Već prvim rečenicama, Goran Petrović vas zgrabi u kandže svoje razigrane i razlistale mašte, i do zadnje stranice ne pušta, već, kao živi pesak, što se više batrgate i otimate, više vas uvlači. Nesvakidašnje i neobično društvo koje živi pod jednim krovom dogovorilo se da promeni boju krova, pa da im, umesto crven, ove godine krov bude plav, tačnije, da kuću umesto crepom, pokriju nebom. Nakon svakog poglavlja, koja gdekad imaju romantične, ili enigmatične, ili zbunjujuće nazive, poput, recimo, "Krajnje nonšalantno smenjivanje života i smrti", ili "Titanik dan ili o propustljivosti duše", ili "Kako je nestalo zrno nara", slede fusnote takođe zagonetne, i onda, uokvirene, slike, grafike, serigrafije, koje sežu od polovine XII veka do danas, i koje, kada ih pročitate i zatvorite oči, zaista vidite. Čudesna knjiga! Moram da priznam, koliko god se neko ljutio ili moj čitalački ukus smatrao konzervativnim, da mi se uvek, čitajući Hazarski rečnik ili Predeo slikan čajem, činilo kako se Pavić po svaku cenu trudi da bude originalan, i nov, što mi se ni tada, a ni sada, nije sviđalo, i nisam podlegla toj euforiji, kod Petrovića mi sve deluje logično, i na mestu, sa merom i sa namerom. Ovo je, zaista, udžbenik kartografije naših duša, naše mašte, naših ličnih, unutrašnjih nebesa, naših sazvežđa, zvezda, maglina, crnih rupa. Vanprostorna i vanvremenska knjiga!

Imenovanje romana naučnim terminom podseća na Pavića i njegov „Hazarski rečnik“. Goran Petrović svoj roman naziva atlasom, i to atlasom „opisanim nebom“ čime se u romaneskna zbivanja unosi lirska percepcija, ali se priziva i drugačija stvarnost - fantastička. Ovaj atlas je posve drugačiji od geografskog atlasa. On mapira odnose između stvarnosti i mašte, prošlosti i sadašnjosti. Kuća bez krova je sinonim svih zbivanja u ovom romanu i osnov iz kog se granaju sve fabulativno-sižejne linije ovog romana. Ovaj roman preporučio bih pre svega Pavićevim čitaocima, oni će sasvim sigurno, poput mene, biti oduševljeni.

Kada sam ovu knjigu davno čitao, tek sam otkrivao Gorana Petrovića. Ona me je neodoljivo podsetila na borhesovsku i pavićevsku atmosferu. Međutim kako sam Petrovića sve više čitao, shvatio sam da je to ustvari petrovićevska atmosfera. Jer je on napravio jedan samosvojan književni svet u kome se mašta i stvarnost prepliću i gde čitalac biva uvučen kako bi sudelovao u tom svetu. Sa mnom je uvek bio takav slučaj na stranicama njegovih knjiga.

Kao što rekoh u prethodnom komentaru za ovu knjigu da ću uraditi, tako i bi. Pazarih je i prodjoh njenim
stranicama. Omiljeni, najupečatljiviji red iz ovog dela za mene je: "Klarinet očistiti od mogućih ostataka tužnih melodija" i taj redak me je podstakao da ponovo poslušam nekoliko kompozicija koje je komponovao turski muzičar, klarinetista Hüsnü Şenlendirici. Eto, uz ovaj skroman, kratak komentar nek ide i jedna muzička preporuka.

Vidim u opisu knjige da je citiran Alberto Mangel. Pročitao sam i svima preporučujem njegove knjige Pakujem svoju biblioteku, i Biblioteka noću, koje sigurno spadaju u neke od najboljih knjiga o pisanoj reči, knjigama, čitanju, bibliotekama, prevedene su na srpski jezik i mogu se lako nabaviti. Naravno, pazariću i ovo delo Atlas opisan nebom kad se pojavi na rafovima. Pozdrav.