Ana Atanasković: Danas je poželjnije baviti se jugoslovenskim temama nego srpskim

Ana Atanasković profesorka je engleskog jezika i književnica iz Kruševca. Do sada je objavila: zbirku priča „Beogradske majske priče“ (2006), roman „Duet duša“ (2008), roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ (2013) i (2021), zbirku priča „Beograd je ljubav“ (2017), roman „Kraljica jorgovana“ (proširena verzija „Jelene Anžujske“, 2019), roman „Davorjanka Paunović“ (2020), roman „Zmajeva žena“ (2024) i roman u pričama „Prestonice“ (2025). Pisala je eseje o književnosti i prevodilaštvu za portal Infoprevodi i Balkanski književni glasnik. Letopis Matice srpske je objavio prvi deo njene sage u pričama o duhovnim doživljajima sa Miloradom Pavićem („Pavić, priručnik za prizivanje“).

 Nedavno se u izdanju Lagune pojavio njen novi roman „Krik“ o Elizabet Makbin Ros, požrtvovanoj doktorki koja je srce poklonila Srbiji tokom Prvog svetskog rata. O novom romanu, ulozi žena u svojim romanima i literature danas u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnica Ana Atanasković.

Otkuda doktorka Elizabet Ros kao inspiracija za roman „Krik“?

Htela sam odavno da napišem roman o nekoj Britanki. Razmišljala sam o dve žene, ali se ispostavilo da su o njima romani već napisani, i to objavljeni ubrzo pošto bih pomislila na njih. Elizabet Ros me je čekala u rezervnom folderu, bila je strpljiva. O drugoj Britanki sam, ipak, napisala esej, koji je ušao u moju knjigu „Prestonice“ ali glavna „fešta“ je bila „moja“ Elizabet Ros, čiji se život idealno uklopio u moju ideju da pišem o radosti života, čak i u samrtnom trenutku.

Pored doktorke Ros, heriona romana „Krik“ je i naša velika slikaraka Nadežda Petrović. Koliko je tragična sudbina Nadežde Petrović zapravo paradigma i same Srbije tog doba?

Srbija se, ipak, izborila za slobodu, uz velike žrtve, naravno, ali činjenica da je morala da izgubi svoje najznačajnije izdanke jeste veoma tragična. Spomenula bih i pesnika Proku Jovkića, jednog od glavnih likova, skoro zaboravljenog, a ja sam ga dovela na svetlo pozornice. I on je izgubio život zbog tifusa. Mnoge stvari su mogle biti bolje, kao što su uslovi u bolnicama, a sve te činjenice su tu da iz njih naučimo nešto.

Bilo je to vreme zajedničke sudbine Srbije i Velike Britanije. Kako smo došli do toga da nam se ta sudbinska putanja toliko kasnije raziđe u suprotnim pravcima?

Raznorazni interesi su u pitanju, a ja ne znam šta se sve dešavalo u diplomatskim kuloarima. Mislim da nikada nećemo saznati, a ono što je sada važno da shvatimo da smo na istom putu, čak i na istoj „borbenoj liniji“, ako ćemo tako. Mislim na agende koje teže da promene svet i hijerarhiju, koja je prirodna. Anarhija je neprirodna i nije zdrava. Stoga, ne bi trebalo da se bavimo prošlošću već da kažemo: Britanija i Srbija opet mogu biti saveznice.

Koliko je uloga žena bila značajna za Srbiju tokom Prvog svetskog rata?

Veoma. Žene su pomagale na sve načine, neke van fronta, neke na frontu, neke u bolnicama, neke u logistici, iz inostranstva, i to ne samo iz Britanije, već iz Amerike, Australije i Kanade. I dalje se o tome malo zna.

U romanu „Zmajeva žena“ pišete o Jeleni Gatiluzio, supruzi Despota Stefana Lazarevića. Zbog čega je ova žena nekako istorijski skrajnuta od šire javnosti i o njoj se ipak malo zna?

Ima više mišljenja. Neki misle da je brzo umrla po dolasku u Srbiju, neki da je veridba bila samo formalna. Tajnu je, ipak, u grob sa sobom odneo sâm despot Stefan Lazarević i oni koje je on odredio da je čuvaju. Naše je da iz njene pripovesti osetimo emocije i da nas one promene.

Pisali ste i o Anđeliji, ženi Banović Strahinje. Srpski vitez je oprostio svojoj ženi preljubu. Koliko je to bio čest slučaj u srednjem veku, da se preljuba oprosti?

Možda ih je bilo još, ali ovaj je jedini opisan, i to ne samo kod nas, nego i šire. Po njemu smo jedinstveni i vidi se kakvu dušu imamo.

Veliku pažnju čitalačke javnosti izazvao je i vaš roman „Moja ljubav Nikola Tesla“. Da li je Ketrin Džonson zaista bila žena koja je ukrala srce našem genijalnom naučniku, ali je ipak posvećenost nauci bila nepremostiva prepreka?

On je njoj ukrao srce za ceo život. Bio je svestan da ga voli i, da je mogao da se posveti ženama, ona bi bila „ta“, ali on je bio oženjen naukom.

Već se pojavljuju romani i zbirke poezije čiji je autor veštačka inteligencija. Kako gledate na to i da li su pravi književnici time ugroženi?

Ljudi će kupovati i takve knjige, kupuju i loše napisane romane koji su na nivou ljubića sa kioska iz 80-ih godina („Siluete“ i slično). Svima nam je takvo štivo bar jednom prošlo kroz ruke, ali smo ga i brzo zaboravili. Stoga verujem da je energija duše koja se utka u tekst večna i da je samo vreme sudija a da su mnogi hajpovi prolazni. Postoje pisci koji se veoma boje veštačke inteligencije i često pišu o njoj, skrivajući da se boje, pišu postove na mrežama da dokažu kako su pametniji od nje i „pravi“ pisci, ali meni je ta pojava tužna. Prvo, ne nadmećem se ni sa kim, drugo, ona ima više podataka i znanja od nas, tako da je nećemo nadmudriti, niti je za pisanje romana bitno da se pokaže ko koliko zna. To su loši romani, nečitljivi, što dobiju poneku nagradu jer pisac ima konekcije. Dobri romani su oni koji balansiraju znanje i emociju i oni će ostati. AI nema emociju niti iskustvo.

Postoji li kod nas razvijena kultura čitanja i kako mlade vratiti knjizi u ovoj hipertehnološkoj eri?

Mislim da postoji, dosta ljudi, ipak čita. Smatram da je potrebno više promovisati dela koja u sebi imaju balans kvalitetnog i komercijalnog, koja komuniciraju sa čitaocem, nisu obični traktati a nisu ni tra-la-la pričice. Tu bi mogao veliku ulogu da odigra establišment, u smislu šta se preporučuje.

Da li planirate da i dalje ostanete fokusirani na srpsku istoriju ili ćete u narednom romanu možda promeniti žanr i podneblje?

Da, mada su moji romani uvek kombinacija srpske istorije i stranaca koji su deo nje. Žanr neću menjati, smatram da je istorijski roman neprikosnoven. Nažalost, kod nas je skrajnut, i ne uzima se zaozbiljno, naročito za književne nagrade. A naši najveći romani u prošlosti su bili istorijski. Sada je istorijski roman još kompleksniji, ima tu i psihologije i duhovnosti. Pitam se zašto je to tako. Ja neću menjati svoj kurs. Ali zašto književna kritika i žiriji za nagrade misle da istorijski roman nije dovoljno dobar? Da li je to zato što se autori kod nas normalno bave srpskim istorijskim temama, a poželjno je da se bavimo jugoslovenskim? Ne bih volela da je to razlog.

Autor: Srećko Milovanović

Izvor: ekspres.net

Foto: Đorđe Kovačević