Usvinjimo Srbiju!

Zašto bih bio spisateljski povlašten za (o)blogovanje ekologije?

Zato što sam iz smogovskog Sarajeva, gde sam fasovao onaj rat, zbrisao prvo u nuklearnu Vinču, da bih se skrasio u nadaleko čuvenom Pančevu, gde me je zadesilo još čuvenije bembanje?

Zato što znam šta je smrad?

Ili zato što sam još u prvom razredu osnovne škole odbio da čistim smeće iz školskog dvorišta bez zaštitnih rukavica, pa umalo zaradio ukor Nastavnog veća, a nekoliko godina kasnije zamalo izbegao batine ljutog pijanog komšije kada sam sa drugarima jednog proletnjeg vikenda digao opasnu prašinu u betonskom dvorištu pred zgradom, jer je u toku bila akcija slična onoj nedavnoj OČISTIMO SRBIJU!?

Zar nije logičnije da o prednostima netaknute prirode i pažljivog društva pišu Mogli, Rambo, Ratko Mladić, Kaspar Hauzer ili pokojna baba Darinka iz Rečice kod Reljeva, kod Sarajeva, pored Zenice, iza Maglaja.

Gde je smrdelo.

Gde smrdi.

I gde će smrdeti!

E, neka smrdi i treba da smrdi!

Jer, u Maglaju je, ako niste imali pojma, čuvena „Natronka“, fabrika celuloze, koja posle rata ponovo radi i smrdi, pa kada vozom šibate od Doboja ka Zen’ci, ili u antiprotivnom smeru, u nozdrvama osetite taj odvratni potmuli smrad od koga boli glava, peku oči, bride uši i uspavljuju se misli.

Taj smrad je, međutim, tokom mog prvog poratnog putovanja vozom iz Beograda u Sarajevo, bio itekakav miris.

Umesto porušenih kuća, vojnih grobalja i ostalih mnogobrojnih belega građanskog rata, dim iz dimnjaka „Natronke“ mora da bude samo dobra vest.

Lozničani najbolje znaju o čemu govorim.

I tamo postoji fabrika celuloze, ali, koliko znam, na drugom kraju grada, radnikčka klasa sada rmbači u tri smene praveći ženske čarape.

Šta je sa celulozom, ne znam...

I u Pančevu je, što se smrada tiče, hvala na pitanju, dobro.

Odlično!

Evo, baš u prošli petak, uveče, kad je omladina krenula da se ludo zabavlja, obilazeći toliko zabavnih mesta na kojima se toči toliko odličnog alkohola i pušta odlična odličnoglasna muzika, zasmrde vazduh baš odlično.

Ali, baš onako... suštinski.

Znači: industrija, bato, šljaka. Biće uvoza-izvoza, biće plata, godišnjih odmora, biće putovanja, biće bolesti. Radiće bolnice, lekari će da rade svoj posao i medicinske sestre i patolozi.

A tek grobari?

Sem fabrika i buvljaka, u Pančevu najbolje ide grobljima. Odavno su veća od Velike Srbije!

U jednom trenutku su lokalne vlasti htele preko medija da zamole Pančevce i Pančevke da se malo strpe sa crkavanjem, dok ne izbudže još površine i dubine.

Čak je jedno vreme izlazilo dva lokalna nedeljnika.

Borili su se za čitulje, uplakane ljude vukli za crne rukave.

Žalite kod nas! Jeftinije je! Dve smrti po ceni jedne!

Gratis oglasi za genocid!

Stvarno, čudi me da nisu došli na menadžersku ideju da počinju da nas sa’ranjuju u masovne grobnice.

Jer, braćo, ovde se umire na kile.

Rak je popularniji od FARME.

Malo, malo, pa nekoga izbacuju.

Prvo su nas bombardovali Amerikanci a sada su nas kupili Rusi.

Vidi se, i jedni i drugi prema nama gaje rispekt.

Ovi prvi probali da nas zatvore sa nekoliko direktnih pogodaka. Nebom je tekao crni Dunav otrovnoga dima.

A ovi drugi, obećavaju filtere i sl.

Niti su nam ovi prvi zatvorili radnju, niti su je ovi drugi renovirali.

Mašina za ubijanje šljaka kao TEMPO.

Ali, šta bi bilo kada bi Smrtonerija, Smrtohemija i Smrtotara prestali da rade?

U Sarajevu je, toliko godina nakon rata, vazduh i dalje vrlo čist.

Ne rade, jarane, fabrike.

Narod uzdiše čist vazduh po buvljacima. Prodaje šuplje da bi kupio prazno.

Razliku nosi u banku.

Da ima za izlet u netaknutu prirodu, po kojoj su još uvek posejane nazagne mine.

I šta ako se to desi u Pančevu? Taj čisti vazduh, gomila ljudi bez posla, na čistom vazduhu?

Hoću da kažem: nema tu nekog rešenja.

Ili živiš u šumi, jedeš bobice, muzeš ovčice, ili si urban, grickaš semenke i vičeš UA!

Usvinjimo, dakle, Srbiju!

Mangulica po glavi stanovnika.

Bez holesterola.

I turšija.

Od neprskanog povrća i voća.

Od mirisnih dunja.

Amanaman!