PEPELJUGINA STAKLENA CIPELA

Moda je često laž koja uspeva da vešto prikrije ono što nikako ne sme da se vidi. Na tom jeziku laže se podjednako uspešno kao na srpskom ili engleskom. I u tom govoru postoje bele laži, poput Pepeljugine balske haljine i crne laži, kakvo je tamno odelo tajnog agenta ili njegovo kamufliranje u neopranog džankija. U oba slučaja koristi se čednost kako bi se došlo do cilja. U Pepeljuginoj postoji ona poruka koju, bez obzira na emancipaciju oba pola, još uvek izgovaraju muškarci širom sveta: Nemoj ti da biraš mene, ja ću izabrati tebe. Nema nikakve sumnje da su žensku čednost izmislili i ženama je nametnuli muškarci kako bi zaštitili sopstveno dostojanstvo.

            Staklena cipelica u prinčevoj ruci postaje znak raspoznavanja pri zadatku koji, čini se, nije lako obaviti. Snagu da traži, princu daje fetiš, koji raspiruje fantazije i vodi ga do goluba na grani pošto je vrabac već u ruci. Treba naći nogu kojoj cipela odgovara, onu ženu – devojčicu koja je na balu u njima uspevala da igra samo zahvaljujući muškarcu i njegovoj okretnosti, onu koja se usudila da je odbaci da bi lakše trčala, i navući je na stopalo koje u njoj više ne može da raste.

             Slučaj sličan jadnim kineskim princezama kojima su zavoji i utege plemenitog roda obezbedili za ceo život šepanje na stopalima deteta. Staklena cipela je izobličavajući društveni sistem koji se baš mnogo ne raduje ženskoj pokretljivosti, on je i tesni korset koji ne dozvoljava da se život udahne punim plućima. Ako nekoj od tih zarobljenica i padne na pamet da se zarad slobodnog daška ratosilja onog što je sputava, osakaćenost je prevelika pa je već kasno razmišljati o trčanju, i životu uopšte.

            Ali i ona druga strana Pepeljugine šizoidne ličnosti, bez obzira na udobnost razgaženih, šlampavih pantofni dok posluje oko šporeta, ne deluje nimalo blistavo. Ta bezoblična jeftina obuća s izbrisanim dezenom i potpećenim lubom pripada mučenici poludeloj od svakodnevnog rintanja za porodicu. Staklena cipelica čuva se u vitrini sa ostalom staklarijom, porcelanskim irvasima i zekama, kao uspomena na onu noć kada je princ, sada već prilično otekao od piva i meditativnih muka kojima ga izlaže TV dnevnik, snivao slatke snove o lovu na ženu. Kada je pronađe i navuče joj staklenu cipelicu, uvek će je čuti kako kucka tu odmah pored njega.

            Setimo se i zlih sestrica koje uporno žele da uguraju svoje stopalo tamo gde mu nije mesto. Bajka sankcioniše njihovu ženskost nagrđujući ih nožurdačama teniserki i košarkašica jer pokazuju ono što se od žene ne očekuje: upornost, jaku želju da uspeju u onom što su naumile, takmičarski duh i spremnost da sudbinu uzmu u svoje ruke. Njihovim stopalima bolje bi pristajale patike „ najk“ ili „puma“, koje su u našim vremenima, kad je lasno stići i uteći i na strašnu mestu postojati, mnogo praktičnije od visokih potpetica.

            U izlozima luksuznih radnji sa sportskom obućom, na rotirajućem postamentu osvetljenom reflektorom, umesto svečane cipele nalazi se firmirana  patika koja košta nekoliko stotina evra. Pepeljugin znak raspoznavanja je mrtav. Zapravo, prisustvujemo masovnom sahranjivanju fetiša, jer ljude više ne interesuje čarolija, već tupost i ništavilo, fabrikovani kroz televizijske emisije u sintetičku banalnost nadgledanu kamerama i monitorima.

            Fetiš je zamenjen telom koje nikako ne može dočekati da se svuče i koje se svlači na svakom ćošku. Otud seks koji se može naći na svakom mestu nije ono što ljudi žele. Kulture koje prednost daju maskama, velovima i ukrasima potvrđuju da je telo metafora, jer su istinski objekti želje i zadovoljstva u stvari znaci koji odvlače telo od njegove nagosti i prirodnosti. Pa bili oni cipela u rukama princa ili lepotica iza rešetaka, snimljena za modni časopis.

            Sam čin oslobođenja doveo je do paradoksa – ljude mnogo više zanima da vide zarozanu Pepeljugu nego lepoticu u organdinu. Svi duboko priželjkuju spektakl banalnosti koji im nude reality emisije u kojima celokupna javnost postaje Veliki Brat. Taj spektakl banalnosti, bezočnosti i tuposti prava je pornografija i opscenost današnjice. Televizija, koja je otupela oštricu nepodnošljivih i katastrofičnih događaja time što ih je bezbedno uvela u naše domove, ponovo otkriva svakodnevni život i njegovu prostotu prikazanu kao savršeni zločin.

            Banalnost života je najgnusniji zločin pred kojim su mnogi fascinirani i užasnuti, sa pitanjem koje ne smeju da glasno izgovore: Zar se život samo na to svodi? Egzibicionističko prikazivanje vlastite beznačajnosti odvija se pred očima javnosti kroz višesatne emisije u kojima učesnici ništa ne rade i ništa ne saopštavaju. Njihovo bezvezno tavorenje je panična zaštita od potrebe za postojanjem i dužnosti da se bude osoba koja jeste.

            Moderna Pepeljuga mazohistički uživa u bolu i sramoti koje preživljava, a njoj pristali princ beskrajno se dosađuje i ni na kraj pameti mu nije da se sagne  zbog staklene cipelice do daljnjeg zaboravljene u nekoj mračnoj, pustoj ulici.