Vule Žurić: Pred nama godine koje će, umesto skakavca, pojesti razni virusi

Naša najveća izdavačka kuća već gotovo punu deceniju „časti“ čitaoce tematskim zbirkama u kojima se nalaze priče vrhunskih domaćih i svetskih pripovedača. U okviru edicije „Talasi“ do sada su, između ostalih, objavljene i zbirke priča posvećene Ivi Andriću, Milošu Crnjanskom i Branku Ćopiću, koje su naišle na odličan prijem i kod najšire čitalačke publike i kod književne kritike.

„Ova izdanja su pripremana povodom velikih godišnjica srpskih klasika, a pošto se ove godine navršava 90 godina od rođenja Borislava Pekića, nismo hteli da propustimo tu prigodnu priliku da se i na ovakav način odužimo piscu čije reči i misli i dalje utiču ne samo na savremenu srpsku književnost, već i na ono što je preostalo od našeg društvenog života i javne reči. Pozivna pisma autorima poslata su krajem prošle godine, a knjiga bi ovih dana trebalo da se pojavi u knjižarama.“

Ovim rečima pisac Vule Žurić najavljuje novu antologiju u izdanju Lagune – „Pre vremena čuda“, za koju su priče inspirisane Pekićem, koji nikad nije bio aktuelniji, ispisali odabrani naši pisci, raznorodnih poetika i pristupa.

Kakvi su rezultati, čime su se autori odabrani da ispišu svoj omaž Pekiću rukovodili?

Kao i uvek kada se osmišljava jedna ovakva zbirka, priređivač želi da na jednom mestu okupi pre svega vrhunske pripovedače koje će „zadata tema“ podstaći da napišu dobru priču. I ovoga puta bilo je pisaca sa naše prvobitne liste želja koji nisu mogli da prihvate poziv, ali su zastupljeni autori dali zaista sve od sebe da u svojim tekstovima „prizovu“ Pekićeve teme i način na koji je od njih oblikovao svoje romane, priče i publicističke tekstove. Prizvali su i lik Pekića, pisca koji je svoj kratak i težak život posvetio ideji slobode i odgovornosti pojedinca, naspram surovosti autoritarnih državnih aparata i tragikomičnosti uporne istorije.

Da li je za pisca zahtevnije, ili pak lakše, kada je zadati motiv tako veliki pisac?

Priređivač ne može da predvidi kakvim će tekstovima na kraju raspolagati, ali znao sam da će Filip David da napiše memoarski tekst, a da će Vesna Goldsvorti da pošalje dva pisma iz tuđine. Imao sam, dakle, okvir zbirke, a ono što se nalazi između ova dva vredna teksta jesu raznorodne priče koje svojim sadržajem i načinom pripovedanja predstavljaju sjajne omaže Pekićevoj umetnosti, ili samoga pisca pretvaraju u književnog junaka. Priroda Pekićevog dela mi je omogućila da otvorim prostor i za mlađe, žanrovske pisce, što su oni prihvatili sa dirljivim veseljem. Kada tome dodamo ono što je ceo svet zadesilo u isto vreme u koje smo počeli sa radom na knjizi, ne treba da čudi što je nekoliko priča „zaraženo“ književnim svetom i idejom Pekićevog „Besnila“, koje je uz Kamijevu „Kugu“ i Bokačov „Dekameron“ najpominjanija knjiga u ovom kovidastom vremenu.

I sami ste se relativno skoro u romanu bavili epidemijom i njenim posledicama. Ima li relacije između tog, sremskog, pomora i straha, i ovih u kojima svi živimo?

Kako zaraza ne jenjava, sve mi se više čini kako između kraja 18. i početka 21. veka ne postoji bilo kakva sličnost. Pri tome ne mislim na ponašanje uplašenih i zbunjenih običnih smrtnika širom sveta i onih koji upravljaju našim životima, već na činjenicu da iza ove velike katastrofe, sva je prilika, neće ostati zapisana niti jedna pouzdana, istinita reč. Pandemija je pokazala koliko je ovo informatičko doba zapravo vreme dezinformacija. Od kada je novi virus krenuo na svoj put oko sveta, taj svet ne prestaje da se svađa, a sada već i da se tuče. Ipak, iz današnje perspektive, ne bi bilo uopšte loše da se sve završi kao u Irigu 1796, dakle godinu dana nakon izbijanja epidemije. Još pola godine sa maskom na licu, na metar i po udaljenosti od drugog, pa posle toga da se grlimo, ljubimo i idemo u Grčku. Pretpostavljam da bismo rado potpisali ovakav ili sličan ugovor sa sudbinom.

Smatrate li onda kovid 19, ili sve što on sa sobom donosi, pažnje vrednim literarnim motivom? Može li se umetnost probiti kroz tu najezdu dezinformacija?

Uporedo sa bolešću i umiranjem, zapljusnuo nas je i cunami one najrepresivnije političke korektnosti. Ubistvo Džordža Flojda će tek pokazati krajnje konsekvence na zapadni svet, a krajnji ishod rasplamsale borbe neće učiniti ljude ravnopravnijim u pravima, već u obavezama čije će neispunjavanje za sobom povlačiti dramatične posledice po pojedinca i cele zajednice. Pitanje je, dakle, koliko će umetnicima biti potrebno vremena da pronađu način da zaobiđu sva zakonopravila digitalne uravnilovke, ali ne sumnjam da će umetnost preživeti. Za one koji takvu umetnost budu stvarali, nisam baš siguran.

Da li je pisac obavezan da ima jasan stav, a potom i da ga javno izriče?

Kad god je književnost „značila“, njeni stvaraoci su umeli da završe tamo gde se nikome ne završava. Pekićev primer je, da kažemo, školski. Pred nama su godine koje će, umesto skakavaca, pojesti različiti virusi. Protiv takvih vremena nije bilo niti će biti vakcine. Ali tu je, na primer, Pekićevo „Zlatno runo“, sedam knjiga koje će vam, verujte, izmamiti toliko potreban osmeh na lice pod maskom.

Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti