Prikaz romana „Krik“ Ane Atanasković: Krik iz srca tame

Onaj ko voli svoj narod i svoju otadžbinu, ko se bori i žrtvuje život za svoje jeste patriota. A šta je stranac (ili strankinja) koji dolazi u nepoznatu zemlju znajući da ga u njoj čekaju rat, glad, bolest, iscrpljivanje sopstvenog tela do poslednjeg atoma snage, a vrlo izvesno i smrt? Dati nadljudsku snagu u tuđoj zemlji i žrtvovati sebe zarad drugog naroda znači ne biti više stranac ni toj zemlji ni tom narodu. To znači biti hrabar, požrtvovan, human, čovek sa misijom koji stavlja glavu tamo gde neko ne bi nogu.

Takva je bila dr Elizabet Ros, rođena u Hampstedu (London), u porodici sa desetoro dece, kćerka direktora Škotske banke Dejvida Rosa. Dr Ros je rođena da sledi životni put koji je odabrala opredeljujući se za poziv lekarke u Kragujevcu gde je bolest pokosila dok je izvršavala svoju životnu misiju. Njen životni put i njen karakter, 110 godina nakon njene smrti, opisala je u romanu „Krik“ Ana Atanasković, nastavljajući tako niz romana o ženama koje su ostavile trag u istoriji snagom, odvažnošću i izuzetnošću.

Roman „Krik“ je poseban i interesantan zato što je sve što je u njemu rečeno stalo u dva minuta, u predsmrtni čas dr Elizabet Ros. To su ona poslednja dva minuta u životu koja pobuđuju radoznalost svakog čoveka jer svi idemo u susret smrti, a niko se ne vraća da posvedoči kakvo je iskustvo upokojenih. U ta dva minuta je stala ispovest dr Ros u formi obraćanja slikarki Nadeždi Petrović, koja u isto to vreme u Valjevu bije svoju bitku za život.

Kragujevac. 1915. godina. Jedno zlo nikad ne ide samo. Rat je doneo glad, prljavštinu, tifus. Idući „putem u srce tame“, dr Elizabet Ros dolazi u kragujevačku bolnicu, „instituciju između groblja i pakla“. Mlada žena oštrog i nepopustljivog karaktera pokušava da zavede red među loše organizovanim narodom punim predrasuda, insistira na poštovanju protokola, uzrujava je lenjost. Srbi, koji idu iz rata u rat sve siromašniji i sa sve većim brojem žrtava, prihvataju je kao svoju i brinu o njoj, a ona pomaže sve dok je bolest bezdušno ne baci u postelju.

Na samrtnoj postelji odmotava se film života dr Elizabet Ros, ali to nisu samo kadrovi ispunjeni ljudima i predelima. To su preispitivanja i promišljanja o životu, smrti, predodređenosti čovekove sudbine, smislu i cilju življenja.

Iako je smrt svemoćna, sveprisutna i uskoro će u hladni zagrljaj privući i dr Ros, na stranicama ovog romana živi nada, živi „nebojazan“ i svaki dan je „shvaćen kao blago pronađeno na nepoznatom putu“. Ovakvo shvatanje je odlika snažnih ličnosti koje i kada gube bitku, veruju da borba nije bila uzaludna. Baš takva je bila dr Elizabet Ros koja je verovala u iskru života i volela druge ljude, slobodu, misiju… Zato je iz života otišla ne žaleći ni za čim na svoj 37. rođendan, a prema jevrejskom verovanju, čovek koji umre na rođendan ostvario je svoju misiju.

Jedna od najvećih vrednosti ovog romana jeste što iako govori o ratu, bolesti i smrti, otvara nove poglede na život i njegov smisao. Uči nas da je suština života, koju neki nikad ne pronađu, zapravo vrlo jednostavna i dostupna svima, ali da sebi treba da damo priliku da savladamo veštinu njenog spoznavanja.

Dr Elizabet Ros i Nadežda Petrović su bile savremenice, ali se nikad nisu srele. Verovale su u snagu žena na kojoj treba da se zasniva njihova emancipacija: „Ako išta dobro donese razbijeno ogledalo sveta, biće to novi poredak u kojem žene imaju više prava.“

Roman „Krik“ nije samo dostojan književni spomenik glavnoj junakinji dr Elizabet Ros. On je i izraz poštovanja, zahvalnosti i divljenja i prema Bolnici škotskih žena, čiji je dolazak u Srbiju organizovala dr Elsi Inglis, i prema 22 britanske bolničarke koje su umrle negujući srpske ranjenike.

Ana Atanasković ni u ovom romanu ne odstupa od stila koji je izgradila pišući o Jeleni Anžujskoj, Ketrin Džonson, Jeleni Gatiluzio. Autorka taj stil iz romana u roman usavršava dajući mu lirsku notu i produhovljenost. Zato njeni romani nisu za čitanje u dahu, ali ostavljaju bez daha. U njima je Ana Atanasković ispisala neizbrisive tragove koje su ostavile izuzetne žene. Ispisala je tragove njihovih života koji su se izdigli iznad smrti i zaborava.

Autor: Jelena Skrobić

Izvor: konkursiregiona.net