Ljubica Arsić: Ljubav je stanje duha

Sa književnicom Ljubicom Arsić, koja u svom prepoznatljivom raskošnom stilu u novoj zbirci „Ti i ja smo bili par“ niže priče o onima koje je sudbina spojila ili koje će razdvojiti, razgovarali smo ne samo o njenom stvaralaštvu i književnosti uopšte već i o emocijama u moderno doba.



Dobra knjiga, pored uvida stečenog znanjem i iskustvom čitanja, mora da uzbudi i pokrene iznutra, da protalasa i uznemiri – istakla je jedna od najznačajnijih savremenih srpskih spisateljica Ljubica Arsić u odgovoru na pitanje šta književno delo treba da poseduje da bi joj privuklo pažnju. Sve su to odlike i njenih romana i priča, koji nas pronicljivošću i intrigantnošću podsećaju zašto je čitanje lepo. Ako uz to dodamo i njen raskošan stil, dobijamo savršen čitalački ugođaj.

Novom zbirkom priča „Ti i ja smo bili par“ Ljubica na književnu scenu izvodi one koje je sudbina spojila, ili koje će razdvojiti, mahom obične ljude u neobičnim okolnostima, ali i poznate ličnosti, poput Borislava Pekića, Miloša Crnjanskog i Save Šumanovića, u kojima je prepoznavala osobenosti zajedništva sa još jednim srodnim bićem i sagledala ih iz tog ugla, preispitujući fenomene ljubavi i potčinjenosti, zavisnosti i odanosti, zanosa i zablude…

Dvoje ljudi čine zaplet, naročito ako su par, stoji na koricama Vaše nove zbirke priča „Ti i ja smo bili par“. Kakve nam sve zaplete donose parovi koje ste oživeli na stranicama svoje knjige?

Jedan čovek može da u svojoj sobi samo zamišlja da je Napoleon. Kad se pojavi onaj drugi, počinje razmena i procena kroz radoznalost i očaranost. Da li taj drugi vidi u meni Napoleona, ko je on u stvari i da li želi da me i dalje otkriva? Ko sam u stvari ja, da li to isto želim? Sve se odvija kao da plivamo kraul, a tek kad presahnu ova pitanja, javlja se pravi zaplet dragocen za pisca. U priči Zalazak sunca bračni par okovan navikom odlazi na put da bi u nepoznatom gradu povratio bliskost. Bezazleni kvar roletne vodi ih dalje u otkrivanje sopstvenih kapaciteta kao i partnerovih osobina, jer ljubav nije nestala. Samo igra žumrke, čuči i pritajila se čekajući da je ponovo pronađu.

U zbirci su predstavljene najrazličitije vrste ljubavi – muško-ženska, ljubav umetnika prema svom delu… Šta nas junaci Vaših priča uče o ljubavi, šta nam o njoj govore?

Ljubav je, kao i sreća, stanje duha, a ne osećanje. Ona je sindrom mnogih, čak suprotstavljenih svojstava koji izbacuju na videlo ono što je u nama najvrednije. Teoretisanja šta je ljubav i kako do nje stići ukazuju da smo daleko od nje pa smo je podigli na nivo mita, uz romantičarski prizvuk nedostižnog i nezemaljskog čuda. Ona to možda i jeste, kao što je čudo da vidimo boje ili smo u stanju da uživamo u muzici, ali je ljubav istovremeno prirodna i stvarna, od ovoga sveta i nadohvat ruke, svuda oko nas. Psiholozi sad sigurno negoduju, ali mislim da za voljenje ne treba nikakva obuka. U šifri naše čovečnosti je da volimo.

Da li je ljubav danas, zbog vremena u kome živimo, u kome je sve izloženo, prelako dostupno i prilično kratkotrajno, ugrožena?

Jeste sve na izvolite, ali je staklo izloga prilično debelo, uz to i neprobojno. Uživanje u iluziji da je sve večno, čak i mladost, poništava značenje neumitne prolaznost svega, što daje uzbudljiv smisao životu, podsećajući da ga proživimo što najbolje možemo. Društvene mreže traže, naročito od mladih, da se mere po unapred određenom modelu. Takvim stavom da se liči na druge i radi što i oni, izbegavajući osudu i zadobijajući odobravanje, ugrožava se ljubav koja počiva na ličnom rastu i samovrednovanju. Stalna zaokupljenost drugima, pred kojima treba da se pokažemo u najboljem svetlu, bitno ugrožava lični rast. Ako neko ima psihologiju kameleona, pitam se ko je on zapravo. Koga onda treba da volim i da li da ga uopšte volim?

Na koji način se Vaši junaci bore protiv usamljenosti, jedne od pošasti modernog doba?

Junaci se u mojim knjigama osamljuju onda kad im je potrebno da predahnu i da se prisećaju, da osmotre šta im se dogodilo. Samoća je teret samo onima koji ne smeju da ostanu sa sobom i pogledaju dokle su stigli. Uostalom, ima toliko divnih stvari koje činimo u samoći: jedna od njih je čitanje, nezamenljiv način da razgovaramo sa pametnim i darovitim ljudima. Usamljenost, inače, nije ofanzivna, ona ne napada kao zarazna bolest. Ona je izbor načina života i onih vrednosti za koje se čovek opredeljuje.

Posvetili ste priče i našim čuvenim stvaraocima – Crnjanskom, Pekiću, Savi Šumanoviću. Šta je najvažnije što ste hteli da istaknete kroz njihove priče?

U susedstvu moje školske drugarice Dude živela je sestra Vide Ružić, supruge pisca Miloša Crnjanskog. Ona je uvek govorila da je Miloš, ne usuđujem se da napišem kako ga je nazvala, upropastio život njenoj sestri, što sigurno gospođa Vida nikad nije rekla ni pomislila jer je beskrajno volela svog muža. Njena snaga, kao i ona kod Ane Dostojevski, ogledala se ne samo u velikoj ljubavi već i u nekoj vrsti prepoznavanja genijalnog stvaraoca i služenja njegovom talentu, što je redak vid ljubavi. Raspričanom Pekiću sam u Hajd park „dovela“ svedenog Borhesa, pisca opsednutog dvojnicima. Zanimao me je taj pretežno muški fenomen da imaš muško ogledalo ispred sebe, nekog prekoputa ko će udvostručiti snagu i moć, tako značajne i potrebne muškarcima.



Kakav ste glas dali ženama u ovim pričama?

Sredovečna junakinja priče Ispod pramca, ogrezla u koketiranje i usputno šarmiranje kao potvrdu već prezrele privlačnosti, nije u stanju da prepozna istinsku odanost. Neke od njih su majke sa kćerima koje pate za ocem, ili se u mladalačkom neiskustvu pubertetski džilitaju. Neke su žene sa društvene margine, „prijateljice noći“ posebno zanimljive, jer često podležu stereotipu koji se retko ko usuđuje da uzdrma zato što se u debeloj senci nalaze muškarci kao noćne (i dnevne) mušterije koje niko ne proziva. Približila sam lupu i zapazila dirljive pukotine, oštećenja onih koje, baveći se muškim libidom, zapravo deluju na očuvanje porodice i građanskog društva.

Kroz ruke Vam prođe mnogo knjiga. Primećujete li da se Vaš ukus s vremenom menjao? Šta očekujete od dobre knjige?

Naravno da se kriterijum izoštrava čitanjem u kojem odmah prepoznam ono što mislim da je vredno. Veliki pisac mora da te rani ali tako da te ne ubije, već ti ranjenom poturi rame i vodi te do kraja. Dobra knjiga, pored uvida stečenog znanjem i iskustvom čitanja, mora da uzbudi i pokrene iznutra, da me protalasa i uznemiri. „Odmaranje mozga“ ne dolazi u obzir, jer zato mozak služi, da se umara razmišljanjem o onome što čini dobru knjigu. To je uvek nešto što se tiče našeg jedinog života u kojem svako od nas treba da ima glavnu ulogu.

Koji je najznačajniji savet koji ste Vi dobili kao mladi pisac, a šta biste danas sa iskustvom koje imate poručili onima koji žele da se bave pisanjem?

Najvredniji savet sam dobila od pisca Mome Kapora: „Piši samo o onome što ti je blisko i što dobro poznaješ. Cveće ne niče iz mastionice. Ima i takvih, na silu isceđenih knjiga, one se odmah prepoznaju jer nemaju dušu.“ Za pisanje je, pored najvažnijeg i nezaobilaznog talenta koji niko ne pominje, neophodno čitanje, mnogo pažljivog čitanja. Tako se uči zanat bez kojeg nema dobre knjige, kao što se sluh vežba slušanjem dobre muzike. Veliki pisci provociraju, pružaju svojim tek dotaknutim mestima mogućnost drugima da nastave tamo gde su oni stali.

Koje teme još zaokupljaju Vašu pažnju? Postoji li neka o kojoj do sada niste pisali, a voleli biste da joj se posvetite?

Kao piscu i čitaocu, privlačna mi je porodica, koja se inače u javnosti skriva i u stanju je da pred drugima maksimalno lažira svoje odnose. Pisac ima oko i moć zaključivanja policijskog inspektora da ide po skrivenim tragovima ne bi li ostalima saopštio priču, izuzetno dragocenu kako bi se greške uvidele i eventualno ispravile. O svakoj nesrećnoj porodici, kako reče Tolstoj, može da se onoliko i ponovo raspisuje a da se ne potroši tema složene porodične dinamike sa ljudima koji se i tu, u svom plemenu, često grupišu u parove ne bi li očuvali intimnost kojom prkose spoljnom svetu, neprijatelju bliskosti.

Radili ste kao profesor srpskog jezika i književnosti. Kakvo je Vaše iskustvo u vezi sa tim koliko su mladi zainteresovani za knjigu? Kako je približiti onima koji nisu?

Čitanje je kao veština zena: usredsređenost, moć apstrakcije, dobro pamćenje, emotivno bogatstvo čitaoca, sposobnost promišljanja pročitanog. Sve ovo može da se nauči upornim vežbanjem, jer je učinak božanstven. Sve više vidiš što drugi ne vide. Zato dodir sa knjigama počinje još pre škole, kad mama ili tata čitaju detetu pred spavanje, i traje do kraja života. Stvar je u tome da se papagajski, u medijima i na sve moguće načine ponavlja koliko je knjiga važna za razvoj vijuga i našeg osećanja sebe i sveta. Laguna stalnom reklamom i vrlo prijatnim i posećenim klubom u knjižari Delfi uporno deluje na čitaoce. Moja glavna poruka u vezi sa knjigama je: Pažnja! Bežite od ljudi koji ne čitaju! Beskrajno su dosadni!
 
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 42