Tasos: rajsko ostrvo - peti deo

Naročito, ako niste bili na nekom drugom...

   
        I evo vas opet u Limenasu... krug je zatvoren.
   
    Ukoliko budete došli ili ponovo dolazite, sigurno je da ćete u zavisnosti od raspoloženja, afiniteta, naravi, finansija kojima raspolažete, vremena, meteoroloških prilika i ko zna zbog čega još – sami otkriti nešto po čemu će vam ostrvo ostati u, nadam se, samo lepom sećanju.
    Pošto bi trebalo da u duhu prethodnih nastavaka završim reportažu, odabrala sam da u ovom poslednjem delu opišem dve stvari, koje nisu karakteristične samo za Tasos:

    1. Pokušajte da zamislite površinu 22 x 27 km (otprilike su to širina, odnosno dužina ostrva). I da je na toj površini do pre dvadesetak godina postojao 21 registrovan kamenolom, ali i 8 nelegalnih. Glavni uvoznik tasoskog belog mermera su arapske zemlje (kažu da je Meka popločana ovim mermerom), i od kada je zatvoren kamenolom Penteli na Atici, proizvodnja se uvećala petnaest puta za samo šest godina.
    S obzirom da su požari osamdesetih godina uništili veliki deo borovih šuma, nestalo je vukova i šakala, koji su bili najkrupnije divlje životinje na ostrvu. Ako se nastavi sa sečom planine, istovremeno će se nastaviti sa uništavanjem preostale šume, tako da preti opasnost od ekološke katastrofe koja će nastupiti lančano: doćiće do ispiranja zemljišta, nestajanja izvora, pojačanog rizika za izazivanje požara, biće usko ograničeni areali flore i faune (ostale su još lisice i zečevi), smanjiće se vrednost zemljišta i građevina, pojačaće se buka, pojedini delovi ostrva će biti samo kamena pustoš...
      Međutim, oni koji su zainteresovani samo za profit, dostavili su jako primamljivu ponudu ovdašnjim zvaničnicima: da se na ostrvu otvori 150 kamenoloma koji će donositi godišnji prihod od oko 170 miliona evra i to za sledećih 100 godina! Zamislite samo kako će ostrvo izgledati ako to bude sprovedeno u delo.

    2. Ako ste dolazili u Grčku, svakako ste primetili da kraj puta često možete ugledati male crkve, odnosno metalne kutije sa staklenim vratancima. Unutra je obično ikona nekog sveca, flaša sa uljem i zapaljeno kandilo. Jesu Grci pobožan narod, ali to nema veze sa njihovim, da kažem bogopoklonstvom. Sva ta obeležja predstavljaju mesta na kojima je neko poginuo. Kandila gore sve dok u porodici poginulog ima živih naslednika/rođaka.
    Ali, ovde sam htela da se skoncentrišem na iskopavanje posmrtnih ostataka, koje se, u zavisnosti od tipa zemljišta na kome se groblje nalazi, vrši svake treće, pete ili sedme godine, jer se čeka da se leš potpuno istopi.
    Određenog dana se okupe rođaci, grobari i pop. Otkopavaju grob, vade ono što je ostalo od stvari u kojima je pokojnik sahranjen, daske od kovčega i kosti, koje zatim pažljivo čiste od zemlje. Posle toga ih peru, ostavljaju da se dobro osuše, prskaju sa vinom i bosiljkom i stavljaju u drvenu kutiju u kojoj se nalazi belo platno sa krstom izvezenim crvenim koncem. Na poklopac zalepe fotografiju i ispisane osnovne lične podatke pokojnika. Posle pomena, ta kutija sa kostima se odnosi u Kimitiri sela (mesto gde su kosti svih prethodnih pokojnika, poređane hronološkim redom). Iz tog razloga su ovde groblja na malim površinama, uvek besprekorno uređena, puna cveća... da vas ne hvata strah pri samoj pomisli na smrt.
    Jedini razlog zbog čega sam izdvojila ovaj običaj je pomisao na Azanjsko groblje. Imam utisak da se pri svakom mom dolasku ono neprestano povećava, raste i u visinu, a o korovu, jasikama, đubretu... da ne govorim: proporcionalno se šire i oni.

    Eto, dođoste, najzad, do kraja moje priče o Tasosu...

I kada nekom pilikom budete čuli da se govori o ostrvu, na šta će vas prvo asocirati: na prelepe plaže, čisto, providno more, magične zalaske sunca, miris hlada ispod borova, ukus sotirjanskoh hleba sa medom, stoletne maslinjake... a možda ćete prvo pomisliti na mene?

Bilo kakav da je vaš odgovor – mogu vam uvek poželeti dobrodošlicu u, nama najbliži, ovozemaljski raj.

- k r a j -