veleposlanika Severnoameričke Unije i još par diplomata – stari zabavljač me dovede do dve udobne pletene bele naslonjače. Livrejisani negro prinese nam dve visoke čaše limunade koje se magle od udrobljenog leda, a Kodi mi šeretski namigne i iz unutrašnjeg džepa jakne od meke prevrnute kože izvuče blistavu pljosku.

"Pravi pravcati irski viski", saopšti mi dok sipa tečnost u visoku čašu. "Želite malo?"

"Ne, hvala", odmahnem glavom, "premda sam ubeđen da je izvrstan. Ovih dana izgleda da mogu da podnesem samo jedno piće – apsint."

"O", podigne on s čuđenjem obrve. "Neobičan izbor za ovo podneblje, rekao bih. Dalo bi se očekivati da ste privrženiji kakvoj domaćoj rakiji – od šljive, možda? No, verovatno ste se poveli za modom boema iz Austrougarske i onog dekadentnog đubrišta, Francuske."

"Tako nešto", promrmljam s poluosmehom i srknem limunade iz čaše. "Dakle? Eni Okli?"

Kodi je poćutao nekoliko trenutaka, nabranih veđa, a onda počeo da pripoveda o događaju koji se zbio pre čitave tri decenije.

"Pa... Pored neporecive činjenice da je ona danas čkiljava babuskera koja ne bi mogla ni zid da pogodi iz prangije sa pet stopa udaljenosti, te je ne bih ni angažovao više za svoju predstavu, posle onog što nam se zbilo za vreme naše prve evropske turneje navelo ju je da se zarekne kako više nogom neće kročiti u moj cirkus.“ Mljacnuo je malo, promuljao jezikom i prstima podesio veštačke zube u ustima, a onda nastavio. „Bilo je to jednog ledenog novembarskog popodneva u Berlinu. Nastupali smo na hipodromu po imenu Šarlotenburg. Nemačka je bila neizostavni deo našeg veoma uspešnog pohoda na Stari kontinent. U publici koja se od hladnoće čuvala bundama i krznenim šeširima bio je mladi i preki vladar Rajha, Kajzer Vilhelm II, tek nekih godinu dana na prestolu. On se naročito zanimao za moju najveću zvezdu, Eni Okli koja je – uzgred, ako niste izvoleli znati – usvojena kćerka tog crvenog pseta, Bika Koji Sedi!"

On otpije iz čaše, ponovo mljacne smežuranim tankim usnama pod belim brcima i nastavi, zagledan daleko u prošlost.

"Tog je dana, kao i obično, Eni objavila publici kako će pokušati da kuršumom odbije pepeo sa cigare kakve dame ili gospodina iz gledališta. 'Ko će biti taj dobrovoljac koji će držati cigaru?' upitala je. Zapravo, nije očekivala da se iko od posmatrača prijavi, već je to pitala tek onako, jer je to bilo deo njene tačke. Njen jadni stari suprug po imenu Frenk Batler uvek je bio taj koji je u areni glumio živu muštiklu.

Ovaj put, avaj, tek što je Eni izrekla taj poziv, Kajzer Vilhelm lično iskočio je iz carske lože i kočoperno sišao među artiste. Eni je bila zapanjena i užasnuta, ali nije mogla da se povuče jer bi tako osramotila i sebe i celu trupu. Odmerila je koracima, kao i obično, udaljenost od mete dok je Vilhelm iz zlatne tabakere vadio cigaru i palio je, šepureći se pred svojim podanicima. Gledao je pritom, naravno, da prikrije od publike sasušenu ruku, koju je produžio naročitom protezom sa rukavicom na kraju... Nekolicini nemačkih policajaca je najednom sinulo kako to nije tek jedna od neslanih šala njihovog mladog cara, pa su pokušali da ometu tačku. Ali Njegovo Veličanstvo ih je oteralo pokretom ruke. Vilhelm se tada okrenuo carskoj loži i doviknuo kancelaru kako se u potpunosti pouzdaje u sigurnu ruku slavne pustolovke Eni Okli, kako izlaže svoju ličnost pogibelji kako bi pokazao koliko je spreman da se žrtvuje za Otadžbinu. Ne sećam se dobro svih sličnih koještarija koje je tada izgovorio, ali krajnji rezultat je bio to da je državni kancelar na brzinu naškrabao pismo zvaničnog pomilovanja za Eni Okli i sve pripadnike Bufalo Bilove predstave sa Divljeg zapada za slučaj da se dogodi nemoguće. Posmatrao sam skamenjen sa svog mesta najavljivača programa kako Kajzer nehajno potpisuje edikt i potvrđuje potpis svojim pečatom u vosku. Vilhelm je inače bio čuven po tome što je donosio odluke impulsivno, bez mnogo premišljanja, te je njegov sekretar uvek sa sobom imao spremne listove hartije sa carskim grbom i dovoljno voska da donesene odluke budu zapečaćene. Potom mi je jedan od policajaca skrušeno doneo taj papir presavijen načetvoro i ja sam ga bezmalo refleksno strpao u džep.

I dalje sam želeo da nekako zaustavim predstavu, ali nisam video načina za to: ako bismo se sada povukli, ako bi Eni rekla da ne može da gađa, glas o tome svakako bi stigao do svih prestonica i varoši na kontinentu gde je tek trebalo da nastupamo, a nema sumnje ni da bi sâm Kajzer bio van sebe od besa. Opstanak celog Bufalo Bilovog pregnuća i životi desetina ljudi koji su od mog cirkusa živeli bio bi tako doveden u pitanje.

'Dakle, mlada damo – hoćemo li preći na ono što publika okupljena danas u Šarlotenburgu ne može da dočeka?' izgovorio je tada Kajzer glasom u kojem je, kunem se, mogla da se prepozna i zavodnička nota. 'Ili ćemo sačekati da ova cigara sasvim dogori, pa da pripalimo novu?'

Otpuhnuo je plavičasti mirisni dim i zagledao se u Eni gotovo izazivački. Video sam kako se ona preznojava u svom odelu od jelenske kože i verovatno razmišlja o tome zbog čega je prošle noći morala da popije mnogo više viskija od svoje uobičajene flaše. A onda je udahnula, podigla svoj kolt kalibra 45 i opalila."

Vilijam Kodi je ponovo zaćutao. Gledao sam u njega s iščekivanjem i moram priznati da me je njegova priča opčinila. Nastavlja posle duge stanke, glasom umornim i tihim:

"Samo nas je taj edikt nažvrljan na licu mesta spasao da ne skončamo u berlinskim kazamatima. Ne znam je li posredi bila trema – nešto što Eni Okli nikada nije trpela na sceni, ali se jamačno moglo javiti u tako izuzetnim okolnostima, sav taj popijeni viski i mamurluk koji ju je mučio čitav dan, tek ruka joj je zadrhtala i kuršum je promašio pepeo na Kajzerovoj cigari za četiri ili pet inča. Tane je smrskalo vilicu nemačkom caru, nekako se odbilo od kosti lobanje i skrenulo uvis, da bi mu se usadilo u mozak. Sručio se kao vreća na zamrznuto tle i nastao je pravi metež. Držao sam carev edikt visoko iznad glave, žmureći, očekujući da i mene i ostale artiste nemačka policija izrešeta hicima iz svojih mauzera. Ali do toga, na svu sreću, nije došlo. Car je još pokazivao znake života i umro je tek devet dana kasnije, ali mi smo tada već bili daleko; prekinuli smo turneju, bez obzira na finansijske gubitke, otpustili lokalne pridružene članove trupe, otpremili rekvizite, šatre i životinje teretnim vozom za Francusku i dalje, preko Kanala, do liverpulske luke. Nas tridesetak otputovalo je do granice sa Francuskom posebno organizovanim konvojom kočija u pratnji predstavnika veleposlanstva Unije i unajmljenih naoružanih čuvara – zahvaljujući ediktu, nemačka vojska i policija nije mogla da nas takne, ali taj papir nije nam bio nikakva zaštita od pobesnele rulje."

On iskapi čašu i spusti je na sto, pa obriše brke i usne nadlanicom prekrivenom staračkim pegama. "Pobegli smo srećno – bez novca, ali makar sačuvavši život. Tek kada smo sa palube Titanika II ugledali svetla Steten Ajlenda, mogli smo uistinu da se poradujemo. Znali smo, dok smo plovili, da nemačke podmornice krstare Atlantikom i da i naša lađa lako može doživeti sudbinu sličnu sudbini njene prethodnice. I dan-danas se pitam, posle toliko godina, u kakvom bismo svetu sada živeli, samo da ruka Eni Okli nije tog novembarskog popodneva tako sudbonosno zadrhtala."

"Nažalost, ne zanimam se toliko za istoriju", kažem. "To je pre nešto što bi interesovalo mog prijatelja Svetozara Tankosića, novinara Glasa serbskog, koji je i napisao onaj članak o vašem cirkusu, gospodine Kodi. Ispričaću mu ovo što ste mi rekli. Svakako će imati zanimljive teorije o sadašnjosti u kojoj je Kajzer Vilhelm II živ i zdrav."

"Neki misle kako bi takva sadašnjost izgledala prilično mračno", odgovori on na to. "Mark Tven je o tome pisao i – onako maštovit i vispren – pretpostavio da bi za samo dvadesetak godina pod vođstvom mladog i ambicioznog Kajzera Nemačka postala svetska vojna sila – na račun svojih starih neprijatelja, Francuske, Rusije, Britanije čak. I ko zna kakve bismo sve ratove imali danas, i koliko bi malobrojnija publika za moje nastupe bila na starom kontinentu." Negro mu ponovo priđe, dolije limunadu u čašu, a Kodi je oplemeni na isti način kao i pre nekoliko minuta.

Dopustim mu da ponovo malo uživa u tišini i osvežavajućem piću, a onda mirnim glasom upitam ono što sam smerao još od sinoć, kada je Vilijam Kodi prišao mom stolu u Prvom klubu za gospodu. "Gospodine Kodi", kažem, "šta vi zapravo želite od mene?"

Kodi tada uzdahne, starački umorno, pa me pogleda pravo u oči.

"Odmah ću vam reći, mladi prijatelju. Ali imajte na umu da ovo činim tek da bih pokušao da se jednom starom prijatelju odužim za bezbroj usluga koje mi je činio u proteklih nekoliko decenija. Govorim tu o gospodinu Hardingu, predsedniku Severnoameričke Unije, koji me je zamolio da, tokom boravka u Beogradu, kako znam i umem stupim u kontakt sa gospodinom Teslom. Ali, da biste razumeli razloge za to, moraću još malo da vas mučim tom vama mrskom disciplinom, istorijom."

On zaćuti kako bi primio čestitke dame i gospodina koji su prišli našem stolu, rukovao se sa njima i potpisao velike fotografske otiske na kojima je snimljen kako sedi pobednički na konju sa puškom oslonjenom o bok, cevi podignute uvis, dok pod nogama konja leži "ubijeni" bufalo. Pošto su se nametljivci udaljili, Kodi nastavi:

"Ne znam koliko poznajete istoriju severnoameričkog kontinenta, ali svakako ste upoznati sa velikom pobedom pobunjeničkih snaga kod Getizburga, kada je Robert I. Li potukao do nogu plave mundire generala Meklelana. Rezultat tog vojnog dostignuća za države Konfederacije bili su izbori za Kongres Unije održani 4. novembra te iste, 1862. godine i pobeda demokratske partije koja se zalagala za prekid neprijateljstava po cenu priznanja nezavisnosti južnih delova dodatašnjih Sjedinjenih Država. Linkoln je ostao bez vlasti posle samo jednog mandata, a evropske sile, prevashodno Engleska i Francuska, čija je tekstilna industrija prevashodno trpela zbog nedostatka isporuka pamuka iz Amerike tokom Građankog rata, priznale su otcepljenu Konfederaciju kao nezavisnu."

Pogladivši brke, Kodi skrene pogled prema livrejisanom negru koji je spremno služio preostale zvanice u paviljonu, kojih je bilo sve manje i manje. Onda nastavi:

"Konfederacija je tako uspela da zadrži na snazi robovlasnički poredak sledećih pola veka. Ali abolicionizam je polako prevladao i u Senatu Konfederacije, uslovljen iskorenjivanjem ropstva u ostatku sveta. Danas razjedinjeni delovi negdašnjih Sjedinjenih Država – Unija i Konfederacija – sve više razgovaraju i zvaničnim i nezvaničnim kanalima o ponovnom ujedinjenju, uz proglašenje ukidanja ropstva na jugu."

"Da, u redu, gospodine Kodi, ali ne vidim kakve veze to ima sa gospodinom Teslom."

"Strpljenja, mladi prijatelju. Samo još malo strpljenja." On skine beli šešir širokog oboda sa glave i počne polako njime da se hladi.

"Dakle, za tih pola veka razjedinjenosti, nekadašnje britanske kolonije u Severnoj Americi ostale su na rubu svetskih dešavanja. Tamošnji političari smatraju da je umesto toga Amerika trebalo da se preobrazi u pokretača progresa čovečanstva i da ubire najviše plodova takvog napretka. U jednom kratkom periodu, na istočnoj obali Unije i na srednjem zapadu, postojali su uslovi za takav snažan razvoj nauke i tehnologije. Privučeni velikim fondovima namenjenim za nova otkrića, mnogi evropski naučnici pohrlili su u Njujork, Boston, Filadelfiju i druge gradove Unije – pored Tesle, među njima su bili i Milanković i Pupin. Formirane su velike kompanije koje su koristile rezultate njihovih istraživanja – Vestinghaus, Dženeral Elektrik i druge. Industrija je dobila snažan podstrek, a principi koje je postavio Ford u svojoj masovnoj proizvodnji vozila uspešno su primenjeni i u drugim industrijskim granama."

"Da, znam to dobro", ubacim tu s osmehom, prisetivši se dana kada sam prv put razgovarao s Teslom i njegovim gostom.

"Ali onda, početkom veka, došlo je do neobjašnjivog zastoja, ako ne i prekida u tom dinamičnom razvoju. Vaš uvaženi poslodavac prihvatio je poziv Njegovog Veličanstva Stevana III Sinđelića da svoju ličnost i poslove preseli u prestonicu Srbije, uz znatnu finansijsku potporu iz državnog fiskusa i dotad nečuvene poreske beneficije. Naravno da je to gospodin Tesla prihvatio, naročito usled nesrećnog otezanja njegove parnice pred Vrhovnim sudom Unije zbog tantijema koje potražuje od tamošnjih kompanija i državnih institucija za svaki utrošeni kilovat naizmenične struje, priznate valjano i pravonažno kao njegov izum."

"Gospodine Kodi, ja zaista ne znam šta ja tu mogu da..."

Prekine me podigavši još jednom ruku.

"Sve što moj dragi prijatelj, predsednik Harding želi od vas jeste pokušaj da utičete na gospodina Teslu da prihvati razgovor sa zvaničnom delegacijom Unije i njenih najprominentnijih kompanija o zadovoljavajućem poravnanju za sve zainteresovane strane. Naravno, formalni predlog za razgovor je gospodinu Tesli već dostavljen preko veleposlanstva, a posredovale su i diplomate prijateljskih nacija kao što su Britanija i Rusija – ali avaj, bez ikakvog rezultata. Moj je zadatak da pokušam da vas pridobijem za tu stvar, naglašavam, da pokušam da obezbedim vaše posredovanje. Vi ste lični asistent gospodina Tesle i gotovo svakodnevno u neposrednom kontaktu sa njim, što pokazuje da uživate njegovo potpuno poverenje. Recite šta je ono što biste želeli kao poštenu nagradu za takvo jedno pregnuće, i biće vam obezbeđeno."

Limunada mi je najednom preterano kisela u ustima. Odložim čašu na sto i ustanem kruto, pogledavši ga odozgo. Sunce mi bije u leđa tako da znam da ne može da mi nazre ljutiti izraz na licu.

"Poštovani gospodine", kažem hladno. "Vaš predlog je za mene ne samo neprihvatljiv, već i krajnje uvredljiv. Sve i da imam nekakvih simpatija za namere vašeg prijatelja i predsedika – kao što nemam – ne bi mi na kraj pameti bilo da uznemirim agendu gospodina Tesle zahvaljujući vašem bednom pokušaju da me podmitite. Želim vam svaki komercijalni uspeh u nastavku turneje i dobro zdravlje, te zahvaljujem za ljubaznost koju ste mi ukazali prilikom današnjeg nastupa ovog... cirkusa. Gospodin Tesla će svakako znati šta da odgovori na zvanične pozive odličnika stranih sila, ali ja u svemu tome ne želim – niti mogu – da uzmem bilo kakvo učešće. A sada zbogom, gospodine Kodi."

Začuđen sam osmejkom koji vidim pod njegovim brkom posle ovih mojih oštrih reči. Lice mu je najednom vedro, podmlađeno, razveseljeno čak.

"Ah, prijatelju moj mladi. Ta vatrenost! Ti principi! Podsećate me na mene samog, kada sam bio vaših godina. Ne brinite, već sam kazao kako sam vam sve ovo izložio samo da bih učinio starom prijatelju. Vaš nedvosmisleni odgovor doneo mi je veliko olakšanje. Rado očekujem naše sledeće viđenje!"

"Tu se varate, gospodine Kodi. Vi i ja nemamo razloga da se bilo kada ponovo vidimo."

Dok napuštam paviljon oštrim koracima, osećam kako me prati pogled njegovih razveseljenih, svetloplavih očiju.

 

Tek sada vidim da sam prethodni zapis uneo u ovaj dnevnik koristeći sadašnje vreme – verovatno i dalje gnevan i izbačen iz ravnoteže zbog nečuvenog Kodijevog predloga da se založim za interese Severnoameričke Unije kod gospodina Tesle i za to sebi pribavim materijalnu korist. Ogavni, koristoljubivi Jenkiji! Valjda u svakome vide sopstveni odraz. Premda, ni najmanje ne sumnjam da bi u nekom drugom našem sunarodniku pronašao više nego voljno sredstvo za postizanje svog nauma.

Prošlo je dva dana od tog razgovora, i kako se ispostavilo, bio sam u pravu kada sam rekao da ne verujem da ćemo se ja i čovek koji sebe naziva Bufalo Bilom ikada ponovo sresti.

Umesto toga, od njega mi je stiglo pismo – sa paketom. Kurir koji mi je to doneo samo je slegnuo ramenima na vratima mog apartmana, uručio mi koverat i dugačku, tešku kutiju umotanu u mrki pakpapir, a onda otišao sa napojnicom.

Otvorio sam pismo i ugledao guste redove ispisane engleskim pismom:

 

Dragi gospodine Radivojeviću,

 

Avaj, kostobolja i artritis – moji smrtni neprijatelji koji će mi ubrzo jamačno doći glave, a o kojima nisam želeo da vam pričam bez potrebe – nagnali su me da prepustim upravljanje Bufalo Bilovom predstavom sa Divljeg zapada do kraja turneje mom odanom računopolagaču, gospodinu Trevoru, dočim se ja moram povući u banjske krajeve predusretljivije za moje tegobe.

Stoga se svakako nećemo videti, ako ništa drugo ono do moje sledeće posete Beogradu. Vaše hvalevredno držanje i stav izrečen prilikom našeg poslednjeg susreta skinulo mi je težak kamen sa srca, jer sam bio u mogućnosti da svom prijatelju koji me je tim teškim zadatkom zadužio brzojavim kako mora biti strpljiv i nastaviti sa svojom zamisli preko zvaničnih kanala.

U znak sećanja na naš susret, uz ovo pismo dostavljam vam i kolt kalibra 45 koji je pripadao neponovljivoj Eni Okli, upravo onaj iz čije je cevi izleteo kuršum koji je usmrtio nemačkog cara. Čuvajte ga dobro, kao uspomenu na jednog starca koji je uživao u razgovoru s vama, a ako želite, možete se i oprobati u streljaštvu sa njim – koliko razumem, municija za ovaj revolver može se pronaći u svim bolje snabdevenim srpskim prodavnicama oružja. Pripazite ipak – ako se dobro sećam, ima trzaj snažan kao da vas je ritnula mazga.

Dozvolite još da vam ovom prilikom napomenem nešto od čega bi vaša lična sigurnost i blagoutrobije mogli zavisiti u ovim smutnim danima. Možda je Enin promašaj poštedeo stari kontinent krvavih ratova – jer Kajzer Vilhelm II bio je preki i ambiciozni vladar, slavoljubiv i podložan naopakim savetima svojih generala. A možda je taj hitac ispaljen 1889. godine našeg Gospoda samo odložio neumitno. Današnji nemački car Adalbert Hoencolern pokazuje da je jednako podložan ambicijama koje potpiruju vojskovođe poput Hindenburga i Ludendorfa i moguće je da nas samo meseci dele od početka neprijateljstava između starih evropskih antagonista. Rekli ste da vas istorija ne interesuje, ali morate priznati da bi i ovo mogao biti slučaj vaspostavljanja neumitnog istorijskog toka uprkos intervenciji neočekivanih zbivanja – baš kao što je posredi sa izglednim ponovnim ujedinjenjem moje domovine.

Vaša prestonica vrvi od špijuna kako sa zapada, tako i sa istoka. Vaš suveren je veoma svestan toga i siguran sam da srpska tajna policija dobro obavlja svoj posao. Ali nemojte se iznenaditi ako neko od ljudi u službi vlada koje ne misle dobro Srbiji pokuša da stupi u kontakt sa vama, samo da bi došao do Tesle – u neku ruku baš kao i ja, ali sa daleko nečasnijim motivima. Odavno se već govorka da Laboratorije Tesla rade na otkriću novog oružja čija bi razorna snaga mogla da postidi sve što izađe sa prouvodnih linija Krupa i Škode, ili pitsburških čeličana. Sve i da nije tako, Tesla je kao neki od njegovih magneta – njegova legenda, bogatstvo i sjaj privlače sebi ogromnu pažnju sveta.

Ali, ne sumnjam u to da ćete uspeti da se izborite sa mogućim iskušenjima kakva sam maločas opisao. Vaše prekjučerašnje držanje sasvim me je ubedilo u to, i nećete mi zameriti što sam i o tome obavestio svoje prijatelje u Vašingtonu. Verujem da će i njima laknuti makar koliko i meni.

Zbogom, prijatelji mladi, i ne zaboravite sirotog starca koji je imao to zadovoljstvo da vas upozna.

 

Srdačno vaš,

 

Vilijam Kodi

 

Kada sam završio sa čitanjem pisma, pocepao sam pakpapir sa paketa i podigao poklopac kutije. Uistinu, unutra je bio ogroman revolver, izlizane drvene drške sa urezanim inicijalima Eni Okli, podmazan i potamneo od dugogodišnje upotrebe. Ako je verovati Bufalo Bilu, iz njega nije opaljen niti jedan metak već više od tri decenije.

Bes koji sam do tada osećao prema gospodinu Kodiju iščileo je i ostavio me potpuno praznog. Zagledao sam nekoliko minuta staro smrtonosno oružje sa svih strana, vodeći računa da cev nikada ne bude uperena u mene, a onda ga vratio u kutiju.

Nisam imao nikakvih nedoumica o tome šta mi je činiti. Svog poslodavca nisam video već deset dana – tri je proveo u svom letnjikovcu na Oplencu, a ostalih sedam zatvoren u centralnoj laboratoriji, gde je i jeo i spavao, u društvu neizbežnog Uliksa Morgana.

Ali sutra moram da se pojavim na imanju zbog kratkog sastanka sa Teslom, kako bi mi dao dalje instrukcije o pripremi za eksperiment čije se vreme sve brže primiče. Tada ću mu ispričati sve o susretu sa starim Amerikancem i nagoveštajima iz Kodijevog pisma.

 
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
kralj amonijak laguna knjige Kralj amonijak
07.12.2010.
Naslov ovog teksta sam (bez pitanja) pozajmio od Darka Tuševljakovića koji Kralja Amonijaka pominje u svom izuzetnom romanu-prvencu Senka naše želje (Čarobna knjiga, 2010). Otprilike na samoj sredini...više
više
bil brajson ponovo među srbima laguna knjige Bil Brajson ponovo među Srbima
28.09.2010.
Jednog davnog dana, ušao sam u kancelariju Dejana Papića, vlasnika izdavačke kuće „Laguna“, i pridružio se (na njegov poziv, naravno) čoveku koji je već sedeo spram njega. Bio je to dr Zoran...više
više
dobra godina laguna knjige Dobra godina
01.07.2010.
GORANU, U DOBROJ GODINI piše u posveti na prvoj strani novog romana mog prijatelja Ota Oltvanjija, ispod karakteristične karikature kojom on krasi sve svoje posvete. Znam dobro na šta misli: 2010....više
više
dnevnik apsinta i krvi laguna knjige DNEVNIK APSINTA I KRVI
26.08.2008.
 Dok piše, pogotovo ako je posredi duža prozna forma, pisac je obično krajnje posvećen temi koju obrađuje. Trenutno radim na novom romanu i na ljubazan poziv Lagune da pošaljem tekst za blog mogu...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
tražim pomilovanje laguna knjige Tražim pomilovanje
08.06.2020.
kad nepozvani pesmi na vrata odnekud spolja bane, a pesnik leži bespomoćan u zemlji dublje od dva hvata Najkraće rečeno, članovi Komisije su, iz gimnazijske lektire izbacili zbirku pesama,...više
više
ukus konzervirane tune iz prošlosti laguna knjige Ukus konzervirane tune iz prošlosti
08.06.2020.
Moja porodica godinama jede konzerviranu tunu ukusniju od tune koju jedu moji sugrađani ili pak čitaoci ovog teksta. Objasniću u nastavku kako... No prije toga valja reći koju riječ o preperima...više
više
isidora bjelica da li je ljubav večna  laguna knjige Isidora Bjelica: Da li je ljubav večna?
25.05.2020.
Ko iskreno i srčano traži veliku ljubav, on je i dobija. Ko svim srcem želi nemiran život i tumaranje od jednog do drugog muškarca, to i dobija. Od svih laži koje nam neprestano plasiraju kroz...više
više
veštica u dedinoj ulici laguna knjige Veštica u dedinoj ulici
05.05.2020.
Bio je početak avgusta, nepristojno vrućeg i sparnog. Moj stric Dobrivoje, od milja zvani Pile, i ja stajali smo uz seosku ulicu, zapravo drum, jer u selu niko nikad nije ni pomislio da ima tu ima ulica....više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.