Tasos: rajsko ostrvo - četvrti deo

Naročito, ako niste bili na nekom drugom...

   
    4. deo

    6. Posle Astrisa, na gotovo samom jugu ostrva, sledeće mesto kroz koje vodi put, na jugo-zapadu je Potos: staro ribarsko selo koje je danas poznato po susretima mladih iz Grčke i Evrope. Odatle se može videti Atos, a zalazak sunca, posmatran sa neke od obala između Potosa i Limenarije, magičan je.
Pefkari je usko-turističko-specijalizovano-prilagođen posetiocima. Postoje hoteli, restorani, barovi, kamping... i mogućnost bavljenja vodenim sportovima. (Jedino ne postoji prodavnica, pa nesnalažljivi moraju dosta da pešače ako ne mogu da se odreknu mleka, hleba ili cigareta.)

7. Prvi stanovnici Limenarije bili su zapravo, radnici koji su silazili iz Kastra i njihove porodice. Kasnije su se tu doselile i izbeglice iz Male Azije.
Tokom 80-tih i 90-tih, mesto se turistički naglo razvija. Postoje dva muzeja: Narodni i privatni...
... i stotine i stotine mačaka u zimskim mesecima: izviruju sa svih strana u svim mogućim&nemogućim kombinacijama boja, pa ako ste alergični na mačju dlaku, izbegavajte zadržavanje u ovom mestu. Ali, pre nego što nastavite put, počastite se lukumadesima (prženo testo za krofne u obliku malih loptica za jedan zalogaj, natopljenim šerbetom sa medom i posutim cimetom).

8. Marjes je selo na oko 12 km od obale, sa kućama građenim skoro jedna uz drugu iz bezbedonosnih razloga (setite se uvek pirata!), poznato po rudnicima iz kojih se vadilo gvožđe, a koji su danas napušteni i poluzatrpani. Zanimljivo je da tu ima dosta dudovih stabala, pa i jedna od legendi kaže da je po njima selo dobilo ime. Druga legenda ipak, govori o dve Marije koje su jedine preživele gusarski pokolj...
Pored obale je Skala Marjon, u koju su doterivani tovari ruda iz Marjesa i otpremani dalje brodovima. Danas je to ribarsko seoce sa najkvalitetnijom svežom ribom i prelepim uskim zalivom sa tzv. divljom plažom,  Aspas. 

9. Naselje, tzv. Klisma, odlikuje se restoranima i šljunkovitim plažama. Pojedini hoteli su građeni tako da su im terase na 3 m od mora. Za osobe romantičnog naboja je boravak u nekom od njih svakako najbolja mantra: tišina, miris soli i borovine, bajkoviti zalasci sunca, a noću, pri svetlosti meseca nad morskom površinom, jedino što se može čuti je blago udaranje talasa o terasu i kotrljanje šljunka, kao brojanice. (U vreme oluje, kada brzina talasa prelazi 7 bofora, odnosno 70 km/h, verujte mi, ne želite da se zateknete ovde.)  
Ukoliko ste radoznali da vidite kako izgleda tipična tasoska arhitektura, onda ostavite auto i krenite peške kroz uličice Kalirahija. Jer, teško da jedan auto može svuda i da prođe, a vi ćete izbeći nerviranje što ste tako nešto pokušali.
Oko 3 km odatle, Skala Kalirahi može da vas zadivi samo jednom stvari: jednosobnim, kamenim kolibama u koje, za vreme plime i kada ima vetra, more skoro ulazi. Pravljene su iz potrebe ribara da privežu čamce, slože mreže, zaštite se od iznenadnih oluja... a, danas ih je većina dograđena i preuređena i imaju sasvim drugu svrhu. 

10. Sotiras je jedino selo na ostrvu koje ima najviše dobro očuvanih tradicionalnih kuća. Uglavnom napuštenih. U letnjim mesecima sve koliko-toliko zaživi. Međutim, kada u toku zime prolazite tuda, tek iz ponekog kamina se vijori tanak dim, jedna ili dve mačke će vam preći put i jedino što ćete čuti je – vetar.
Skalu Sotiras nikako ne napuštajte dok ne kupite – hleb! Pravi se na specifičan način, pa vam se čini da je težak bar kilogram i po. Tvrdim da bi pravi doručak za hedoniste bio: kriška tog hleba sa tasoskim medom.
Inače, sve što se nalazi u selu je izloženo kao na dlanu – bilo s jedne ili druge strane puta: hoteli, restorani, barovi, marina... Ispod crkve (na kojoj sat za poslednjih deset godina nije popravljen), pronađeni su ostaci naselja iz bronzanog doba.
Ako odlučite da nastavite putovanje tik pored mora, možete stići do kampinga. Ukoliko se držite glavnog puta...

11. ... stižete u Prinos. Rekla bih, poljoprivredno-industrijski centar ostrva, s pravom. Tu se nalazi fabrika za preradu maslina i proizvodnju čuvenog tasoskog, ekološkog ulja, tzv. Kardiofilo. Takođe, Udruženje pčelara i proizvođača ovčjeg/kozjeg mleka. Ono, na šta su jako ponosni su bušotine iz kojih se crpi nafta.
Možda biste želeli da ručate u nekom planinskom restoranu čija terasa gleda na more? Produžite i dođite u Mali ili Veliki Kazaviti gde istorija još uvek - živi: put je sličan onom od Limenasa ka Panaiji, ali duplo kraći. Podaci kažu da su se ljudi ovde doselili još u IV veku pre n.e. i da su se uglavnom bavili poljoprivredno-stočarskom proizvodnjom. Naročito proizvodnjom vina. U prilog tome ide i podatak da su skoro pronađeni ostaci radionice za pravljenje amfora u kojima se ono čuvalo.
Ono što je karakteristično za ovaj kraj je veoma gusta šuma, poj slavuja koji se često u letnjim noćima, spuste i u maslinjake oko Prinosa i planinski izvor sa koga većina meštana dolazi da zahvati vodu. Katastrofalni požar 1989. god. uništio je ogroman deo šume između Prinosa i Kazavitija, ali ukoliko ne znate za taj događaj, nikada ne biste posumnjali da se tako nešto ikada dogodilo: niska vegetacija je uveliko preplavila kamen.
No, nezaboravan doživljaj će vam pružiti poseta ženskom manastiru Svetog Pantelejmona. Skoro je završen kvalitetan, širok put koji se penje uz planinu i kojim se za 15-tak minuta stiže do tamo. Od pogleda udesno zastaje dah, koje od straha – s obzirom na visinu na kojoj se nalazite, koje od pogleda na more i Prinos koji možete preklopiti dlanom odatle.
U sklopu manastira se nalazi pećina, u kojoj je po legendi nađena ikona Bogorodice i šteta je, ako ste već tu, da ne uđete i u nju.
Putem iznad manastira stiže se, preko Kastra, u Limenariju, ali to preporučujem samo u slučaju da ste dotle došli džipom: put nije asfaltiran.
Ako baš niste bili voljni da se penjete u Kazaviti, svratite u Skalu Prinos. Već sam spomenula da se tu nalazi luka koja spaja ostrvo sa Kavalom. Ali, samo mesto je podređeno isključivo turistima. Svakako će vam nešto zadržati pažnju niz tu duuugu obalu: bilo majstorska radionica za remont čamaca&barki&ribarskih brodova, bilo uski most sa koga stranci neumorno posmatraju kornjače u šipražju (kao da je trebalo da dođu na Tasos da bi videli kornjače), bilo zanimljivi aranžmani bašta novosagrađenih hotela... i naravno – neka od plaža.
Da ne zaboravim – postoji kamping, koji ima dobro snabdevenu prodavnicu.

12. I sada vas od prestonice deli put od dvadesetak kilometara.
Sa leve strane vam je more do koga vodi svaka staza kroz maslinjake. Ako želite da kupite med, ne možete da promašite drveni kiosk i reklamu u obliku ogromne tegle pored puta sa desne strane ka selima Skala Rahoni, Rahoni i Aju Georgiju, na našem - Sveti Ðorđe.
Kao i ostale, tako se i ova Skala odlikuje lepom, dugačkom, peskovitom plažom uz koju su načičkani riblji restorani. Postoji široka i pedantno sređena marina, ali i ukoliko volite da letite, pruža vam se mogućnost da iznajmite ''krila''. Iskreno, ne znam odakle se skače, ali sam videla da paraglajdere vuku i gliserom.  
Današnje selo Sveti Ðorđe je zapravo premešteno iz duboke i nepristupačne unutrašnjosti planinskog dela ostrva (da, da... opet oni pirati), a kažu da je upravo u tom starom Svetom Ðorđu odrastao Mohamed Ali, koga je odgajila neka grčka porodica. (Nisam sigurna da li se misli na Kasijusa Kleja. Iako mi tu ništa nije logično, ipak neću izbrisati prethodnu rečenicu.)
Ako se zateknete 15. avgusta u Rahoniju, imate priliku da jedete goveđi gulaš: crkva slavi Veliku Gospojinu (kod nas 28.8.), pa posle liturgije, započinje vašar. A vašar – kao svaki vašar... samo što vas ovaj gulaš neće ništa koštati.
Zanimljivo je da Rahoni i Prinos imaju najstarije maslinjake čija se starost procenjuje i na preko devet stotina godina.
... i tako, nastavljajući ka severu, prolazite pored plaže Pahi. Tu more ima neverovatno tirkiznu boju, ali imajte na umu da krajem avgusta sa borovih stabala i grana počinje da curi i kaplje smola i da njen miris veoma privlači insekte iz roda osa i pčele (to govorim ukoliko uživate da se opružite u borovoj hladovini). A jedan dovitljivi restorandžija je napravio visok izvod aspiratora i okrenuo ga ka putu, tako da će vas dok prolazite, uvek ošinuti mirisi jela, pa čak i primamiti da svratite (a to mu i jeste bila svrha, zar ne?).
Nešto podalje su restoran i plaža Glifoneri, koja podseća na onu plažu Aspas u Skali Marjon, ali je uža, ležaljke se plaćaju, voda je plića i ima bogatu borovu senku.
Do Limensa ćete proći i Papalimani, Nisteri... ali, nekom stazom koja vodi ka moru, svakako možete naći mesto na kome ćete se osamiti ukoliko to želite.

- nastavak sledi -