Dženi Kolgan: Glavna strast su mi knjige koje bude lepa osećanja

Sajam knjiga u Beogradu posetila je zvezda svetske književne scene Dženi Kolgan. Autorka bestselera „Mala knjižara na obali“, „Božićna knjižara“, „Prolećna oluja“ i drugih najpre se predstavila u okviru glavnog programa Sajma knjiga, a zatim je u večernjem terminu potpisivala knjige čitaocima na štandu Lagune. Prvu jutarnju kafu nakon dolaska popila je s novinarkom Kurira, prenela utiske o Srbiji i otkrila svoje male tajne.



Da li ste prvi put u Beogradu, odnosno u Srbiji?

Prvi put i fascinantno je. Mislim da sam izabrala savršen trenutak da dođem, vreme je prelepo, a zemlja je zaista zanimljiva. Nalazite se u središtu svega – Evrope, slovenskih naroda, bivših sovjetskih zemalja, turskog, balkanskog prostora... Zaista sam oduševljena.

Šta vam se posebno dopalo?

Hrana je odlična! Jutros sam bila na Kalemegdanu, a posle ovog razgovora idem u Muzej Nikole Tesle. Želim da upijem malo atmosfere. Večeras idemo u jedan poznati restoran, pa sam veoma uzbuđena. I moram da kažem da mi se mnogo dopala zgrada Sajma knjiga.

Zaista?

Da, predivna je. Obožavam taj stil arhitekture i bilo mi je pravo zadovoljstvo što sam bila tamo, da to vidim uživo.

Da li ste kod nas možda pronašli inspiraciju za neko buduće delo?

Obično ne pišem o zemljama u kojima ne živim, jer kad to radiš, uvek nešto pogrešiš. Na primer, kad čitam knjige koje su smeštene u Škotskoj, a napisali su ih ljudi koji ne žive tamo – uvek nešto nije autentično. Ne, ne bih napisala roman smešten u Beogradu, ali svakako osećam duh ljudi, način na koji funkcionišu, i to mi je beskrajno zanimljivo.

Primetila sam da vaše knjige često smeštate u male sredine, gde priroda ima snažan uticaj. Zašto? Da li vam takvo okruženje više prija za izražavanje suštine priče nego grad?

Neke knjige su smeštene u gradove – recimo, imam serijal koji se odvija u Edinburgu, glavnom gradu Škotske, neke u Londonu, a neke u manjim zajednicama. Sve zavisi od mog raspoloženja. Srećna sam što mogu da biram jer živim i u gradu, ali imam i malu kuću na selu. Škotsko selo je prelepo – hladno, ali očaravajuće. Srećna sam što mogu da iskusim oba sveta.



Roman „Prolećna oluja“ je pomalo drugačiji, jer, ako se ne varam, pišete i naučnu fantastiku.

To je više sporedno. Uglavnom pišem feel good fiction, tzv. romane za opuštanje, romantične komedije – to je moj žanr. Pored toga, pišem i za popularnu britansku TV seriju „Doktor Hu“. To je više kao sporedni projekat, dok mi je glavna strast upravo to – knjige koje bude lepa osećanja.

Retko koji autor kombinuje ljubavne romane i naučnu fantastiku.

Zapravo, za mene su sve priče – samo priče. Žanrovi su stvar izdavača, ne pisaca. Mi jednostavno pričamo priče o zanimljivim likovima koji doživljavaju avanture, zaljubljuju se, menjaju, rastu. Bilo da se radnja odvija u prošlosti, sadašnjosti ili u svemiru – suština je ista.

Kada govorite o emocijama i unutrašnjim borbama u knjigama, da li su one inspirisane vašim iskustvom ili ljudima koje poznajete?

Oboma. Posebno posle pandemije, mnogi su se mučili da se ponovo povežu s ljudima, da izlaze, da budu društveni. Pisala sam o likovima koji se bore s tim jer mislim da je to univerzalno iskustvo.

Koliko je teško uskladiti majčinstvo, posao i putovanja?

Imala sam sreće – kao pisac mogu sama da biram radno vreme. To je luksuz. Uvek sam bila kod kuće kad bi se deca vratila iz škole, osim kad putujem. I još nešto – uvek sam plaćala pomoć. Ljudi često glume da sve rade sami, ali to nije moguće. Imala sam pomoć u kući i to je sasvim u redu reći.

Koliko je važno o tome govoriti otvoreno, posebno za žene?

Društvene mreže stvaraju iluziju savršenog života. To jednostavno nije istina. Moj život jeste lep, ali i ja ću se vratiti kući kasno sutra i neću stići da vidim ćerku. To je realnost.

Da li se sećate trenutka kada ste shvatili da ćete postati spisateljica?

Ne. Dolazim iz malog mesta, odakle obično ne potiču pisci. Nisam mislila da je to moguće za nekog poput mene. A onda se pojavila Bridžet Džouns i cela scena se promenila. Bila sam u Londonu, poslala tekst agencijama, dobila ugovor. Sećam se dana kad je moj agent poslao rukopis izdavačima, u četvrtak – i već u ponedeljak su počeli da zovu. Bio je to neverovatan i nezaboravan trenutak.

U ovom delu me je posebno dirnuo odnos između tri generacije žena – bake, majke i ćerke. Koliko vam je važna ta porodična povezanost?

Mnogo. Više nemam ni majku ni baku, pa mi to ima poseban značaj. Kad na potpisivanju knjiga vidim majke, ćerke, bake koje dolaze zajedno, uvek me to gane. U mojoj porodici nema mnogo žena – imam braću i sinove. I jednu ćerku. Moja majka je bila učiteljica pletenja, pa je kuća uvek bila puna vunice. Te ženske zajednice uvek su imale posebnu snagu.

Imate li savet za mlade pisce koji se bore s rokovima i inspiracijom?

Ako si pisac – završićeš. Ako ne možeš, možda treba da istražiš neku drugu umetnost – poeziju, muziku... Pisanje je disciplina, ne samo inspiracija. Moraš da predaš tekst na vreme.

Autor: Jasmina Milivojević
Izvor: kurir.rs