Sedim, ruke mi pune. U jednoj knjiga u drugoj glava, ne zna se kojoj je teže.

To je sve što imam da kažem o ovom remek delu!
Rasturila me na komade.

Ako dugo gledate u ponor....mozete u njemu ostate, a mozete i nastaviti da se borite.Nekada taj ponor moze biti i olaksanje. Upravo o ponoru, siromastvu, sudbini i borbi za opstankom Enes govori kroz dve isprepletane ispovesti.
Kandze siromastva su odista jake i jednostvano vas teraju na zakljucak da razmisljate da onaj ko je rodjen kao nista, zivi bas tako i zavrsava kao nista. Povlacicete paralelu sa svekrvama iz komsiluka, sa zenama koje ce doneseci kafu u vasu kucu posle toliko vremena doci da cuju brigu koja se razliva poput vode, da imaju o cemu da pricaju, da ogovaraju. Likovi iz vaseg kraja, medju rodbinom kroz lik Nejre.
Ono sto je sigurno-zatvorice te knjigu sa konstatacijom-Sudbino, teska li si...

Ako dugo gledaš u ponor, budite oprezni, jer je velika verovatnoća da će vas ponor progutati. Koliko čoveka mogu obeležiti porodični gresi, zalepiti mu etiketu da ga prate i obeležavaju i pre samog rođenja? Mogu i više od toga. Mogu zapečatiti nečiju sudbinu i osuditi je na propast. Kroz priču pratimo Nejru Bugarin koju je život i pre rođenja osudio na tugu, siromaštvo, bedu. Sedela sam u svojoj fotelji, ušuškana u ćebe, sita, bezbrižna i nesvesna svega što imam, a opet s druge strane kroz okretanje stranica sam osetila bespomoćnost glavne junakinje, gorčinu nad tuđom sudbinom i osećala istu prazninu koju je Nejra osećala, a koja je izvirala iz svake stranice. Bolela me ova knjiga, onako do kosti, iako mi je u rukama bila samo knjiga. Surovo realna, životna, bez ulepšavanja. Posle toliko patnje, boli i nesreće, možda se na samom dnu krije olakšanje?

Uffff kakva knjiga...Teška, preteška...Sve vreme dok sam je čitala imala sam utisak da mi je lice prekriveno najtamnijim oblakom. Terala me je da se zamislim nad toliko stvari, jer obuhvata gotovo svaki segment života. Ako počnete da je čitate u dobrom raspoloženju-to vìše nećete biti, a ako je budete čitali tužni ili potišteni-preplaviće vas beznađe. Bar sam se ja tako osećala. Svakako preporuka od srca. Nažalost, nedovoljno ispromovisan biser realne književnosti.

Ovu nam priču kazuje Nejra Bugarin. Njeno ime znači bleštava, svetla. Ali, njen život je bio tužan i mračan kao ponor. Odrasla je u siromašnoj porodici, imala je brata blizanca, nisu imali igračke ni videli more, nikad nisu bili dovoljno siti, tek toliko da prežive, ali odeća i obuća su bili problem jer su brzo rasli. Otac je bio invalid bez ruku, majka je teško hodala zbog otečenih nogu. Nejra je prekinula školovanje i počela da radi, trebalo je porodici obezbediti hranu i ogrev za zimu. Bilo joj je teško, ćutala je i trpela poniženja na poslu, kad su je tretirali kao krpu nije imala kome da se poveri, od koga da traži zaštitu. Bila je sama i ponosna, spremna da uradi sve što treba za porodicu. Imala je snove i želje, ali siromasi nemaju pravo ni na to. Morala je da radi i da zarađuje da imaju šta da jedu. Narod ko narod, voli da priča, ogovara, osuđuje. Glasine su došle do njenih, popucale su obiteljske veze, izgubili su jedni druge i sve je krenulo nizbrdo...Teška i tužna priča.