Kad se babo vrati kući pijan

              A, vidiš, ja ti to, jarane, nikad nisam doživio. Tita mi! A, ’fala bogu, nije me strefio ni slučaj iz one druge pjesme. Znaš, b’a, ono kad babo Latif odlazi od kuće, a „u ruci mu piva, za reverom znaćka FK Saraj’vo“... Istina, moj pokojni otac je umio otić’, pa ga nejma po heftu-dvije. A u to doba ti nije bilo mobilnih, interneta. Jok. Sve bilo nekako domaće, naše zajednićko. U to doba, put koji su nam obećavali zvao se autoput „Bratstva i jedinstva“. Danas ti je to Koridor 10. Pa ti reci š’a je ljepše za čut’. Puta, fakat je, ionako nejma.

 

 

            Moj stari je projektov’o puteve po cijeloj Jugi, s posebnim akcentom na Bosnu i Hercegov’nu. Kontali su da prave puteve da bi raja išla od taćke A do taćke B pa nazad, pri ćemu se raćunalo da će magistralama stranci putovat’ na naše more. I mi smo se vozili do dole. Stari je imao priću za svaku krivinu, za svaki tunel. A onda je, ko u svakom dobrom školskom sastavu, došlo do preokreta koji samohodno proizvodi neki pravo dobar zakljućak.

 

 

            Juga nam je, je l’, otišla u helać, što ka’e Zorica Brunclik: „Raspala se naša ljubav kao stara Jugoslavija“, samo obrnuto, a ispostavilo se kako su se po putevima koje je projektov’o moj pokojni otac, fakat dovezli stranci, ali u vojnim transporterima i đipovima, dok su u suprotnom smjeru krenule kolone znatiželjne raje, kojoj je dojadilo živjet u svom zavićaju, pa su sjeli na traktor i drito u novi život.

            I sad, kontaš jarane, hoću ti reć’ da ako mi se nije desilo nasilje u porodici, desilo mi se nasilje nad porodicom.