Znak

Htela sam da napišem koju reč o mom, zapravo, prvom romanu (ono kad je sve izmišljeno, dibidus) „Žena bez horoskopa“, ali horoskop je hteo da se ugledam u gipsu, leva ruka i leva noga sasvim imobilisane, ja vesela u krevetu, isprepadana pričama iskusnih... To su oni čija je komšinica imala zaovu koja je baš tako ostala bez glave – slomila ruku pa nogu i otpala joj, nije mesec dana bilo prošlo, glava. Dakle, savet prvi: ako polomite nogu, to vam je kao i u pisanju na kraju krajeva, ne slušajte nikoga. Ako vam uspe, pišite tajno. Nogu, tj. gips je malo teže sakriti, ali da pišete možete tajno do mile volje. Druga opasnost kad ste u situaciji visokog rizika (šta ako, daleko bilo, poblesavite?) jeste literatura! U kuću ne puštajte i ni reč ne verujte onima što donose knjige, makar vam i druge darove donosili. Znam da je teško, ali stegnite srce i budite nepodmitljivi. Gađajte darodavce knjigama, slobodno. Polomljeni ste, neće vam ništa. Ako pišete a niste polomljeni, verovatno misle da ste malo 'nako i da niste, jadni, krivi, ali predlažem da tu ipak ocenite svoju i snagu protivnika – lica koje je donelo knjigu. O kakvim knjigama se radi? Hitam da pojasnim da ne ispadne da je reč o omrazi na knjigu kao predmet s nekim strana gde oće svašta zanimljivo i pametno da kažu. Ne često, ali oće. Bude. Pun svet knjiga i priča.

O dve, po vas polomljene, vrste knjiga pričam. Upozoravam i ujedno pretim gostima da se koji slučajno ne usudi... To su knjige gde vam se objašnjava da ste lično odgovorni za udes (čak i ako ste bili nedužni suvozač), jer ste snagom misli prizvali nekog manijaka da se zakuca u vas, a auto u kom ste se vozili kao da niko živ majci odande izašao nije... Dakle, ovako. Prvo, nit se plašim niti sam se ikad plašila (i ponovo se, nađavola, ne plašim) kola. Vozim brat bratu dvajes godina. Ne plašim se ni da me drugi voze. Knjiga kojom sam gađala zid (darodavka je blagovremeno pobegla!) propoveda i to da nam se desi ono čega se plašimo jer crni kosmos razume samo „nesreća na putu“ a ne „baš bih poručila jednu“ ili „nemoj kuku meni, lele nesreća“. Odgovorno i pod punom svešću tvrdim da s kosmosom reč o udesima (ni usudima, što je isto jezikom drame al to je malo teža nota – ovo je sad prioritet!) progovorila nisam.

Ama mi na kraj pameti nije bilo.

Sledeće što ćete saznati jeste da ste birali šta ćete polomiti. Ja sam, recimo, izbabrala dve ugodne i bezopasne stvari. Koleno i lakat. To je veoma zgodno, posebno na letovanju gde nema ozbiljnih klinika. Dalje sam izabrala da stvari krivo srastu i da mi dobri ljudi na Banjici lome te krivosrasle kosti. O tome sanjam otakad znam za sebe.

I još malo o strahotama izvesne literature: Knjiga je dosta zanimljiva ali me nervira. Mnogo mi tu crta, pa upoređuje, na cirka 27 strani troši dragoceno mi vreme na suvišne analogije (telo signalizira, lampica za gorivo signalizira i sl.), ili „polaritet“ pa na najmanje 16 strana kako je suprotno isto a udah je izdah i crno je belo. U iščekivanju poente ovih i sl. opštih mesta – znam da mi je knjigu dalo da me zamaja al neke poruke, osim da sam kriva za sudar, možda i ima. Mada, priznajem (iako to ne pominju) samo sledeće: Telo je, ko i mozak, budala. Neko telo ume i da umisli da je svemoguće i da, čak i kad se polomi, sve na njemu ima da sraste kako valja. Jer je uobraženo. To prikriva lažno nehajnim „na psu rana na psu i zarasla“ doskočicama. Čekajući čudo samospoznaje dok čitam ovo, priznajem samo krivicu za – kad me ne ubi kako boli i koliko je šokantno da se onesvestiš a ni to ne možeš – kostolomljenje. Priznajem i da je zbog „ma lako ću ja“ rešavanja probelema i „ma sutra ću ja“ suočavanja s istim, došlo do krivog srastanja moje noge i moje ruke. Ne priznajem da sam u stanju da prizovem kola da se zakucaju u mene, a samo da se neki vozači ne bi osećali odgovornim, dok veselo trčkaraju gradom – smatrajući da to što nije udarilo na njih znači da su oni sjedinjeni i u skladu sa sobom, što knjiga – pribojavam se – propoveda. I da ne zaboravim, vreme ne postoji – ali to svi znamo.

Neću napisati naslov skandalozne knjige koja smelo iznosi ovakve svinjarije, ali pohvaliću se da sam uspela da volšebno nestane (iako se ne krećem i još uvek ne smem ni u pravcu štapa da pogledam od straha), a na stolu, osim prekopotrebnih 17 daljinskih, kafe, svega za protiv svih bolova i normalno cigareta, u svom dostojanstvenom belom povezu stoji, nenametljiv, Berđajev. Ništa ne savetuje niti šta obećava. Davno sam ga čitala – da ne kažu sad neki kao učeni, vidi sad otkrila Berđajeva... uostalom pametnog otkrivaš i kasnije. Recimo, ako ima neko ko ne može da odoli a da mi ne donese nešto o raspravama s crnim kosmosom, „Luča mikrokozma“ bi mi legla. Ima zamah, ima misô, nema odgovora i posvađa se čovek s tom silom, jer tako se to radi ako oćeš iskreno. Neka bude volja tvoja... da, ali kakva je to volja što se kosi s mojim viđenjem „je l' to fer?“ i šta traži ona, ta volja, od mene, nejake da donesem ijednu odluku i budem sigurna da ću sutra uopšte... pu-pu-pu, pomerte se s mesta. Verujem i da retko biva da nekome slučajno padne klavir na glavu. Možda je i priželjkivao, ima raznog sveta. Il ga neka druga sila spljeskala, kako ćemo znati?

Ako se izlomite a ne čita vam se ni Berđajev ni „Luča“ – eno imate „Mein Kampf“. Basarin, ne Hitlerov, mada čitajte šta hoćete, uostalom. I zaista vam kaže čovek (ne Hitler, Basara): telo je dosadno a kretanje precenjeno.

Telo ne samo da je dosadno nego ih ima i užasno uobraženih. Desi im se nešto i toliko se uvrede da neće više ni sa sobom da razgovaraju.

Vratimo se poenti i nek proste čitaoci, kucam jednoruka i sve gledam da skratim. Ako ste izlomljeni ili razotkriveni da pišete nešto – knjigu u ruku, osim od vrlo proverenih lica, ne uzimajte. Sve druge poklone primajte i jedite i pijte i uopšte, pušite do mile volje.

Za sve ostalo pobrinuće se vaš horoskop čak i ukoliko ga nemate. Nije ni onaj Jung bio lud (dobro, jeste al' nema veze – svaka je vraga zna) kad je shvatio stvari oko tih zapisa u arhetipu. Je li to u genu, ili je u znaku a skriveno u podznaku – piši po oblaku! Ionako ovaj život sve više dobija logiku sna. Petvorba je neke druge namisli (ne one gde se ja dogovorim sa svemirom da živim večno, bogato i mlado) i nek bude čak i da je namisao nekakva horoskopska. Nije, ali može da prođe.

Junakinja moje knjige ne zna svoj horoskop. Nit se sklonila u znaku niti pobegla u podznak. Stoji kao krivac pred životom koji nije birala i sve što radi jeste to da, slučajno, upoznaje koje ne treba i teši one krive, ko crna zemlja, ubeđujući ih da nisu krivi. Bar ne više, jer ko zna kad je prošao taj trenutak kada su pravili izbore. I jesu li ih imali, uopšte? Ali, ona ne filosofira. Ona je neozbiljna žena koja u ozbiljnom nevremenu pokušava da, makar, prevari muža „odlazeći da se počešilja u nekom boljem hotelu“. I zanemarila je sina. Ali, ona – kao lice bez horoskopa, dakle lice koje nema ni karakterne osobine niti sudbinu – svakako ne može da utiče na sled događaja. Ipak utiče.

Retoričko pitanje: jeste li sigurni da ste baš sve birali ili da ćete birati, samo da naučite, na nekom kursu, kako da pregovarate s velikom vaseljenom?

Ja, vala, kao obični fatalista odrasla na grčkoj drami – nimalo.