Ana Atanasković: Krik koji inspiriše

Književnica Ana Atanasković u razgovoru za Puls Juga govori o svom novom istorijskom romanu „Krik“ posvećenom dr Elizabet Makbin Ros, jednoj od prvih žena lekara na Balkanu.

Foto: Privatna arhiva

Autorka je otkrila kako je nastala priča o izuzetnoj ženi, zašto je Elizabet njena književna junakinja. Kako i na koji način istraživanje istorijskih činjenica prerasta u književnost, uvid u proces stvaranja romana, ali i u autorkino promišljanje o istoriji, snazi žene i ličnostima koje su pomerale granice mogućeg.

Pred čitalačkom publikom Lagune je Vaš novi istorijski roman „Krik“. Glavna junakinja romana je dr Elizabet Makbin Ros, ličnost iz evropske istorije. Kako ste se „susreli“ sa junakinjom i odlučili se da to bude baš ona, kojoj ćete posvetiti svu stvaralačku energiju „davanja života“?

Odavno sam želela da napišem roman o nekoj Britanki, jer sam završila engleski jezik i književnost, i britanska kultura je deo moje ličnosti. Imala sam u planu dve osobe, ali se za obe, ubrzo posle mojih odluka, ispostavljalo da su romani već napisani, i to kao da su autorke znale šta smeram. Iako nijedan od njih nije bio po mom ukusu, dakle mogla sam da ponovim teme jer ne bismo došle u „sukob“ jer bismo pisale drugačije, ipak sam odabrala Elizabet Makbin Ros, koja mi je bila u folderu „za svaki slučaj“. Ispostavilo se, na grandiozan način, da je upravo ona prava osoba i da je njen život idealan za poruku koju sam htela da pošaljem čitaocima. Doduše, o drugoj od tih za sada nesuđenih junakinja sam napisala priču, esejskog oblika, o ulici koja nosi njeno ime i objavila je u „Prestonicama“, tako da ništa nije isključeno, možda im se nekada i vratim, ali sam svakako fascinirana kako je Elizabet čekala na mene, kako je „treća sreća“ bila ono pravo, koliko joj se divim i koliko je herojstva i snage imala.

Romani, kao što je ovaj, ali i Vaši prethodni zahtevaju istraživanje. Da li je to bio težak izazov ovaj put?

Istraživanje mi nikada nije teško iako uvek traje najmanje tri godine. To je, u stvari, i najlepši deo pisanja. Rođeni sam istraživač. Ovog puta sam imala pomoć od glavnog kustosa škotskog grada Tejn, koji mi je pružio mnogo informacija.

Veći broj žena, strankinja u našoj istoriji posvetille su na različite načine neki deo života, čak su i sahranjene u Srbiji, naprimer Vajolet Frejzer iz Škotske počiva u Predejanu u okolini Leskovca. Međutim, u knjizi se pominje i Nadežda Petrović. Šta je povezalo dr Ros i našu Nadeždu Petrović u knjizi?

Obe su boravile u Nemačkoj u mladosti u slično vreme i mogle su se sresti. To prvo. Drugo, obe su bile snažne žene koje nisu prezale da rade ono što vole. Treće, obe su u isto vreme u Srbiji bile u paklu bolnica za zaražene tifusom. Obe su, na kraju krajeva i na početku početaka, bile mudre, avanturistične, kreativne, nesebične, požrtvovane, vredne i pravi primeri „superžena“. Neizmerno im se divim.

Da otkrijemo neke detalje iz Vaše umetničke vizije. Kako ste uspeli da oživite dve značajne istorijske ličnosti koje su živele pre jednog veka? I da li je bilo prostora za umetničku slobodu?

Kada pišem, moji junaci su od ranog jutra sa mnom, od buđenja i umivanja. Misle umesto mene, šapuću mi. To je zato što umem da uđem u polje informacija. A umem zato što kombinujem informacije sa emocijom i sinhronicitetima.

Bilo je prostora za umetničku slobodu, mada u ovom romanu najmanje od svih mojih. Najrealističniji je i najviše potkovan podacima. Sloboda se ogleda u mašti susreta dve žene i susreta dr Elizabet (sa nadimkom Tibi) i pesnika Proke Jovkića.

Da li je u planu izdanje romana na engleskom jeziku?

Volela bih da se jave izdavači iz Velike Britanije.

Pisac je uvek u svom svetu stvaralaštva i nema sumnje da Vi i nakon „Krika“ već stvarate nešto novo?

Uvek, radim paralelno, dopisujem i istražujem.

Izvor: puls-juga.rs