Ljubica Arsić: Najvrednije u životu je ljudski susret

U prethodnoj knjizi „Pročitano sa usana“ književnica Ljubica Arsić zapisivala je razmišljanja o slikarstvu, muzici, filmu, pisala je o svojim doživljajima i meditaciji, o savremenom svetu i prošlom vremenu. Svoju novu zbirku priča „Ti i ja smo bili par“ posvetila je muško-ženskim odnosima. A da li će tu biti govora o razlici između ljubavi opisane u knjigama i one u stvarnom životu, pojasniće nam sama autorka, čija zapažanja prati zajednička misao: život je uglavnom veliki nesporazum iz kojeg se rađa umetnost kao najveće čudo. Kako dobitnica Andrićeve nagrade i Ženskog pera objašnjava, ova knjiga čije pojavljivanje u knjižarama čitaoci s nestrpljenjem iščekuju, predstavlja neku vrstu dnevnika dugogodišnje plovidbe po morima knjiga, filmova, slika i muzičkih dela, svega onoga što je od nje stvaralo pisca.



Čitanje dela književnice Ljubice Arsić predstavlja sveobuhvatno intelektualno i emocionalno iskustvo. U njenim romanima i knjigama priča nema kalkulisanja, što dodatno podupire činjenica da ona ne krije svoj identitet kao Elena Ferante, iako su njeni romani čitaniji kod nas od „Moje genijalne prijateljice“ ili „Lažljivog života odraslih“. I ne živi u škotskom zamku iz 17. veka poput autorke serijala knjiga o dečaku čarobnjaku Hariju Poteru, Džoan K. Rouling. Ona je vrlo ovdašnja i pristupačna, uvek srdačna i nasmejana. I kad neko poput uvažene Bazarove sagovornice, sa tako fenomenalnim pripovedačkim umećem napiše nešto što nije fikcija, to obično bude potpuno genijalno i pruži nam mogućnost da svog voljenog pisca ili spisateljicu upoznamo mnogo bolje i sagledamo kroz neke druge naočare. Najbolje ćete je upoznati ako pročitate neko od njenih dela, jer se u njima uvek ogoli do najtananije emocije. Čitajući Ljubičine knjige, sa njima i mi lakše prepoznajemo ovu indukovanu relativnost svega. Uz primenu spisateljkinih iskustava koja s vama na stranicama svojih knjiga deli, u situaciji ćete biti da svakodnevno činite alhemiju pretvaranja olova u zlato, tj. emocija niskih vibracija u emocije visokih vibracija. Ovo se vežba i trenira, baš kao i bilo koja druga veština. Ali jednom kada ovladate veštinom alhemije svojih emocija, vi ćete postati apsolutni kreatori i vladaoci svog života.

Dok priča o svojoj knjizi „Ti i ja smo bili par“, koja tek čeka da ugleda svetlost dana, aktuelna i jednako šarmantna, naša sagovornica podseća da je svima potreban srećan kraj i da nam životi mogu biti mnogo bolji, šareniji i uzbudljiviji ako knjigu uzmemo u svoje ruke i sami svoj život oslikamo duginim bojama.

Vaša tek završena knjiga „Ti i ja smo bili par“ jeste zbirka priča. Šta u priči može da se bolje kaže nego u romanu?

Iznova me iskušava želja da proverim sopstvenu sposobnost koju zahteva ispisivanje priča i savladavanje njene sažetosti, jer je najteže stvoriti nešto svedeno na najbitnije, kao što jednostavni hramovi Grčke poseduju snagu te svedenosti. Pisanjem priče, koja nikako nije skica niti minijatura, nastojim da naglasim njenu književnu veličinu, kojoj su Čehov i Hemingvej, zatim Latinoamerikanci sa Kortasarom i Borhesom podigli spomenik.

„Ti i ja smo bili par“ je omnibus međusobno povezanih priča. Nije zbirka, zato što priče u njoj nisu sabrane već su smisleno povezane, sa motivima koji u sledećoj postaju tema, sa junacima čiji se postupci usložnjavaju, granaju i time postaju jasniji. Slično životu, u kojem ne smemo da sudimo prema onome što nam je nadohvat ruke već tragamo za skrivenim podacima.

Roman je očigledno veoma popularan, njemu se dodeljuju brojne nagrade. Zašto je to tako?

Moda romana liči na onu famu kad je neko jednom proglasio ljubičastu boju modernom; svi su je zavoleli i počeli da je nose. Slučaj roman često se povezuje sa predrasudom da se pisac namučio i dobro zagrejao stolicu. Stotine ispisanih stranica često predstavljaju alibi značajne knjige, što nikako ne umanjuje njenu vrednost pri zidanju stamene građevine, ali je veliki izazov i ozbiljan posao sačiniti knjigu priča sa različitim, često nespojivim likovima u ključnim i presudnim događajima njihovih života. Uzbuđenje je veliko kad u svakoj sledećoj krećem iz početka. Smišljam novu temu, počinjem iz drugačije emocije, tražeći za nju glas koji pripoveda, ispitujem iskustvo novog lika koji će mi se tokom pisanja prepustiti. Pišem o skrivenim tajnama koje će likovi samo meni poveriti, očekujući da ih razumem i povežem sa čitaocem. Mislim da mnogi vole knjige pripovedaka, samo im to treba reći.

Verujete li u zakon nužnosti po kojem sve stoji u savršenoj harmoniji. Ima li svako zašto svoje zato ili smo žrtve beskrajnih slučajnosti?

Iz te harmonije nastala je umetnost, jer ona počiva na zakonima sklada i nužnosti, koji su svuda oko nas. Kao što se planete Sunčevog sistema ne sudaraju niti naša Zemlja ne odstupa od propisanog nagiba prema Suncu, što bi je ili spržilo ili zaledilo, tako i u teoriji malih brojeva, koja se tiče ljudske računice postoji proporcija, ali ona se ne odnosi na običnu aritmetiku. Unutrašnji sklad, koji se tiče morala, ne podrazumeva da su dva i dva uvek četiri.

Kako dolazite do svojih junaka? Odakle se pojavljuju teme?

Šta bi bilo kad bi bilo? To je obično i često pitanje svakog od nas, a koje uvodi pisanje u smer neverovatnih postupaka i neočekivanih epiloga. Kada mi lik odnekud priđe i kad se sa njim sprijateljim, krećem da ga pratim, do manastira ili javne kuće, do ponovnog sastanka kad od nekadašnje ljubavi nije ostalo ništa, do otkrića da se život negde zagubio a rezervnog nema. Zašto su se baš to dvoje ljudi sreli? Šta ih je spojilo, šta ih razdvaja, kuda idu i gde će stići?

Ako razmišljamo o sudbini, ona svakako postoji a sadržana je u nasleđu i precima, naravi, vaspitanju, karakteru. Čovek je oduvek imao žarku želju da poleti, da se izdigne iz zadatih okolnosti u kojima se rađa i umire. Da citiram Caneta iz Partibrejkersa, svi mi pevamo iz tamnice, onog što smo dobili još pre nego što smo počeli da živimo, ali kako je sloboda ideal ka kojem stremimo i od kojeg ne treba odstupati, onda je naš zadatak da budemo najbolji u onome što nam je zadato. Kao što Rafaela nisu sprečile porudžbine platežnih mecena da stvori remek-dela.

Da li je to onda sreća i u čemu se ona ogleda?

Očigledno je da sreća muči mnoge, čim se o njoj toliko priča. Iza sreće često stoji zadovoljstvo, utaživanje želje, koja, kad joj se udovolji, traži još i još. Shvaćena kao alavost za svim i svačim, ona je rupa bez dna. U knjizi „Ti i ja smo bili par“ moje junakinje nisu u stanju da je prepoznaju kao stanje uma, tražeći je u okolnostima koje im često ne idu naruku. Biram likove sa pukotinama jer su brojniji i za pisca zanimljiviji od onih sa mudrošću dalaj-lame, koji savetuje da se, kao izvorom sreće, upoređujemo sa onim što nemamo. Drago mi je da nisam... Pomeranjem tačke gledanja približavamo se sreći. Neću baš da zazvučim kao drevni mudrac, ali nas pronalaženje sopstvenog centra, naše tačke iz koje vidimo sebe u svetu dovodi do duhovnosti, ako hoćete i do prosvetljenja. Nije to veliki zahtev, samo treba da se malo priberemo, prestanemo da besnimo zbog onog što nemamo, jer će nam uvek nedostajati još jedna soba i još malo novca.

Verujete li da je svaki čovek krojač svoje sudbine?

Ako se put ne prepozna, čovek izneverava sebe i odlazi stranputicom koja se račva u bezbroj sledećih slepih prolaza. Što više ide u pogrešnom smeru, sve je manja mogućnost da se vrati. Za mnoge koji su živeli tuđe živote ili uopšte nisu živeli, što mu dođe isto, u jednom trenutku bude kasno. Mene su, uprkos radoznalosti i želji da se prepuštam, držale na okupu jaka intuicija i nekakva pozornost da se oprezno primaknem granici, ali da je ne pređem.

Kakva je sudbina bila kad se osvrnete na svoju životnu priču?

Uvek sam volela da se družim s knjigama. Rano sam naučila da razumem taj jezik simbola kojima raspolaže književnost. To ronjenje na dah bilo je toliko uzbudljivo jer su mi se otkrivale stvari koje su druge ostavljale ravnodušnima. Studije književnosti su mi mnogo pomogle da steknem neophodno celovito obrazovanje, ali su mi interesovanja zalazila i u slikarstvo, muziku, film. Uprkos sklonosti da u životu hazardiram, kao da me je neka ruka vodila da ne zastranim. Nisam uvek bila razborita niti postupala pametno, ali mislim da nikad nisam izneverila sebe i ono što vredi u mom životu. Pisanje i rad sa mojim učenicima (sa nekima sam ostvarila divno prijateljstvo) shvatam kao zadatke koji su mi pomogli da dođem do tačke koju nazivaju životnim ostvarenjem.

Mogu li priče koje pišete biti o svakome od nas?

Junak mog romana „Ikona“ je naš čuveni pisac Laza Lazarević, tada nepoznati mladić koji u Berlinu studira medicinu i zaljubljuje se u Švabicu Anu Gutjar o kojoj će napisati svoju prvu, celog života, sakrivenu pripovetku. Zanimao me je lik mladog anonimnog Srbina u tuđini i sve ono što ga je oblikovalo kao budućeg pisca. Ne privlače me gotovi spomenici, slavne ličnosti koje imaju jako istaknutu personu, masku , takozvani obični ljudi za mene imaju veći potencijal neočekivanog. Oni izražavaju sebe spontano, ne morajući da glume ono što treba drugima da pokažu. Uostalom, mislim da je zanimljiviji Napoleon kad se priprema da to bude ili kad to više nije.

Mnogi ljudi vole da život zamišljaju umesto da ga žive. Šta s njima?

Tužno je da postoje oni koji su samo gledaoci, posmatrači koji nikad nisu zakoračili na scenu, ma šta se na njoj dešavalo. Strah od života sve je primetniji, a tome pogoduju društvene mreže koje stvaraju privid bliskosti i druženja. U stvari su neduhovit i jalov način da se istakne sopstvena samoća i strah od Drugog i Drugačijeg. Mislim da je svakom čoveku namenjena neka velika, glavna uloga. U pitanju je hrabrost da se neko popne na pozornicu, savladava strah da neće uspeti, što je opet posledica našeg urođenog narcisizma. Šta ako pomisle da sam glupa, ružna, nespretna? Zamišljajući tigra, u mnogima drema sita i lenja kućna maca. Slepilo za spoljni svet je početak pada, većina tumara i napipava okolinu. Prekrijte lice šakom i upitajte nekog prekoputa koja vam je boja očiju. Začudićete se koliko je onih koji će tačno odgovoriti. Okruženi smo zombijima koji su iz sopstvenog života isključili umetnost, pre svega čitanje dobrih knjiga.

Mislite da odsustvo čitanja ima veze s tim? Zašto je ono važno?

Slike stvarnosti, sveta u kojem postojimo, nepouzdane su. Kalderonovo delo „Život je san“ ukazuje na to koliko je život neuhvatljiv, jer budućnost ne znamo, a sadašnjost izmakne za tren i postaje prošlost koju zaboravljamo, preinačujemo ili izmišljamo. Književnost je u stanju da stvarnost zarobi i konzervira, da je učini vidljivom kako bismo je osetili i razumeli. U suštini pisanja i čitanja nalazi se mašta koja budi empatiju, bez mašte nema saosećanja, ono je preduslov da se približimo drugima, zamišljajući da smo u njihovoj koži, To je onda prilika da napredujemo i da se menjamo. Čitanje pomaže faltanju mozga, stvaranju novih vijuga, jer mozak vapi za umaranjem. Zato postoji, da misli. Odmarati mozak, leti, na zimovanju, posle posla ili pred spavanje, šarenim lažama i koještarijama znači odustati od našeg jedinog strašnog i divnog života, koji od nas zahteva stalan razgovor. Ne znam kako uopšte uspevaju da žive oni koji ne čitaju.

Mnogo je onih koji pišu, izlozi knjižara su prepuni bestselera. Svaka spisateljica će reći da je njena priča dirljiva, iskrena, podstaknuta jakom željom da je ispiše u roman. Od kakve je važnosti istina kad je reč o književnosti?

Pravo je čudo da među velikim procentom funkcionalno nepismenih ima toliko mnogo onih koji pišu knjige. Izjava da neko nema vremena da čita često krije zapuštenost mozga koji, netreniran i ugrožen vizuelnim sadržajima, više nije u stanju da se koncentiše i prati tekst, da stvara sliku i posle razmišlja o njemu. Mnogi znaju sva slova, ali nepismenost podrazumeva da neko nije savladao ni veštinu čitanja, a kamoli pisanja. Burne emocije i autentičnost nisu dovoljan alibi za dobru knjigu, jer bi onda mnogobrojni zapisnici sa suđenja i dirljivih razvoda braka bili književnost. Pored talenta, neophodan je učinak majstorstva koje stvara sugestivnu istinu, drugačiju od one u životu. Majstorstvo podrazumeva uzdržanost, ono što prisiljava umetnika da ukloni suvišno i doda neophodno. Potrebno je naučiti da skloniš i precrtaš, to amateri ne umeju i po tome se prepoznaju. Potrebno je znati kuda čitalac ide pa da ga pratiš, zaskočiš, da ga raniš ali ne i da ga ubiješ. Ta hladna krv, kako ju je pisac Jurij Bujda nazvao, modra krv, to je majstorstvo koje ledi krv u žilama.

Za knjigu pripovedaka „Tigrastija od tigra“ bili ste dobitnica značajne Bazarove nagrade Žensko pero, pod pokroviteljstvom gospođe Madlene Cepter. Postoje li zaista razlike između onog što pišu žene i muškarci?

Kada se moja majka Ljiljana porodila, doktor je uzviknuo: „Žensko!“ Ta reč koju sam nesumnjivo prvi put čula na početnoj stranici knjige mog života dala je ton mom daljem postojanju. Od te reči ne bežim, poštujem je i divim joj se, koristeći autentično pravo da istražim ženski kontinent, predeo koji opisujem iz svog ženskog iskustva. Mnoge savremene značajne autorke, Arundati Roj, Ljudmila Ulicka, Džumpa Lahiri daju nemerljivi doprinos privatnoj istoriji čovečanstva čiju polovinu sačinjavaju žene. Podela na žensko i muško pismo pogrešno se tumači kao vrednosni kriterijum na ono lošije, meko, osećajno – žensko i ono bolje, uzdržano, istorijski sveobuhvatno – muško. Zapravo su u pitanju drugačiji načini pripovedanja, isticanje tema bliskih ženi, ispričanih drugačijim glasovima koji su, nažalost, tokom istorije bili potiskivani i sklanjani.

Više nemamo vremena da bilo kuda žurimo. Svakodnevica je sve što posedujemo – i zato, da li se prema njoj treba odnositi pažljivo time što ćemo odlučiti da živimo potpuno? Šta je suština svakodnevice u međuljudskim i muško-ženskim odnosima o kojima pišete?

Najvrednije u svakodnevnom životu je ljudski susret, i to me kao pisca najviše intrigira. Ljubav je drama za koju nisu važni mesto i vreme, a potraga za Drugim je avantura ucelovljenja, potreba da budemo potpuni. Žena je za muškarca ogledalo onog što je u njemu najvrednije, ona kroz njega dobija moć da raste i učvršćuje svoju tečnu, fluidnu prirodu.

Ne verujem da nam je data sposobnost da volimo samo da bismo izbegavali ljubav. To je kao da nam je neko dao sladoled koji se otapa u ruci. Svuda oko nas je mnogo uplašenih od ljubavi ali i od mogućnosti da će bez ljubavi zakržljati. Prepoznajem taj strah dok nehajno hodaju Knez Mihailovom ili u senkama noćobdija kasno noću, u prozorima osvetljenim porno-vežbama sa televizije. Uostalom, zar ima nečeg lepšeg od onog: Ljubi bližnjega svoga, onog ko ti je blizu i u dobru i u zlu.

Šta je muškarcima najvažnije? Koja je najveća zabluda koju žene imaju o muškarcima?

Velika je ženska zabluda da ljubav čini čuda i da je u stanju da promeni neprihvatljive osobine kod muškarca. Žena polazi od toga da će tokom vremena ispraviti ono što joj se ne sviđa i da će se njen muškarac poljupcem od žabe preobraziti u princa. Neke se zaljubljuju u ubice, kriminalce, trpe napasnike, sve verujući u moć preokreta. Kakva zabluda! Ljudi se, pod snažnim dejstvom zakona inercije, teško menjaju ili neće da se promene, jer to iziskuje veliki napor u aktiviranju slobodne volje. Uostalom, koga sam to izabrala i koga volim, kad želim da ga menjam? Mislim da je ostvarenim muškarcima veoma važan osećaj partnerstva, da žena nije inspektor koji ispituje poreklo dlaka na njegovom sakou već lafica koja ume da prećuti i pređe preko grešaka.

Pisac živi od prošlosti, od nje stvara svoje knjige, on je zamišlja i izmišlja. Koliko smo svesni sopstvene prolaznosti? Šta donosi postojanje takve svesti?

Pisac zamišlja prošlost služeći se njenim himerama u kreiranju nove stvarnosti. On smišlja i oživljava svoje detinjstvo, sa roditeljima i rođacima koji su takođe deo te fikcije, jer im se pridodaju osobine i događaji koji se možda i nisu dogodili. Umetnost je obračun za prolaznošću koje čovek, razumljivo, nije svestan, jer u njemu postoji svest o sebi kao biću večnosti. Prolaznost čini da se naši životi polako prazne od dragih ljudi, ali naučimo da živimo sa tom tugom, koja utiče da postanemo bolji ljudi.

Nije dobro kad život u kojem smo sada doživljavamo kao privremen, sa pretpostavkom da postoji još jedan rezervni u kojem ćemo da budemo sve što nismo u ovom: da putujemo, da se družimo, čitamo i bavimo se onim što volimo. Onaj ko bi, da ima priliku drugog života, mnogo toga iz ovog promenio, treba ozbiljno da se zamisli.

Niko ne može tako da vas razoruža kao žena koja je svesna svojih godina. Šta su Vama donele zrele godine? Verujete li da su godine samo broj, bez obzira na biologiju i krštenicu?

Trka sa mladošću je unapred izgubljena. Takmičenje sa mladima upravo potiče iz floskule da su godine samo broj, što je besmislica u koju mnogi pokušavaju da poveruju. Mlad čovek ima nešto što nije samo vitalnost tela. To je velika ponuda mogućnosti, podsticajna svest da ti je sve dato, da možeš krenuti bilo kojim putem koji izabereš. Kako se godine nižu, sve pretpostavke otpadaju ali zato zreo čovek stiče izuzetne uvide koji ga čine mirnim i sigurnim, spremnim da prihvati istinu o svom ulasku i izlasku, da joj se ne odupire već da na daljem putu nastavi da ostvaruje ono što je sebi zadao. Izgledati, ali ne i biti mlad, jer je to u zrelosti, uprkos hirurgiji i botoksima, nemoguće, u današnjem svetu jeste zahtev i prokletstvo, koji od privlačnih sredovečnih žena stvaraju maske i kreature. Ne dirajte mi bore, uskliknula je glumica Žana Moro. Toliko sam se trudila da ih dobijem!

Društvene mreže danas skoro sve dozvoljavaju, pa i da zvezda može postati bilo ko. Knjiga je oduvek bila znak duhovnosti i intelektualnog sjaja, put ka slavi koju svi priželjkuju. Kakav je Vaš stav prema tom fenomenu?

Nemam utisak da su na društvenim mrežama to glasovi živih ljudi. Njihov govor mi uvek izgleda kao eho. U njemu je agresija poistovećena sa hrabrošću, okrutnost sa principijelnošću, besramnost sa iskrenošću, vulgarnost sa otvorenošću, a skandalozno ponašanje se reklamira kao borba za pravdu. Na prostaštvo se gleda kao na nešto prirodno, neophodno u modernom društvu prepunom aktiviranog nasilja. Učesnici grupa i posetioci foruma često, umesto stručnosti, zadobijaju pažnju klikom na tastaturi. Najtalentovaniji je onaj koji ima najviše lajkova, a svest je sužena na nivou klipa. Važna je brzina reakcije, koja odaje dvojkaše, one koji, pored sopstvene nepismenosti, otkrivaju samo visoko mišljenje o sebi i veliku želju da se negde objave.

Profesorka srpskog Rada Đurić odvela Vas je, kao gimnazijalku, u Atelje 212 da gledate mjuzikl „Kosa“, ne znajući da će učenici videti gole glumce na sceni. Kako ste primili taj gest i čime je on doprineo razvoju Vaše slobode? Koliko je sloboda važna u muško-ženskim odnosima?

Sećam se te predstave sa koje smo svi izašli stariji, zreliji i jako ponosni gimnazijalci, jer nam je imponovalo poverenje sa kojim nas je profesorka dovela u pozorište. Atelje 212 sa tadašnjom upravnicom Mirom Trailović bio je čista avangarda pred kojom niko nije smeo da zucne, a goli ljudi na sceni i mjuzikl „Kosa“, protest protiv rata u Vijetnamu, bili su znak da je Jugoslavija otvorena i drugačija od Istočnog bloka. Sigurnost noćnog kretanja po gradu mene i mojih drugarica Dude i Stanke, uz poverenje naših roditelja da same putujemo na letovanje i brinemo o sebi, pružali su nemerljiv osećaj slobode.

Negde se napisali da je Beograd u stvari transvestit, stalno uteže svoju muškost u midere, tesne suknje i brusthaltere, vazda se skriva i femka, jer hoće da ide ukorak sa modnim trendovima. Šta nedostaje kulturnom identitetu Beograda?

Moj rodni Beograd, u kojem sam odrastala okružena svetom i stvarima koji više ne postoje, obožavam iznad svega, mada on danas podseća na uske farmerke koje stežu između nogu. Pozadina tako sapeta dobro izgleda, ali je ugrožen krvotok vitalnih organa. Ne vredi da nabrajam mane kojih ima prilično ili da pominjem sjajne gradove sa evropskih razglednica, kad je ljubav u suštini iracionalna i nema veze sa uglađenošću i lepotom.

Žudimo li danas više za novcem nego za poljupcima?

Trznem se kad na ulici uhvatim deo tuđeg razgovora, u kojem se pominje neko ko je investirao milion evra. Stanem i pogledam investitore, teško pokušavam da ih zamislim kako se s nekim ljube. Energija sticanja novca u obrnutoj je proporciji sa poljupcima i erosom, koji postaje izvitoperen, nesposoban da reaguje na nežne podsticaje. Tada zatrebaju kožni korseti, bičevi i lanci, jer adrenalin više ne reaguje na dodire ruke i usana.

Jeste li pronašli put koji vodi do rajskih vrata?

Nisam sebe zamišljala kao pisca niti sam maštala da ću to postati. Srećna sam i uzbudljivo iznenađena da se to dogodilo. Prepoznavala sam sebe kad se menjam i u takvom trenutku odabirala ono što mi je tada bilo potrebno. Uvek sam znala šta zaista hoću. Šta je to što želim, što me ispunjava i može da pokaže moje mogućnosti. Takođe, umem da bezuslovno odbacim ono što neću, makar izgledalo da sam na gubitku.
 
Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar