Kada sam dobila poziv da napišem nešto o ekologiji, iskreno, nisam se posebno obradovala. Zašto? Zato što ja jednostavno, iako sam osoba koja o svemu ima mišljenje, o ekologiji ne razmišljam mnogo i nekako nije u polju mog interesovanja. Razmišljajući o tome o čemu tačno da pišem, shvatila sam da ovakva moja ignorantska pozicija može da bude stimulativna. Ja ne trčim da recikliram svoje flaše, ja se ne zanimam za budućnost i klimatske promene, iako provaljujem da nešto ozbiljno nije dobro sa segmentiranošću godišnjih doba, ja ne čitam deklaracije i ne razmišljam previše o tome gde završava otpad, ali ja isto tako ne bacam žvake i papiriće kroz prozor, ja kada, smotana, kao što jesam pokušam da pogodim kantu papirićem i ne pogodim, ja odšetam do kante, sagnem se i pokupim. Ja čak skoro nikad ne bacam mnogo đubreta, a da ono nije u kesi, jer bih da učinim ljudima koji to đubre vade (iako se uglavnom lepo prevrrne kontejner). Dakle, ja možda i jesam prava osoba da govori o ekologiji, jer nisam zagriženi Green Peace aktivista, već neko ko prilično ne razmišlja o tome, ali se ponaša normalno. A takvih ljudi treba da je više. Za posebne strategije reciklaže, posebnih deponija, za sve je to potreban novac, ali bi za početak ljudi mogli da počnu malim stvarima. Bacanje đubreta je samo jedna od njih. I skupljanje kake vaših ljubimaca, da bismo mogli da ugodno hodamo ulicama grada, a da ne zamaženo svoje nove lepe cipelice, pa ma koliko taj naš pogrešan korak značio sreću. Kupovanje kola i kuća na solarni pogon ili neko čudnovato gorivo koje će tek otkriti je sjajna stvar, ali bi bilo dobro da do tad samo probamo da se ponašamo normalno.
Neću vam reći da gasite svetlo u kupatilu ili u sobi, ako niste u njoj. Neki ljudi vole da im stan izgleda svečano i glamurozno, a drugi se pak plaše mraka. Uostalom, vi ste ti koji plaćate to svetlo. To su te male stvari za koje ste vi odgovorni, ali istom merom kao i kad više popijete ili se prejedete. Struju nemaju svi, a vi je nemilice trošite, to je isto kao da kažete - što vi bančite u kafani i jedete za trojicu, kada se nema ni za narodne kuhinje.
U obe stvari odgovor je u odgovornosti! Kao što država mora da ima za najsiromašnije, tako i vi morate biti odgovorni za svoje postupke, svoje račune, ali i planetu zemlju na kojoj živite.
Ja, ponovo ću naglasiti, možda nisam dobar primer, jer da, razmišljam u kakvom će svetu živeti moji unučići, ali ne dalje od toga. I mislim da mnogo stvari koje diktira kosmos, nije u našim rukama. Ali ono što jeste u našim rukama je da budemo nežni prema prirodi, da pokušamo da napravimo dobre brane, kako se ne bi izlivale reke u ovakvoj meri (a brane, valjda koštaju manje od reparacije imovine unesrećenih građana), da pokušamo da ne zagađujemo jadne reke, jezera i planine.
Sa ovih generalizujućih i možda proizvoljnih zapažanja, volela bih da primetim nešto što mi se ne dopada, a na čemu se insistira, a to je nastojanje da se komercijalizuje što više planina i da se, po mom ubeđenju uništi i poslednji tračak netaknute divlje i mistične prirode. To možda jeste dobro za lokalno stanovništvo zbog zaposlenja, ali ne moraju sve planine da budu Zlatibor i Kopaonik. Onima koji npr. u gruboj i agresivnoj komercijalizaciji Stare planine vide samo novac, nemam bogznašta dobro da poručim. Bilo bi lepo da se ne krče šume i da se ne postavlja 200 novih objekata, već da se vrati sjaj starim zaboravljenim napuštenim planinarskim domovima, u koje smo išli kao deca na rekreativne.
Čak i ja, koja vrlo volim da sam unutra ušuškana, u svojoj sobi, ispod pokrivača, ja koja se ne oduševljava prirodom naprečac, ponekad ne mogu da verujem koliko se oduševim prelepim pašnjacima i kanjonima, prizorima kroz prozor autobusa, dok putujem na promociju knjige ili u rodni grad svog momka. I onda ja, jedna od onih koje, za razliku od mnogih ekoloških kvazidušebrižnika važim za ekološkog ignoranta shvatim koliko volim ta divna mesta koja vidim, taj divan vazduh koji dišem i koliko sam srećna kad u zelenoj 50s haljini (a zeleno je jedna od mojih omiljenih boja) na puš ili piš pauzi stojim ispred divlje planine, divlje, velike i zelene kao što sam i ja.
Prezirem nasilje. Uvek ću to reći. Prezirem one koji nekog maltretiraju, tuku, psihički se iživljavaju. Uvek ću se tome usprotiviti. Prezirem majke koje se ne obaziru na dečiji plač ili istu tu...više
Kada sam dobila poziv da napišem nešto o ekologiji, iskreno, nisam se posebno obradovala. Zašto? Zato što ja jednostavno, iako sam osoba koja o svemu ima mišljenje, o ekologiji ne razmišljam mnogo...više
Da li ste nekada pomislili da baš imate sreće što ste se rodili polovinom ili krajem prošlog veka i tako iskusili diskoteke i klubove. Možda vaša baka ne bi podnela toliko duvanskog dima, tiskajuća...više
Šta žele da nam kažu žene koje nas gledaju sa pin up postera ili duplerica? Da li treba da im se divimo što su skupile hrabrost da se pokažu u ’’punom svetlu’’ ili da ih nipodaštavamo...više
Biti pisac iziskuje obilnu i neograničenu maštu. Svet koji pisac stvara je slobodan, pun imaginacije i često se graniči sa ludilom. Protagonistkinja romana „Buka“ stvara upravo jedan ovakav...više
Prvo bude ona plava crta, plava kao duboko more, crta u ekrančiću i pasulj u stomaku. Taj pasulj prikačen za tebe i još uvek ravan stomak, i neverovanje da je stanje drugo, sasvim drugo. Onda rastu...više
Kao praznični dar čitaocima, poželeo sam da konačno objavim i ovaj neispričani prolog trilogije Bajka nad bajkama. Sve se dešava dugo pre događaja opisanih u pripovesti koju ste čitali ili ćete...više
U subotu se navršava godinu dana od izlaska objedinjenog izdanja „Bajke nad bajkama“, štampanog ćirilicom, sa tvrdim koricama i mapom u boji. Veći deo tog vremena knjiga je provela na...više
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.