Bil Brajson ponovo među Srbima

Jednog davnog dana, ušao sam u kancelariju Dejana Papića, vlasnika izdavačke kuće „Laguna“, i pridružio se (na njegov poziv, naravno) čoveku koji je već sedeo spram njega. Bio je to dr Zoran Živković, u to vreme jedan od retkih domaćih pisaca kojima je „Laguna“ objavljivala knjige, i proslavljeni „otac“ fenomena popularnosti naučne fantastike u Srba. Iz razgovora koji je usledio shvatio sam da Zoran treba da uređuje novu „Laguninu“ ediciju popularno-naučnih knjiga, i u šake mi je tutnut debeljuškasti tvrdo koričeni tom sa sledećim rečima ispisanim zlatotiskom na hrbatu: Bill Bryson – A Short History of Nearly Everything. „Ovu knjigu bi trebalo da prevede minuciozni prevodilac poput tebe, mladiću“, rekao mi je dr Živković – i to sam tada shvatio kao kompliment, premda danas pomišljam da je Zoran makar malčice tada bio vođen željom da se izvuče iz dugotrajnog i prilično zahtevnog posla prevođenja jednog takvog dela. No, bilo kako bilo, prihvatio sam ponuđeni posao i niti jednog trenutka nisam zbog te odluke zažalio. Prevođenje Kratke istorije bezmalo svačega pokazalo se upravo onoliko zahtevnim i ozbiljnim koliko mi se i učinilo u prvi mah, ali me je istovremeno nagnalo da postanem beznadežno predani poklonik Brajsonovih knjiga.
    Bil Brajson je prilično poznat i ugledan pisac koji se proslavio svojim putopisima, a u poslednje vreme – otprilike baš od Kratke istorije... – okrenuo je svoja interesovanja prema temama koje se dotiču svakodnevnog života svih nas i posvetio im se sa, za njega uobičajenom, duhovitošću i lakoćom koja toliko pleni čitaoca da ga neprimetno i neosetno obrazuje i kroz anegdote i pikantne pojedinosti objašnjava poreklo mnogih stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo. Kada potražite pomoću pretraživača Google-Images Brajsonove slike na Internetu, pronaći ćete pravog medu od čoveka, šarmantnog sredovečnog bradonju koji je gotovo na svim tim slikama široko nasmejan – upravo lik kakav očekujete da vidite kad je posredi autor Iščezlog ostrva, Ni ovde ni tamo ili Beleški s malog ostrva (sve ove knjige objavila je „Laguna“).
    Kratka istorija bezmalo svačega naišla je kod nas na izuzetno lep prijem, što sam i očekivao, pošto je posredi kratka i urnebesna istorija nauke koja može i najnezainteresovanijeg čitaoca da zainteresuje za savremena naučna dostignuća koja čine osnov civilizacije u kojoj živimo. I Brajson je upravo to: hroničar današnje (zapadne) civilizacije koji nepogrešivo cilja u najvažnije i najzanimljivije teme, istovremeno dajući štivu nehajan ton kakvog „Bleferskog vodiča“ ili popularnih tekstova na koje nas je navikao najdugovečniji srpski nedeljnik namenjen deci od 7 do 77 godina, Politikin zabavnik. Kratka istorija... je čak navela mnoge ljude (jedan od poznatijih je, recimo, Branko Milićević Kockica) da nađu negde moj broj telefona i jave mi se kako bi mi od srca čestitali zbog dobro urađenog prevoda. Međutim, prava prevodilačka iskušenja u vezi sa Brajsonom tek su me čekala.
    Made in America se bavi različitim i najbitnijim aspektima života, ne samo u Americi, već i u najvećem delu današnjeg zapadnog sveta u koji se američka kultura prelila tokom dvadesetog veka. Dovoljno je pogledati samo naslove pojedinih segmenata da se stekne utisak o tome kakva je ovo knjiga: Nastanak Amerikanaca; Doba izuma; Pripitomljavanje zapada; Šta se to krčka: hrana u Americi; Demokratizacija luksuza; Biju ko neće: oglašavanje u Americi; O bombama i priključenijima; politika i rat, itd. Sada sa ogromnim zadovoljstvom mogu da kažem da je Made in America izašla iz štampe i da je zaista reč o knjizi koja bi trebalo da se nalazi u svakoj kućnoj biblioteci.
    Evo, ilustracije radi, odlomka iz poglavlja koje nosi naslov Seks i druge sporedne stvari. Uživajte.

Godine 1951, vlasnik „Haj-het salona“ u Nešvilu, u državi Tenesi, kupio je fotografiju u prirodnoj veličini mlade žene devojke koja je ležala na čupavom tepihu, i ponosno ju je okačio iza svog šanka. Čak ni po relativno smernim standardima tog vremena, ta slika nije otkrivala bogzna šta – pogledu je bila izložena samo njena zadnjica – i iz toga se verovatno ne bi izrodilo ništa više da jednog dana neki električar nije došao da nešto popravi i ženu sa fotografije prepoznao kao svoju suprugu, što ga je iznenadilo pošto mu ona nikada nije pomenula da je lokalnom fotografu pozirala gola.
    Električar je tužio „Haj-het“ i cela stvar je za kratko vreme postala najpre lokalna, a potom i nacionalna senzacija. Dok su oči cele Amerike bile uperene u njega, sudija Endru Dojl presudio je da je fotografija kao umetničko delo savršeno prihvatljiva, ali da je kao ukras za jednu kafanu „nepobitno skaredna.“ On je predložio – izgleda ozbiljno – da je otkupi jedna od gradskih galerija. Drugim rečima, ukoliko se izloži u zamračenoj kafani, gde će je videti samo odrasli pijanci, slika se može smatrati sladostrasnom i razvratnom. Ali ako se stavi na javno mesto gde je može videti svako, ma kog uzrasta, smatraće se lokalnim blagom. I to nikome i nigde nije bilo ni najmanje čudno.
    Iznosim to ovde kako bih istakao da je stav Amerike prema pitanjima javnog i privatnog morala odavno već prilično zbrkan. Za to, kao i za mnogo drugih stvari, možemo biti zahvalni Puritancima. Još 1607, puritansko je poprimilo značenje strogog, krutog, uskogrudo moralnog, i to gledište su uporno podržavali istorijski tekstovi i književna dela poput Hotornovog Slova srama i Longfelouovog Udvaranja Majlsa Stendiša.
    Puritansko doba je bilo, svakako, vreme kada je i najmanji greh – a ponekad i samo odsustvo greha – dovodio do najsurovijih mogućih kazni. Preljuba, vanbračna zajednica i masturbacija bili su sve vreme najteži zločini u Novoj Engleskoj. Gotovo svaki čudan događaj potpirivao je podozrivost Puritanaca i njihovu fanatičnu želju za odmazdom. Godine 1651, kada se žena Hjua Parsonsa iz Springfilda, u Masačusetsu, požalila kako njen muž ponekad razbacuje grašak po kuči i tera je da ga kupi, te povremeno u snu nešto trabunja, gradski oci su u tome smesta prepoznali veštičarenje i obesili ga o najbliža vešala.
    Jednako zlosrećan bio je Džordž Spenser iz Nju Hejvena, u Konektikatu. Kada se u gradu rodilo jednooko prase, mesne sudije su zatražile objašnjenje za to i spopale jadnog Spensera, koji je takođe imao samo jedno oko. Kada su ga ispitivali o mogućoj bestijalnosti, uplašeni Spenser je priznao, ali se potom predomislio. Po zakonu Konektikata, da bi se Spenser osudio za polno opštenje sa životinjama, bili su potrebni iskazi dva svedoka. Sudije su toliko želele da ga obese da su prase priznale kao jednog svedoka, a njegovo povučeno priznanje kao drugog.
    Ali u mnogo drugih stvari, kolonijalna Nova Engleska nije bila toliko sajmonovski čista (taj izraz potiče iz pozorišnog komada iz 1718. Suzane Sentlivr sa nazivom Smeli potez za jednu ženu, u kojem je postojao lik po imenu Čisti Sajmon) kao što bismo mogli da pomislimo. Samo pola veka pošto su Hodočasnici sa Mejflauera stupili na obale Masačusetsa, Boston je bio „pun prostitutki“, a drugi kolonijalni centri bili su jednako dobro opremljeni mogućnostima za seksualnu razuzdanost. Uprkos skromnoj veličini, Vilijamsburg, prestonica Virdžinije od 1699. do 1799, imao je tri javne kuće (premda začudo niti jedna od njih nije obuhvaćena prečišćenom replikom te zajednice koja je danas toliko popularna među posetiocima).
    Seks među Puritancima smatrao se prirodnim kao i uzimanje hrane, i o njemu se toliko nehajno razgovaralo da su „spisi Puritanaca zahtevali velike uredničke intervencije pre nego što su se mogli smatrati podobnim za štampu čak i sredinom dvadesetog veka.“ Predbračni snošaj ne samo da se tolerisao, već je praktično i bio podstican. Parovi koji su nameravali da se venčaju mogli su da naprave nešto sa nazivom Predugovor – što im je praktično bila dozvola za seks. Ujedno, Puritanci su bili oni koji su usavršili neobičan običaj međusobnog povezivanja, ili noćenja, kako se to podjednako često nazivalo, kada je par tokom udvaranja bio podstican da legne zajedno u postelju. Iako se čini da je ta praksa nastala u Velsu, u Britaniji je bila dovoljno nepoznata da postane izvor trajnog čuđenja kod britanskih posetilaca u Novoj Engleskoj sve do vremena Američke revolucije, te i malo posle nje. Kao što je to objasnio jedan od posmatrača iz sedamnaestog veka:
  Kada se muškarac zaljubi u mladu ženu i poželi da se sa njom venča, on predloži tu stvar njenim roditeljima; ako nemaju ništa protiv, oni mu dozvole da noći sa njom, kako bi joj se što bolje udvarao. Pošto mladi odsede onoliko koliko smatraju da je prikladno, zajedno legnu u postelju, a da ne skinu donje rublje, kako bi se izbegao skandal. Ako su strane saglasne, sve je u najboljem redu; venčanje se oglasi i oni se uzmu bez odlaganja. U suprotnom se rastanu, i verovatno se nikad više ne vide; osim, što je slučaj koji se retko zbiva, kada se ispostavi da je ostavljena djeva noseća, te je muškarac obavezan da je uzme za ženu.

 
U stvari, više donjeg veša je skidano nego što se hroničar usuđivao da pretpostavi, a trudnoća nipošto nije bila „slkučaj koji se retko zbiva.“ Do trećine parova koji su zanoćili ostalo je sa trajnom uspomenom na taj događaj. A to nije obavezno ni označavalo početak ozbiljne faze njihove veze. Do 1782, na noćenje se gledalo toliko neobavezno da je, po jednom izveštaju, posetilac iz „puke učtivosti“ predlagao mladoj domaćici da legne sa njim.
    Iako nikada nije bilo izričito podržavano, bludničenje je u puritanskoj Novoj Engleskoj bilo toliko uobičajeno da je najmanje jedna parohija štampala formulare na kojima su krivci mogli da priznaju preljubu potpisom i plate za to malu globu. Do sedamdesetih godina osamnaestog veka, oko polovine Novoengleskinja bilo je noseće prilikom venčanja. U Apalačima i drugim zabačenim seoskim krajevima, po jednom proračunu, 94 procenta nevesti bilo je trudno pred oltarom.
    Tek je u završnoj četvrtini osamnaestog veka zvanični stav prema seksu počeo da poprima aktivno represivne nijanse sa pojavljivanjem prvih plavih zakona. Taj izraz je nastao 1781. u Konektikatu zato što su, kako se često kaže, zakoni te države koji su se odnosili na lični moral, bili štampani na plavom papiru, premda drugi izvori tvrde da su plavi bili crkveni propisi. Kako god bilo, niko ne zna zbog čega se plava smatrala prikladnom bojom za takve zakone. Štaviše, ne mogu pronaći nijedan dokaz da je iko ikada video zakon štampan na plavom papiru. Možda je jednostavno posredi naša neobična sklonost da poistovećujemo plavetnilo sa ekstremnom moralnom ispravnošću, kao u izrazima plavi nos i plava čarapa. Plavi nos je navodno nastao kao šaljivi novoengleski izraz iz devetnaestog veka za ribare iz Nove Škotske koji su zbog života na ledenoj vodi severnog Atlantika imali trajno diskolorisane njonje. Još prizemnije od toga, izraz se možda odnosi jednostavno na vrstu krompira koja se povezuje sa tom primorskom provincijom. U svakom slučaju, niko pojma nema kako je taj izraz prikačen osobi puritanskih shvatanja. (Vrlo je moguće da između te dve mogućnosti ne postoji nikakva veza.)
    Plava čarapa, za ženu pedantnu i uzdržanog i oholog držanja, lakše se može objasniti. Taj izraz potiče od Društva plave čarape, imena kojim je posprdno nazivana grupa intelektualaca čiji su sastanci počeli u Kući Montejg u Londonu oko 1750. godine. Iako je skup bio uglavnom ženski, nadahnuće za to pežorativno ime izgleda da je dao jedan muški član, izvesni Bendžamin Stilingflit, koji je umesto uobičajenih crnih svilenih čarapa nosio plave, od češljane vune, što je bio toliki novitet u oblačenju da se smatrao istovremeno komičnim i donekle rizičnim. A kad smo već kod rizičnih stvari, razlog zbog kojeg se neukusni vicevi nazivaju plavim takođe je tajanstven, ali možda ima neke veze sa upotrebom reči plavo u slengu osamnaestog veka, sa značenjem porumeneti.
    Oni koji su u sedamnaestom i osamnaestom veku govorili engleski, podjednako i Puritanci i oni koji to nisu bili, nisu imali nikakvih problema sa ekspresivnim izrazima poput trbuha, prdeža i davanja sike (za dojenje) koji će toliko mučiti njihove viktorijanske potomke. Čak se i u Bibliji Kralja Džejmsa nalaze kasnije toliko nepristojni izrazi kao što su pišaćka, govno i iznutrice. Ali kada je osamnaesti vek ustupio mesto devetnaestom, ljudi su najednom postali akutno – te na kraju gotovo histerično – osetljivi na sve izraze u vezi sa seksom i telom. Niko ne zna tačno kada ili zašto je došlo do erupcije te morbidne prefinjenosti. Kao što s modom obično biva, ona se prosto dogodila. Godine 1818, Tomas Baudler, lekar iz Edinburga, ponudio je svetu pročišćenu verziju Šekspirovih dela podobnih za celu porodicu, i pritom svetu podario glagol to bowdlerize (cenzurisati). Baudlerove ispravke bile su krajnje iscrpne. I najmanji podsetnik na ljudsku sposobnost razmnožavanja – na primer Lirov „kralj do poslednjeg cola“ – bio je nemilosrdno izbrisan. Njegov pročišćeni Šekspir postigao je toliki uspeh da se on smesta upustio u sličan poduhvat sa Gibonovim Slabljenjem i padom Rimskog carstva, koje je dovršeno samo četvrt veka pre toga, ali je već zahtevalo pažljivo ribanje. Ali Baudlerova istančana cenzura nije dovela do promene opšteg raspoloženja. Samo je bila njegov odraz.
    Čak i pre nego što je Baudler počeo da čisti klasike, ljudi su oprezno izbegavali emotivne izraze kao što su noge, bluza ili bedro. U vreme kada se pojavio Baudlerov Porodični Šekspir pupak (belly button) je postao tummy button, dojke (breasts) postale su grudi (bosom), a donji veš (underwear) je pretvoren u donju odeću (nether garments) ili malu odeću (small clothes) te kasnije u – bukvalno – „ono što se ne sme pominjati“ (unmentionables).
 
(Kraj odlomka)

Srećom, moje bavljenje Brajsonovim tekstovima nastavlja se punom parom. Ove godine, izašla je njegova najnovija knjiga sa naslovom Kod kuće – Kratka istorija privatnog života. Na tragu Kratke istorije bezmalo svačega i, donekle, Made in America, Brajson čitaoca vodi kroz prostorije kuće u kojoj živi u Engleskoj – parohijskog doma u Norfolku izgrađenog 1851. godine – i objašnjava nam zbog čega danas živimo upravo ovako kako živimo: zašto imamo posebne prostorije za spavanje, obedovanje, odlaganje nepotrebnih stvari ili obavljanje nužde, zbog čega na stolu uvek imamo posude sa solju i biberom, a ne recimo sa korijanderom i cimetom, te još mnogo drugih svakodnevnih pojedinosti o kojima najčešće uopšte ne razmišljamo. Ovde etimologije ima mnogo manje nego u Made in America (ali je ima tamo gde zatreba), a večita Brajsonova vedrina i duhovitost nagoni čitaoca da guta hiperzanimljive pripovesti o malo poznatim detaljima iz istorije civilizacije i života u toplini porodičnog doma. Nema nikakve sumnje da će i Kod kuće naići na dobar prijem kod srpske publike, a kao malu ilustraciju za ovu knjigu, prilažem sledeći odlomak koji se odnosi na promene u društvenom stavu prema kupanju i čistoći:

    Kada su Evropljani počeli da posećuju Novi svet u velikom broju, obično su toliko zaudarali da su Indijanci gotovo uvek napominjali koliko ovi smrde. Međutim, za Indijance ništa nije bilo zabavnije od navike Evropljana da izduvaju nos u finu maramicu, saviju je pažljivo i vrate u džep kao da je posredi neka dragocena uspomena.
    Nema nikakve sumnje da su se očekivali neki standardi čistoće. Kad je jedan posetilac dvora kralja Džejmsa primetio da kralj nikada ne prilazi vodi osim koliko da namacka prste ovlaženom maramicom, napisao je to sa prizvukom gađenja. A vredi primetiti i da su ljudi koji su bili zaista prljavi obično po tome bili slavni: tu se može ubrojiti jedanaesti vojvoda od Norfolka koji se toliko silovito opirao sapunu i vodi da su njegove sluge morale da sačekaju da bude mortus pijan kako bi ga oribale; Tomas Pejn, pisac pamfleta, čija je koža bila prekrivena neprekidnim naslagama prljavštine; pa čak i prefinjeni Džejms Bosvel, čiji je telesni zadah bio pravo čudo za mnoge u doba kad je to svakako nešto značilo. Ali čak je i Bosvel morao da oseti strahopoštovanje prema svom savremeniku, markizu od Aržena, koji je na sebi nosio istu potkošulju toliko godina da je ona, kad su ga konačno ubedili da je skine, bila tako priljubljena uz njega da su se „zajedno sa njom skinuli i komadi njegove kože.“ Za neke, međutim, prljavština je postala predmet hvalisanja. Plemkinja ledi Meri Vortli Montegju, jedna od prvih velikih putnica, toliko je bila prljava da jedan njen novi poznanik posle rukovanja s njom nije mogao da to ne pomene, zapanjen. „Šta li biste tek rekli da mi vidite noge?“ odgovorila je ledi Meri vedro. Mnogi ljudi su se toliko odvikli od izlaganja vodi u većim količinama da je sama takva mogućnost ulivala strah u njih. Kada je Henri Drinker, ugledni građanin Filadelfije, ugradio tuš u vrtu 1789. godine, njegova žena je odlagala priliku da ga isproba duže od godinu dana, pošto nije bila „cela i odjednom mokra u proteklih 28 godina“, kako je sama objasnila.
    Do osamnaestog veka najsigurniji način da se okupate bio je da budete ludi. Tada su vas neprekidno kvasili. Godine 1701, ser Džon Flojer počeo je da se zalaže za hladne kupke kao lek za veliki broj oboljenja. Po njegovoj teoriji, uranjanje tela u ledenu vodu izazivalo je osećaj „Strave i Iznenađenosti“ koji je oživljavao otupela i iznurena čula.
    Bendžamin Frenklin je probao s nečim drugim. U godinama koje je proveo u Londonu, stekao je naviku da se podvrgava „vazdušnim kupkama“ i pojavljivao se nag pred otvorenim prozorom na spratu. To ga nikako nije moglo oprati, ali izgleda da mu nije ni škodilo, a i komšije su imale o čemu da pričaju. Neobično popularno bilo je i „suvo pranje“ – trljanje četkom kako bi se otvorile pore i eventualno zbacile vaške. Mnogi ljudi su verovali kako platno ima posebna svojstva da apsorbuju prljavštinu sa kože. Kako to kaže Ketrin Ešenberg, „’kupali’ su se tako što su menjali košulje.“ Većina se, međutim, borila protiv prljavštine i smrada bilo tako što su ih prekrivali kozmetikom i parfemima, ili čistim prenebregavanjem. Kad svi smrde, niko ne smrdi.
    Ali onda je iznenada voda ušla u modu, opet samo u medicinskom smislu. Godine 1702. kraljica Ana je otišla da leči giht u Batu, čiji se ugled lečilišta i prestiž time znatno uvećao, iako Anine nevolje zapravo nisu imale nikakve veze sa vodom, već isključivo sa prežderavanjem. Ubrzo su banjski gradovi počeli da niču na sve strane – Harogejt, Čeltenhem, Ljandrindod Vels u Velsu. Ali obalski gradovi su tvrdili da je samo morska voda lekovita – premda, zanimljivo, jedino u blizini njihove zajednice. Skarboro na jorkširskoj obali garantovao je da je njegova voda pravi melem protiv „apopleksije, epilepsije, katalepsije, vrtoglavice, žutice, hipohondarske melanholije i nervoze.“
    Najslavniji pionir u lečenju vodom bio je doktor Ričard Rasel, koji je 1750. godine napisao, na latinskom, knjigu o lekovitim svojstvima morske vode, prevedenu četiri godine kasnije kao Disertacija o korišćenju morske vode kod oboljenja žlezda. Raselova knjiga preporučivala je morsku vodu kao efikasno sredstvo u lečenju većeg broja oboljenja, od gihta i reume do oticanja mozga. Bolesnici ne samo što su morali da se zagnjure u morsku vodu, već i da je piju u velikim količinama. Rasel je osnovao ordinaciju u ribarskom selu Brajtelmston na obali Saseksa i postao toliko uspešan da je gradić rastao i rastao da bi se potom pretvorio u Brajton, najmondenskije obalsko lerovalište u svetu tog vremena. Rasela su nazivali „pronalazačem mora.“
    U prvo vreme, mnogi su se kupali goli (i često time izazivali veliki jed kod onih koji su bili skloni da ih dobro odmere, ponekad čak i uz pomoć teleskopa) dok su se oni sramežljiviji umotavali poprilično, a ponekad i opasno, u teške ogrtače. Istinski bes izazvalo je pojavljivanje siromašnijih ljudi koji su se često svlačili na plaži „u bludno velikom broju“, a onda odlazili u vodu da se okupaju, većinom, jedini put u godini. Iz obzira prema čednosti, ismišljene su mašine za kupanje. To su jednostavno bila kola koja su se mogla otkotrljati u vodu, sa vratima i stepenicama koje su mušteriji omogućavale da uđe u vodu bezbedno i diskretno. Koristan učinak kupanja u moru nije toliko bio izazvan uranjanjem, koliko žustrim trljanjem suvim peškirima posle toga.
    Budućnost Brajtona permanentno je osigurana kada je u septembru 1783. godine, odmah posle završetka američke revolucije potpisivanjem mirovnog sporazuma u Parizu, princ od Velsa prvi put posetio to odmaralište. On se ponadao da će tamo pronaći malo olakšanja za otečene žlezde u grlu, što se i dogodilo. To mu se toliko dopalo da je smesta tamo sagradio egzotični paviljon. Princ je instalirao privatnu kadu koja se punila morskom vodom tako da nije morao da se izlaže pogledima običnih ljudi dok se podvrgavao tretmanima.
    Džordž III, koji je na sličan način težio privatnosti, otišao je u Vejmut, snenu luku još zapadnije u Dorsetu, ali se zgrozio kad je tamo zatekao hiljade dobronamernih posmatrača na plaži koji su čekali da se on prvi put umoči. Kada je ušao u vodu, umotan u komotni ogrtač od plavog serža, orkestar skriven u susednoj mašini za kupanje zasvirao je „Bog da nam čuva kralja.“ Ipak, kralj je voleo da odlazi u Vejmut i boravio je tamo gotovo svake godine, sve dok ga ludilo nije sprečilo da dalje podvrgava svoj problematični um pogledima u javnosti.
    Tobajas Smolet, romasijer i lekar, koji je patio od problema u grudima, preselio je svoju ordinaciju u Sredozemlje. Svakodnevno je išao na plivanje u Nicu, na opšte zaprepašćenje tamošnjeg stanovništva. „Njima se činilo vrlo čudnim da čovek koji izgleda boluje od sušice hoće da se bućka u moru, naročito po tako hladnom vremenu; a neki lekari su mu prognozirali momentalnu smrt“, napisao je jedan savremenik. U stvari, ta praksa je uhvatila korena, a Smoletov putopis, Putovanja kroz Francusku i Italiju (1766) veoma je doprineo stvaranju Rivijere.
    Šarlatanima nije trebalo mnogo da shvate kako se u igri sa kupatilima može zaraditi puno para. Jedan od najuspešnijih bio je Džejms Grejem (1745-94). Samoproklamovani lekar, sa sopstvenim bravurama kao jedinom kvalifikacijom, Grejem je u drugoj polovini osamnaestog veka postao izuzetno uspešan u Batu i Londonu. Koristio je magnete, baterije i druge zujeće aparate kako bi lečio bolesnike od raznoraznih bolesti, ali naročito od onih odgovornih za seksualno nezadovoljstvo, poput impotencije ili frigidnosti. On je medicinsko kupanje doveo na novi, zavodljivo erotični nivo, nudeći svojim mušterijama kupke u mleku, kupke s trljanjem i kupanje u blatu – ili Zemljane kupke, kako ih je nazivao – sve to u pozorišnom ambijentu s muzikom, klasičnim kipovima, namirisanim vazduhom i oskudno odevenim hostesama, među kojima je navodno bila i Ema Lajon, buduća ledi Hamilton i ljubavnica lorda Nelsona. Za one čiji su problemi bili takvi da nisu reagovali na ta zavodljiva pomagala, Grejem je obezbedio ogroman, snažno elektrifikovan „Nebeski krevet“ po ceni od 50 funti za noć. Madrac je bio napunjen laticama ruža i začinima.
    Nažalost, Grejema je uspeh poneo toliko da je počeo da se hvališe stvarima koje čak ni njegove najodanije pristalice nisu mogle da podrže. Jedno predavanje je nazvao „Kako poživeti mnogo nedelja, meseci i godina, a da ne pojedete ama baš ništa“, dok je u drugom garantovao slušaocima zdravu starost od 150 godina. Kako su njegove tvrdnje bile sve nečuvenije, tako mu je posao sve više trokirao, da bi se zatim sunovratio. Godine 1782, imovina mu je bila konfiskovana kako bi izmirio dugove, i to je bio kraj Džejmsa Grejema.
    Grejem se danas uvek opisuje kao smešan nadrilekar, i uglavnom je to naravno i bio, ali vredi upamtiti da su mnoga njegova uverenja – hladne kupke, obična hrana, tvrdi krevetu, prozori širom otvoreni kako bi se spavaće sobe ispunile zdravim mraznim vazduhom, i iznad svega postojana užasnutost pred masturbacijom – postala uvreženi i pažljivo čuvani sastojci života u Engleskoj koji su potrajali mnogo duže od njegovog kratkotrajnog nebeskog ugleda.

Pošto su se ljudi prilagodili zamisli da se s vremena na vreme smeju bezbedno pokvasiti, dugovečne teorije o ličnoj higijeni najednom su bile preobraćene. Sada, umesto da bude loše to što imate ružičastu kožu i otvorene pore, ustalilo se mišljenje da je koža zapravo čudesni ventilator – da ugljendioksid i druge otrovne materije koje udišemo izlaze kroz kožu, te da pore blokirane prašinom i drugim starim naslagama zadržavaju prirodne toksine unutra, gde se oni opasno akumuliraju. Zato su se prljavi ljudi – Tekerijeva masa neopranih – tako često razboljevali. Njih su ubijale njihove zapušene pore. U jednoj slikovitoj demonstraciji, jedan lekar je pokazao kako konj premazan katranom brzo zanemoća i bedno ugine. (U stvari, problem kod konja nije imao veze sa disanjem, već sa regulisanjem temperature, premda je ta razlika, sa konjske tačke gledišta, bila očigledno samo akademska.)
    Međutim, pranje samo zarad toga da se bude čist i mirisan pojavilo se veoma kasno. Kada je Džon Vesli, osnivač metodizma, 1778. godine u jednoj propovedi skovao frazu: „Čistoća je i Bogu mila“, mislio je na čistu odeću, a ne na čisto telo. Što se telesne čistoće tiče, on je preporučivao samo „često brijanje i pranje nogu.“ Kada je mladi Karl Marks u tridesetim godinama devetnaestog veka otišao na koledž, usplahirena mati dala mu je stroga uputstva u vezi sa higijenom i naročito mu je zapovedila da se „svake nedelje riba sunđerom i sapunom.“ U vreme Velike izložbe, stvari su se očigledno menjale. Na samoj izložbi bilo je više od 700 različitih sapuna i parfema, koji su sigurno odražavali određeni nivo tražnje, a dve godine kasnije čistoća je doživela novi blagovremeni podsticaj kada je vlada konačno ukinula dugotrajni porez na sapun. Čak i posle toga, 1861. godine, jedan engleski lekar osećao se pozvanim da napiše knjigu sa naslovom Kako se valja kupati.
    Ipak, ono što je viktorijance navelo da se okrenu kupanju bila je spoznaja da ono može biti veličanstveno neprijatno. Viktorijanci su bili donekle skloni samokažnjavanju i voda je postala savršeni način da to manifestuju. U mnogim dnevnicima zabeleženo je kako su ljudi morali da lome led u lavaboima da bi se jutrom umivali, a velečasni Frensis Kilvert napomenuo je sa zadovoljstvom da se nazubljeni led držao za zidove njegove kade i bockao mu kožu dok se on veselo kupao u Božićno jutro 1870. godine. I tuševi su pružali mnogo mogućnosti za samokažnjavanje i često su se projektovali tako da budu izuzetno jaki. Jedan od prvih tuševa bio je toliko silovit da su korisnici morali da na glavi imaju zaštitnu kacigu pre nego što bi stupili pod njega, kako ih rođena vodovodna instalacija ne bi obeznanila strahovito snažnim mlazevima.

(Kraj odlomka)

Ukoliko ste se s ovim tekstom uspešno izborili do ove rečenice, mislim da vam je sasvim jasno zbog čega Brajsona treba čitati iznova i iznova. Kamo sreće da imamo više knjiga poput njegovih!