Prikaz romana Bojana Savića Ostojića: Lusi, mladosti koje nema

Dok u rukama prevrćem roman Bojana Savića Ostojića, knjigu boje bolničke zelene uniforme išaranu spajalicama, osluškujem utiske koji su ostali nakon više od mesec dana čitanja. Da li zbog boje knjige, ili zbog pesama EKV-a kojima je gusto protkan tekst, preovlađuje stara dobra nostalgija koju poznaje svaki milenijalac kada se priseća vremena bez mobilnih telefona. U romanu je očigledno prisutna atmosfera iz pesama EKV-a, a ispovest glavnog junaka se može čitati i kao roman koji se krije u stihovima ovog jugoslovenskog benda. On će sam reći da je jednom prilikom napisao priču o Ekatarini, „zamišljajući da se iza njihovih pesama krije nepriznata ljubav između Milana i Magi“, dok istovremeno ispisuje svoju priču o nepriznatoj ljubavi Zorana i Lusi.

Moguća prstenasta sturktura romana pomaže osećaju stegnutog i sapetog sveta beogradskih ulica u zemlji koja se raspada, dok istovremeno vidimo junake kako lebde iznad tog sveta, ne primećujući vrtlog svakodnevnog života u koji će se strmoglaviti kada se rastanu i kada mladost prođe. Muzika benda Ekatarina Velika podseća nas takođe na snove koje gajimo o neprolaznoj mladosti, pravdi u svetu i pokretima otpora.

Da još jednom pokušam da dočaram atmosferu – radnja romana je takva da se stiče utisak da se sve dešava u letnje predvečerje iz kojeg preti veliki mrak raspada Jugoslavije i dugih godina odraslog doba i nezadrživog divljanja kapitalizma, čiji će poslednji stadijum definitivno slomiti i najčvršću iluziju iz perioda u kom smo živeli EKV. Danas, kada samo slušamo EKV, možemo se zajedno sa glavnim junakom prisećati kako smo pili pivo na studenjaku, tumarali studentskim domovima, pešačili gradom, nalazili skrivene štekove za druženje bez dinara u džepu, ručali u studentskim menzama i pili rakiju na prazan stomak (kao on i Lusi jednom prilikom, kada mu je prvi put rekla da ga voli). Međutim, ko je Lusi?

Pripovedač se zdušno trudi da nam prikaže njihovo prijateljstvo, nju kakva je bila, ali i sebe kakav je bio sa njom, te će reći naposletku „nedostaje mi da budem onakav kakav sam bio sa Lusi“. Prati nas utisak da o Lusi zapravo ne znamo ništa iako je srećemo u različitim situacijama i raspoloženjima. Ona je sveprisutna, ali kao da osećamo da se neće zadržati i slutimo da će nestati kada prestane zabava. Iako su Zoran i Lusi nekoliko puta započinjali ljubavni odnos, kao istinski ljubavnici i partneri nisu se ostvarili zbog bojazni da će sve upropastiti ukoliko budu vodili ljubav. Nakon skoro decenije druženja, pripovedač precizira „od 1999. do 2008“, Lusi i Zoran (pripovedač) prestaju da se druže. Oni će se sresti još koji put, ali daljina u njima će biti nepremostiva. Shvatajući da takve Lusi više nema, Zoran se odlučuje da sistematizuje, zabeleži, objasni, ovekoveči nju, kakva je bila, i sebe kakav je bio sa njom. Nekoliko puta će posezati za razlozima svog pisanja, te jednom prilikom poznanici govori: „planiram da se kao pisac posvetim enigmi njenog odsustva“ i „želim samo da neobavezno prečešljam ono čega se sećam o njoj ne bih li, možda, shvatio zašto je nema“. I možda baš ovde dozivamo i Andrićevu novelu Jelena, žena koje nema.

Roman Bojana Savića Ostojića „Lusi“ je rokenrol ulična verzija Andrićevog misaonog eksperimenta o punoći života, esencijalnom soku i vitalnim bojama čovekovog kratkog veka između svetlosti i senke. U ovakvim pripovestima kao da se pokušao zadržati i razvući onaj „minut blaženstva“ o kojem je pripovedao Dostojevski i sa kojim završava svoje „Bele noći“. Nužno je da bele noći budu prošlost i zauvek pohranjene u nepovratnom iskustvu da bismo umeli da ih sagledamo i ugradimo u svoj san o životu. I ovde možemo odmah zaključiti da je Lusi sinegdoha mladosti. U ovom muzički veoma bogatom delu (na kraju knjige se nalazi i spisak pesama iz kojih su preuzeti odlomci) jedina pesma koja je prećutana jeste pesma je Arsena Dedića „O, mladosti“. Susret Zorana, Lusi i njihovih prijatelja, čije skicirane portrete takođe nalazimo u romanu, lako bi mogao da se pretvori u poslednje kadrove filma Srđana Karanovića „Jagode u grlu“, koje upravo prati muzika Arsena Dedića. Dakle, za čim čezne pripovedač Zoran?

On čezne za mladošću koja je prošla, koja ga je napustila, a ništa u amanet nije ostavila, osim sećanja, zapisa, ulica i mesta u gradu koja će takođe početi polako da nestaju, kao što svi znamo. Napisaće „voleli smo filmove u kojima se ništa ne događa, koji su posvećeni samo mestima“, kao da je i u samom njihovom druženju postojala klica rastanka usled kojeg prestaju događanja, a ostaju upražnjena mesta, ispražnjena od njih, a krcata nostalgijom. Ipak, valjalo bi dati odgovor na pitanje ko je Lusi.

Ona je jedna slobodna devojka, neatraktivnog izgleda, ona se ne šminka, ima veliki nos, male grudi, krive noge, nosi isprane majice, otvara pivske flaše zubima, u prvim redovima je na blokadama fakulteta i ulica, obilazi grob Milana Mladenovića, ona čita, piše poeziju i ne nosi nakit. Zašto imam utisak da svi poznajemo jednu takvu devojku? Koliko god detaljno i dugo da opisuje Lusi, pripovedač kao da nešto skriva i ne uspevamo da je vidimo kao autentičnu osobu (uz sve probleme koje nosi pojam autentičnosti). Moguće je da on namerno prećutkuje sve ono što zapravo čini ličnost Lusi, a razlozi za to mogu biti različiti. Stiče se čudan utisak da o Lusi i nakon 155 stranica ovog romana zapravo ne znamo ništa, što je ponovo dovodi u vezu sa Andrićevom Jelenom. S druge strane, verovatno je i to da ni sam pripovedač nikada nije zaista upoznao Lusi. Piše on o filmovima koje su gledali: „...prezirali smo misterije koje su se završavale racionalnim obrazlaganjem, prezirali smo sve što se odriče neizvesnosti“ i tako naslućuje sudbinu njihovog odnosa koja ostaje misteriozna, nerazrešena, prekinuta. Lusi će se, po svemu sudeći, udati i staviti katanac na svoju mladalačku raskalašnost i na ono što se često tumači kao sloboda.

Zoran neće moći da održi nijednu vezu, kao što mu veze nisu uspevale ni kada je Lusi bila u njegovom životu. Svaki izlazak iz kuće postaće jedna šansa da je slučajno sretne, pa gotovo nećemo ni primetiti kad se to zaista i desi. Susreti prolaze trapavo, nelagodno i bivaju samo senke onoga što su nekada bili. To nam daje znak da Zoranu nikada i nije nedostajala Lusi, kakva jeste, nego vreme koje je ona bila i vreme njega prošlog. Grozničavim, setnim tonom pripovedač pokušava da složi njihov odnos u jednu priču u kojoj smo nemi slušaoci bez prilike da postavimo pitanje i prokomentarišemo. Stičemo utisak da nam uz kriglu piva (kaže da je nastavio da naručuje pivo u kafićima iz navike) nepoznat čovek otvara dušu kao u Remarkovom romanu „Noć u Lisabonu“. Ostaje pitanje da li bi nešto bilo drugačije da su ipak hrabro stupili u ljubavni odnos.

Dosta prostora u romanu je dato i analizi fizičke i seksualne privlačnosti koja i jeste i nije postojala. Nakon nekoliko situacija „na ivici“ do seksualnog odnosa dolazi, međutim, taj čin nije ojačao njihov odnos, štaviše, ubrzo nakon toga oni će prestati da se druže. Dugo je junak uživao u toj „dvosmislenoj atmosferi koja vlada na pet centimetara od njenog tela“, a sećamo se da je nakon pravog vođenja ljubavi plakao. Takođe, piše, „telesni tabu koji smo međusobno nametnuli postao je neiscrpan izvor uzbuđenja i griže savesti“, što se potpuno uklapa u misteriozne filmove ali bez logičnog razjašnjenja, kakve su i voleli da gledaju. Ovde prepoznajemo strah od konačnog odrastanja, od definisanja sveta, nas u svetu i naših veza sa svetom i drugim ljudima. To je beg od izlaska iz Kantove maloletnosti, beg od bljutavih obaveza odrasle osobe i konačno prihvatanje dosadnog sveta van pesama EKV-a i rakije na prazan stomak. I zato napominje kako mu je jednom Lusi poklonila Tolstojevo „Uskrsnuće“ ali da ga nikad nije pročitao. I na simboličkom planu vidimo da Zoran nije spreman da prođe kroz jednu vrstu preobraženja i da konačno izađe iz puberteta, u kojem ga zatičemo i deset godina kasnije kada nam priča ovu priču. Takođe, Lusi mu je poklonila roman Gorana Petrovića „Atlas opisan nebom“, koji takođe nije pročitao, a za neko naredno čitanje ostaje pitanje šta nam to govori.

Kada je pripovedanje ovako sažeto, navikli smo da ništa nije slučajno. Njegov ambivalentan odnos prema Lusi kao ljubavnici, njegovo viđenje nje kao neatraktivne, ali i opis Lusi koja se ne šminka, ne kinđuri, nosi isprane majice kratkih rukava koje zavrće i slično, pokazuje nam Lusi kao androginu osobu, sa atributima i muškog i ženskog. Pritom, ona ruši i stereotipe damskog ponašanja, otvara pivske flaše zubima, a jednom je iza sebe ostavila neočišćenu ve-ce šolju: „od tog dana se ipak najviše sećam da je za sobom ostavila neočišćenu ve-ce šolju“. Prilikom fizičkog kontakta, pripovedač će reći da mu je to delovalo incestuozno. I zašto je smatrao važnim da napomene da nikad nije video nijednu Lusinu sliku iz detinjstva?

I ponovo se vraćamo na pitanje ko je Lusi. Osoba, vreme, osećaj, zvuk, igra svetlosti, utvara iz muzike EKV-a, fatamorgana beogradskih ulica, da li je Lusi on sam? Njegova druga polovina, njegova anima, da li je Lusi Zoran kojeg nema? Na kraju ovih 155 stranica mi shvatamo da ne znamo ni njeno ime, a priču otvara baš pokušajem ocrtavanja identiteta (s čim u vezi se malo stvari uopšte i seća):
 

Još jedna interesantna stvar u vezi sa zaboravom (ili biranjem da se ne seća) je i to da je često davao Lusi da pročita neke njegove pesmice i zapise, ali gotovo uvek sledi komentar da se ne seća šta je Lusi rekla na to. Znamo da je njena omiljena pesma od EKV-a „Pored mene“, u kojoj je veoma značajan stih „U sumrak tvoje hladne ruke“. Tišmina numera „Mlad i radostan“ joj nikad nije legla, a spominje se i pesma „Pass This On“ benda Knife, koja nosi višestruke probleme zabranjene ljubavi, neizrečenih osećanja, ali i queer identiteta.

Lusi, mladosti koje nema – uzdahnućemo na kraju. Sećanje na nešto što beše deo našeg identiteta je ipak deo identiteta, uspomena na „čisto, dobro osvetljeno mesto“, kako je pisao Hemingvej u istoimenoj kratkoj priči. Ko sretne Lusi, srešće je na braniku slobode. Lusi, mladosti koje nema, možda ćemo se sresti kada ponovo budemo bili mačke, kako je to rekla Sofija Serano u filmu Kamerona Kroua „Nebo boje vanile“.

Autor: Msr Jelena Z. Zelenović Stanić
Izvor: Letopis Matice srpske