Prikaz knjige „Tata kaže gambit“ Stefana Tićmija: Brzopotezna, sa žrtvovanjem

Stefan Tićmi (1992) se na književnoj sceni Srbije pojavio sramežljivo, ali hrabro, knjigom pesama pisanom na leskovačkom dijalektu „U’vatile me lutke“ (2015). Već je ovaj njegov književni prvenac pokazao da imamo posla sa momkom koji zna ko je i gde pripada, ali i koji ume da južnjačko poreklo iskoristi kao svoju prednost. A kad je čovek u miru sa samim sobom i onim što nosi u sebi – ništa mu više nije nedostižno, čime god da se bavi. Tako se Stefan (dajem sebi slobodu da ga oslovljavam imenom jer ga poznajem od 1992. godine), za vrlo kratko vreme, nametnuo kao važno i nezaobilazno ime kada se govori o savremenoj književnosti, ne samo u Srbiji nego i u regionu.

U multimedijalnom svetu u kome živimo njegove knjige su našle načina da „izađu“ iz okvira književnog, štampanog teksta, i približe se različitoj publici na različite načine. Čitaocima koji prate pisce tek kad dobiju neku nagradu i novinari počnu da ih koriste da popune vreme u svojim emisijama, verovatno je promaklo da je knjiga pesama „U’vatile me lutke“ prevedena i prilagođena osobama sa oštećenim sluhom. Naš pisac, dakle, od samog početka nije mario za „idealnog čitaoca“; takav čitalac čita a da ga neko ne vuče za rukav.

Poenta prave književnosti jeste približiti se publici na način koji publika može da razume. Tako je, sada već i školska lektira, roman „Ja sam Akiko“ (2018) dostupan kao animirani film, mural, grafička novela, a devojčica-vosak, koja nema godine, već neko vreme uspešno živi i na pozorišnim daskama. A po motivima romana „Guguto memeto“ (2023) snimljen je kratki igrani film. Stefanove knjige uvrštene su na prestižnu listu White Ravens u Minhenu, nagrade pristižu sa svih strana, njegovi televizijski scenariji oživljavaju na ekranu... Dvadesetak godina od prvih napisanih pesama, i tek deset od prve objavljene knjige, čini se da je Stefan uradio sasvim dovoljno. Da li je? Sa svakom novom knjigom izgleda kao da pisac piše novinski feljton koji svaki put prekine na najzanimljivijem mestu. I čitalac željno iščekuje kuda će dalje da ga odvede ova neobična Šeherezada.

Stara je ideja da svaki pisac piše samo jednu knjigu, tek iz praktičnih razloga podeljenu na različite naslove. Sklona sam da ovoj ideji potpuno verujem. Ali tu leži i zamka. Ako se pisac iz naslova u naslov samo ponavlja, neće izaći na dobro ni po pisca ni po čitaoca. Valja pronaći način da se svaki put bude originalan a da se glavna nit ne prekine. Šta je, uostalom, Stefanova priča? Mlad, bezbrižan, hvaljen, prihvaćen – ne treba ništa više mladom piscu da se uljuljka, podilazi publici i sklizne u lake teme i stil koji „prodaje knjigu“. Ali šta se dogodi ako je taj mladi autor dovoljno zreo da može da kritički, razumno, a bez zlobe, pogleda u prošlost i prihvati se tema koje su i te kako ozbiljne, a koje se u porodicama obično guraju pod tepih kako bi zaštitili decu?

Ovoj svojoj priči, nezavisno od izabrane radnje i likova, Stefan u svakom tekstu prilazi na drugačiji način. Dok je u poeziji eksperimentisao svojim maternjim dijalekatskim izrazom pokušavajući da dokuči kako preživeti odrastanje i pubertet (na leskovačkom poznato kao „pušti ga, u’vatile ga lutke“), Stefanu se „Akiko“ izmigoljila i pobegla u poetsku prozu gde igranje jezikom i postupci narativnog oneobičavanja, pogled na svet iz drugačijeg ugla i koketiranje sa „Malim princem“ postaju primarni u odnosu na radnju. Zato čitaocu ni najmanje ne smeta što pisac često zastaje i pažljivo opisuje detalje i scene. Tekst kao stvoren za pozorište.

Roman „Kaput od mahovine“ (2020) objavljen je samo dve godine kasnije, u trenutku kada je srpska književnost slavila dugo čekanog, novog princa dečje književnosti (o tom potom). Možda je baš zbog toga, nepravedno, ostao u senci svog prethodnika. Možda je trebalo sačekati još malo sa štampanjem kako bi do punog izražaja došla priča o odrastanju i ceni koja mora da se plati da bi u surovom svetu odraslih čovek ostao ono što jeste, i zadržao u sebi dete koje, i kad se preobražava, preobražava se zbog unutrašnjih nemira a ne zbog toga što sredina tako želi.

Još od prvih objavljenih stihova, pokazujući da književnost na dijalektu ozbiljno može da parira onoj na književnom jeziku, Stefan je zagrebao duboko u svoje arhetipsko nasleđe. To će se nastaviti u romanu „Guguto memeto“ koji je naslovljen po stihovima stare bajalice koju svi mi koji smo rasli uz Južnu Moravu jako dobro znamo (i koja se peva karakterističnim južnjačkim naglaskom). Na tragu „Kaputa“, i ovaj roman se poigrava elementima fantastike, ali i horora, dok osvetljava ozbiljne teme života i smrti, u selu na rubu razuma.

Šta je novo smislio pisac u „Gambitu“? Dok je kritika spremno čekala još jedno poigravanje jezikom i formom, Stefan se odlučio za „običan“ jezik, „običnu“ temu, ali brzopotezno povlačenje događaja. Za razliku od ranijih romana, priča izbija u prvi plan, naglašavajući naslovnu metaforu života kao šahovske partije. Scene se smenjuju brzo, narator se premešta iz lika u lik, tako da čitalac nema vremena da misli o jeziku. Promena tačke pripovedanja i pripovedača nije novi književni postupak. Različiti pisci koriste ga da postignu različite ciljeve. U Stefanovom tekstu ovaj književni alat izgleda kao cikcak premeštanje koje, poput rajsferšlusa, zatvara pukotine koje se pojavljuju u svakodnevnom životu jedne obične beogradske porodice.

Dok se raniji romani dešavaju u neodređenom vremenu i, često, bajkovitom prostoru, „u bilo koje vreme i na bilo kom mestu“, kako bi Nušić rekao, „Gambit“ je priča iz konkretnog vremena, iz konkretnog grada, iz konkretne ulice. Zato se začudnost postiže oživljavanjem svakodnevnih predmeta i temom zavisnosti i žrtvovanja porodice sagledanom kroz prizmu dečjeg razumevanja. Otuda, pretpostavljam, i naslovi poglavlja koji su formulisani kao pitanja. U situacijama sa kakvom se najmlađi Žakula, David (koji bi hteo da sve vidi a ne može), „stogodišnji desetogodišnjak“, suočava, deca imaju milion pitanja na koja odrasli, zaokupirani svojim demonima, ni ne pokušavaju da odgovore. Valjda zato kasnije ta ista deca postaju umetnici, pisci, i pronalaze svoje sopstveno objašnjenje koje su oduvek osećali ali nisu umeli da formulišu. Dok se ranije Stefanove knjige čitaju u nekom stanju „među javom i med snom“, „na rubu razuma“, pre čitanja romana „Tata kaže gambit“ valja podesiti šahovski sat na brzopotez: tik-tak, tik-tak...

Drugo poglavlje: Postoji li književnost za decu?

Odrasli misle da deca žive u izdvojenom svetu, dalekom od ovog realnog, i da im je zato, valjda, potrebna drugačija književnost jer ovu ozbiljnu ona ne razumeju. Netačno. Deca žive u istom svetu gde i odrasli i suočavaju se sa istim lepim ili manje lepim, teškim i ozbiljnim temama. Nesvesno im tu poziciju samo otežavamo jer nemaju pristup svim informacijama koje mi imamo. Otuda tolika pitanja. Otuda fantastično razumevanje i sanjalački pogled na svet: ono što ne znamo, naš um domašta. Bez obzira na to koliko nam je godina. Deca jedino ne razumeju sve reči i termine koje „ozbiljni“ pisci koriste.

Stefan Tićmi ovo jako dobro zna. Zato se ne libi da zaroni u probleme i ponudi deci, ako ne rešenje, onda uveravanje da nisu sami i da se porodica, okolina, svet... ne raspadaju zbog njih. Ako ova ili druge Stefanove knjige iz srca malog/mladog čitaoca uklone osećaj zbunjenosti i krivice – već je dovoljno uradio. Stefan ne promoviše knjige na književnim večerima; on se „susreće“ sa svojim čitaocima koji glume scene iz romana, donose svoje „obične“ predmete, učestvuju aktivno u priči umesto da slušaju učene kritičare kojima svaki novi „zakukuljeni“ termin pumpa ego i samozadovoljstvo.

Nedavno sam u jednom razgovoru pomenula kako je dobra Stefanova nova knjiga. Zateklo me je pitanje sa druge strane: „Je l’ dečja?“ Jeste. I nije. „Malog princa“ sam pročitala kao dete jer u biblioteci stoji na polici među knjigama za decu. I mislila sam da ga razumem. A onda sam ga kasnije, kao odrasla, čitala ponovo jer sam ga najzad razumela (i još jednom, pa još jednom, pa još jednom...). Čini mi se da „Tata kaže gambit“ (kao i ostali Stefanovi tekstovi) pripada istom književnom žanru. Da li se on zove „dečja književnost“? Ne znam. I ne pokušavam da ga definišem. Književnost delim na dobru i lošu.

Treće poglavlje: Sme li usmena književnost da se umeša „gde joj nije mesto“?

Pisanje je čudan zanat. Samouveren, pisac gleda u prazan papir, spreman „samo“ da napiše ono što je već odlučio. A onda priča preuzme i „vodi kolo“. Često se ovo dešava i sa pisanjem književnog prikaza. Zamišljen (i naslovljen) kao prikaz Stefanovog novog romana, ovaj tekst ne može a da ne dotakne i prethodne knjige. Jer one jesu deo jedne priče i izdvojeno čitanje, ma koliko bilo moguće, ne bi bilo potpuno.

Nekoliko je tokova, niti, palimpsestnih slojeva, koji se mogu pratiti iz knjige u knjigu. Najupečatljivija je svakako dečja perspektiva koja je postala Stefanov zaštitni znak. Još jedna je fantastika koja se, u manjoj ili većoj meri kombinovana sa sanjarenjem, hororom ili humorom, lako uočava u svim dosadašnjim knjigama. I o ovome uglavnom pišu svi oni koji se dotaknu Stefanovog rada. Međutim, jedan podzemni tok, za mene očigledan i nametljiv, nekako ostaje nedirnut: usmena književnost. Tek poneka reč, fraza, ili stih, ali dovoljno da se kao mantra provlači kroz tekst. Umesto, kako bi možda književni čistunci očekivali, da poremete pripovedanje, ovi detalji ga samo ojačavaju, obogaćuju i „rastežu“ duboko u prošlost, odnosno duboko u unutrašnje „ja“.

Već pomenuta knjiga pesama pisana je na leskovačkom dijalektu. Mladalačka poezija, za one koji su je čitali, najavila je da „ovaj mali ima nešto da kaže“. Najvažnija, od tema ili stila kojim je pisana, jeste činjenica da je podsetila publiku na postojanje i vrednost književnosti na dijalektu (bilo kom). Ovaj postupak i hrabar jezički izbor jasno se, u drugačijoj formi, prepoznaje i u kasnijim autorovim rukopisima. „Guguto memeto“, iako prozni tekst, ima svoj refren (pomenuta narodna bajalica) koji se, zavisno od književne radnje u datom trenutku, pojavljuje u skraćenom ili dužem obliku, crnim slovima ili slovima koja kao da blede i postaju eho pred očima čitaoca. Ova bajalica u tekst unosi gatanje, narodna verovanja, miris detinjstava... (nastavite niz).

U „Gambitu“ ovaj književni postupak dobio je lice. I ime: senilna baka Darja Žakula. Lik koji, na prvi pogled, nije bitan za priču (ne postoje nebitni likovi, ali o tome drugi put). I da baka nije deo porodice, i da je prisutna samo kao pokojni deda Ignjat, tek kao sećanje, osnovna priča ne bi izgubila na događajnosti. Ali bi izgubila na značenju. Darja, nekadašnja baletska diva koja je darovala svoje igračko umeće publici u najlepšim svetskim dvoranama, prolazi kroz „prostornu teskobu“ njihovog stana nekad u kolicima, nekad sa hodalicom. Baka Darja sve vidi ali, poput kakvog deteta, ne može da izrazi. Razume ona da pomeranje nameštaja po kući nije pospremanje nego porodična svađa, i da su njene baletske cipele samo u očima drugih pohabane. Razume sve i na sve odgovara na isti način, stihovima „Lele dunje ranke, lele dunje ranke“. Pred kraj života, „na rubu razuma“ (valjda bi psihologija ovako žargonski objasnila senilnost), najlepša muzika svetskih kompozitora pretvorila se u jednostavne, narodne stihove, koje je, biće, baka Darja kao dete slušala od svoje majke, možda i bila uspavljivana uz njih.

U psiholingvistici je poznato da, kako se približavamo kraju života, zaboravljamo najpre jezike koje smo kasnije učili i vraćamo se svom maternjem, izvornom, sebi samima, onome što najbolje poznajemo i gde se osećamo sigurno. Upravo zato i poliglote, u afektu, uglavnom psuju na maternjem jeziku jer je to jedini koji, za njih, povezuje značenje i emociju. Još jednom, i ovim romanom, pisac opominje čitaoca da sve knjige ovog sveta imaju jednu svrhu: da se čitajući o drugima, zagledamo u sebe i potražimo suštinu, onako kako su nas još stari Latini učili, a mi mehanički ponavljali na gimnazijskim časovima latinskog. Baka Darjin lik tome i služi. Kuda će pisca ovo poigravanje sa srpskim nacionalnim arhetipovima odvesti u nekoj sledećoj knjizi, ostaje da se vidi.

Četvrto poglavlje: Figura oca ili kako se boriti sa Kabaheljom u sebi?

Figura oca, odsutnog ili prisutnog, jedna je od centralnih tema književnosti i potrage za identitetom. Akiko, devojčica koja nema godine, u svom doživljaju sveta ima „pomoćne točkiće“ – oca. On je taj koji, u odsustvu majke, devojčici stvara privid kompletne porodice. Otac Adam Žakula stoji na suprotnoj strani ovog dijagrama. On, zbog kockarske zavisnosti, rastura porodicu i žrtvuje figure u očekivanju da mu to kasnije donese pobedu. Da li će na kraju pobediti ne zavisi od njega, nego i od ostalih figura: od spremnosti kraljice da se zauzme za malog izgubljenog pešaka, od sposobnosti da se fotelja-sećanje isečena na pola ponovo sastavi.

Bolna tema zavisnosti, koja u stvarnom životu uništava i pojedince i porodice, suštinski ne zavisi od toga od čega je neko zavisan: alkohol, droga, kocka ili... šah. Rezultat je isti. Adam Žakula igra šah u novac sa izvesnim misterioznim starcem Kabaheljom. I gubi. I potpuno je nevažno da li se starac zove Kabaheljo i da li živi blizu Malage, i da li će David i sam postati Kabaheljo. Važno je da su junaci svesni, svako od njih u različitoj meri, da neko odozgo igra šah živim figurama, kao u nekom snu. Šah je u romanu metafora života.

Kao i u šahu, i u životu se svaki potez računa, a greške ne praštaju. Sateran u ćošak, kada Selena odlazi iz kuće i odvodi Davida, Adam počinje da od dnevne sobe pravi šahovsko polje, a od svakodnevnih predmeta figure. Prva „strada“ šarena fotelja preko koje su se Adam i Selena upoznali. Škripa drveta i federa dok ih Adam seče testerom mnogo je više od obične buke. Na pola bivaju podeljena sećanja, uspomene, porodica, ljubav. Paradoksalno, upravo ova šahovska partija, umesto da produbi razdor, Adamu Žakuli vraća porodicu. Da li će Žakule izbeći razvod ili ne, manje je važno. Bitno je da se, prvi put, šahovska partija iz parka seli u njihovu dnevnu sobu: metaforički, igrajući šah, oni se ne svađaju nego razgovaraju o problemima koji su ranije gurani pod tepih. Taj isti tepih je, pre početka partije, uklonjen i iseckan na komade koji glume šahovska polja. Pomerajući čiviluk, nošu, knjige i druge „oživljene“ predmete, likovi će polako početi da shvataju da su zapravo oni figure kojima se neko igra, što je u tekstu materijalizovano u Davidovom snu/košmaru. Dakle, čak iako deluje da rešenja nema, o problemu se može razgovarati. Vredna lekcija koju deca-čitaoci nesvesno uče čitajući „Gambit“. Otac u istoj meri određuje Akiko i njeno poimanje života, koliko i Davida i njegov svet. Različiti po karakteru, ova se dva oca spajaju u jednu figuru jer niko nije potpuno dobar ili potpuno loš. Samo ga situacija u kojoj se nađe i mentalna snaga koju u tom trenutku ima pretvori ili u stub porodice ili u zavisnika koji žrtvuje figure.

Peto poglavlje: Postoji li uputstvo za čitanje simbola?

„Sve je samo simbol što ti vidi oko“, izričit je Ilićev Kleon kad razgovara sa svojim učenikom. Svaka se knjiga može čitati onakva kakva je – i u tome nema ničeg lošeg. Ali ako čitalac napravi dodatni napor i u tekstu potraži skrivene ili vidljive simbole, čitalačko zadovoljstvo eksponencijalno raste, a tekst se obogaćuje novim slojevima. „Gambit“ je prepun simbola, od kojih neki intertekstualnim aluzijama prizivaju na šahovsku tablu druge pisce, umetnike, ali i Stefanove autocitate.

Prvi i najvažniji simbol je šah kao metafora života. On određuje većinu detalja u tekstu: porodica Žakula živi u zgradi broj 64, u kojoj su kombinacije poteza i međuljudskih odnosa beskonačne. Predmeti-figure su zapravo ljudi-figure. Svaki predmet predstavlja simbolično različitu osobu. Bela noša pešak je, na primer, dete bačeno u sred porodične partije čija pravila još ne razume. Kao svaka dobra šahovska partija, i ova koja se već duže vreme igra u trošnom stanu u kome vlada „smisleni rusvaj“, ima svoje posmatrače koji daju sebi za pravo da komentarišu poteze: komšije Karanfilovići, jedna od onih porodica koja kroz tanke zidove zgrade, pomoću čaša iz fabričke kantine, prisluškuju razvoj događaja u stanu Žakula. Ovaj tek sitan detalj zapravo uvodi novu temu (kojom se pisac ne bavi direktno): življenje tuđih života, briga „tuđe brige“ samo je jedan od načina bežanja od sopstvenih problema. Kako će se videti na kraju romana, Žakule od problema ne beže nego se s njima suočavaju. Partija šaha u stanu/životu porodice Žakula priziva u svest čitaoca Pavićevu „Partiju šaha živim figurama“. Ako znamo da je Pavićeva partija istorijski događaj koji se zaista odigrao u jednom pančevačkom salonu, a pisac ga iskoristio da oslika i osudi jednu epohu i politiku koja je obeležila, onda čitalac vrlo lako može da poveruje da je i Stefanova partija šaha živim figurama stvarna, realna i da se igra svakoga dana u nekim „smislenim rusvajima“, možda baš u stanu do našeg, ali nas ili nije briga ili nemamo čaše kojima bismo mogli da prisluškujemo.

I otac i majka, svako na svoj način, pokušavaju da zaštite sina od onoga kroz šta kao porodica prolaze. Majka instinktivno radi ono što bi većina roditelja uradila: odvodi Davida iz stana ali samo da bi se kasnije vratila i pridružila mužu u najvažnijoj šahovskoj partiji. Dok je igranje šaha tokom celog romana bilo metafora porodičnih trzavica i svađa, na kraju postaje razgovor i iznalaženje rešenja. Otac, sa druge strane, bira pomalo neobičan način zaštite: on se dogovara sa izvršiteljima da popis i odnošenje stvari iz stana, što je još jedna strašna tema povezana sa zavisnošću i razaranjem porodica, dečaku predstave kao igru. Adam čak izvršiteljima daje crne pločice na kojima piše „šahovska organizacija“. Jedan od izvršitelja, Darko, u jednom će momentu preuzeti i ulogu pripovedača i ponuditi svoju verziju događaja. Predstavljanje teških događaja kao igre u cilju zaštite deteta jeste ideja koja je maestralno obrađena u Beninjijevom remek delu, filmu „Život je lep“, u kome otac stradanje u nacističkom logoru predstavlja kao igru. Ovde Stefan svesno igra na sigurnom polju.

Kada se govori o simbolima, nemoguće je zanemariti pticu Jojo, napravljenu od plute i lima, sa žutim krilima. Ova ptica „leti“ na žici između Davidove sobe i prozora njegove komšinice i najbolje drugarice koja ga jedina razume na način drugačiji od odraslih, devojčice Melanije (Melani, Mel). Svako ko je čitao „Guguto memeto“ setiće se ptice-glasnice, metalne zloslutnice koja, takođe se krećići po žici (umesto pisama koje deca u „Gambitu“ razmenjuju), šalje poruke o smrti od vračare Slutke do slovoslagača Moće. I tu se završava svaka sličnost. Mnogo je važnije ono što Stefan, povezujući intertekstualnim vezama svoje tekstove, u najnovijem romanu menja. Umesto da sluti smrt, Jojo donosi objašnjenja, razumevanje, prijateljstvo, toplinu. Na ovaj način roman još jednom podvlači da je život jednostavno nešto što se događa i da samo treba pronaći nekog ko nas razume i uz koga ćemo kroz brodolome i matiranje proći lakše i bezbolnije.

Šesto poglavlje: Šta je kritičar hteo da kaže?

Postoje čitaoci koji čitaju samo one knjige koje kritičari hvale. Postoje kritičari koji misle da je samo njihovo čitanje knjige validno i tačno. Postoje pisci koje ne zanimaju ni ovi prvi ni ovi drugi. Oni samo rade ono što najbolje znaju, nadajući se da će dopreti do svog „idealnog“ čitaoca, koji, osamljen, daleko od dnevne književne buke, čita knjigu sa kojom je pronašao dodirnu tačku, svestan da ta knjiga neće promeniti svet, ali će promeniti njega. Nabolje. Ko igra bele?

Autor: dr Milena Ilišević