Emotivno pismo posvećeno „Prestonicama“ Ane Atanasković

„Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo“, i velika je sreća spoznati odjek naših reči u srcima čitalaca. Naša autorka, otkad su „Prestonice“ udahnule svetlost života, susrela se sa emocijama brojnih čitalaca, a nedavno je primila i pismo koje prenosimo u celosti, i dokaz je da se zvezdanog neba i ljudskog srca nikada nećemo moći nagledati.
 

Poštovana,

Izvinite što sebi uzimam slobodu da Vam se obratim na ličniji način i da ovo pismo započnem rečima:

Draga Ana,

Nakon pročitane, a nadasve uzbudljive knjige „Prestonice“, koja u sebi nosi toliko ljubavi, nežnosti i topline, shvatio sam da sam je doživeo kao svojevrsnu projekciju same autorke. Knjiga je toliko uzburkala moje emocije da sam poželeo da Vas lično upoznam, zagrlim i zahvalim Vam na tolikoj podarenoj lepoti.

Svestan sam da mnoge knjige u meni izazivaju erupcije oduševljenja, tuge, žalosti, pa, Boga mi, i neskrivene suze. Međutim, Vaša knjiga podstakla je u meni lepe, uzbudljive misli, koje su me na dan-dva uvele čak i u nesanicu. Tu tišinu besanih noći iskoristio sam da promišljam kako da Vam iskažem svoje duboko oduševljenje ovim delom. Ovo pismo i moja zahvalnost najmanje su što mogu da učinim; a da li ćemo se ikada sresti, prepuštam volji Gospoda Boga.

Čitajući Vašu kratku biografiju, shvatio sam da je reč o vrsnoj publicistkinji, hroničarki, pripovedačici i naratorki. Iako ste, bez sumnje, sve to, poželeo sam da Vas oslovim još jednim posebnim, nesvakidašnjim, ali nadasve sadržajnim i sveobuhvatnim imenom. Jednog svog prijatelja, takođe vrsnog publicistu, nazvao sam „kazivačem“. Vas bih pak nazvao „kazivačicom“, ali i „tragačicom“. Vaše traganje i kazivanje toliko su inspirativni, bogati, emotivni i sadržajni – jednom rečju, svekazujući.

Radi potpunije slike, napominjem da sam pročitao brojne knjige slične tematike (ovde navodi sve novije poznate knjige na temu Beograda i Srbije). Ipak, Vaše traganje i kazivanje potpuno su me opčinili. Siguran sam da ću Kruševac, Smederevo, Niš, Užice, moju Avalu, kao i druga opisana mesta i likove, ubuduće posmatrati drugačijim i otvorenijim očima.

Kako biste stekli predstavu o tome ko Vam se obraća, dozvolite mi nekoliko reči o sebi. Pre prelaska na Fakultet za fizičku kulturu Univerziteta u Beogradu (danas Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja), u narodu poznat kao DIF, moje prvo službovanje, odmah po diplomiranju upravo na tom fakultetu, bilo je u II beogradskoj gimnaziji (danas Filološka gimnazija). Tamo sam tri godine bio profesor Momčilu Bajagiću Bajagi, koga ste prikazali u lepom svetlu – baš onako kako zavređuje. Na Fakultetu sam započeo kao asistent, a potom napredovao do zvanja redovnog profesora, te je vrlo moguće da sam predavao i nekom od Vaših nastavnika koji su Vam, kako navodite, zagadili želju za fizičkim aktivnostima. Ipak, opis „Apolona“ u Vašoj knjizi u potpunosti je potro negativno mišljenje o mojim studentima, a nadam se i o njihovim profesorima.

Zahvalan na svemu,

Prof. dr Miladin Radisavljević, redovni profesor Univerziteta u Beogradu u penziji 

 
Izvor: samovoli.wordpress.com