PIN-UP ESTETIKA

 Šta žele da nam kažu žene koje nas gledaju sa pin up postera ili duplerica? Da li treba da im se divimo što su skupile hrabrost da se pokažu u ’’punom svetlu’’ ili da ih nipodaštavamo kao objekte žudnje? I da li smo licemeri kada se divimo nekom aktu iz 16. veka (za koji je neka mlada vojvotkinja pozirala naga), a podsmevamo se slici neke mlade žene u sadašnjem trenutku, koja je odlučila da se skine i dozvoli nam, kao i mlada vojvotkinja, da uživamo u njenom telu? Zašto je to drugačije?Ili ne? Ili još širi problem- da li je ovo znak ’’uzimanja svog života, pa i svog tela kao njegovog sastavnog dela u svoje ruke’’ ili podgrevanje,tj. fabrikovanja fantazije. Iako je pin-up kao koncept poznat svima ,postoji ono što se smatra školskim primerom žanra. To su fotografije koje su se pojavljivale na kalendarima i u onome što se zove Girly Magazines. Ipak, ovaj žanr je mnogo širi: od običnih devojaka u komičnim situacijama i narativima (komičnim, kabaretskim, pastoralnim) preko holivudskih glumica, burleske i striptiza, duplerica i ponekad soft pornografije. Najveća zabluda je da je pin-up koncept nastao u 20.veku. Čak i u viktorijansko i edvardijansko vreme postojale su razglednice i karte sa sadržajem koji bismo danas podveli pod pin-up. Zanimljivo je da se ljudima koji imaju potpuno različit ukus u pogledu žena i idealnih partnerki sviđa isti tip pin-up žene. Modeli i moderni tipovi žena su se menjali kroz vreme. Jedno vreme je bila moderna ’’peščani sat’’ građa, a onda je došla mršavost ikone swinging Londona 60-ih-Tvigi. Ali zanimljivo, čini se da se pin-up model nije mnogo menjao. To su uvek velike grudi, jake butine i uzak struk, što negde biološko-vizuelnom planu čita kao plodnost, zdravlje i produženje vrste. One su, naravno, daleko od Vilendorfske Venere. Ali u sebi sadrže sve ono što se vremenom ustanovilo kao poželjno. Devojke na pin-up prizoru se uvek umiljavaju i gledaju posmatrača u oči, kao da govore- ’’da, ja sam živa i ja sam tvoja fantazija’’. Presedan su samo komični narativi, koji su kao isečeni iz nekog stripa i u kojima se pojavljuje obično neki drugi muškarac koju zamenjuje samog posmatrača ili ga svojim prisustvom uvlači u priču. U novije doba pojavljuje se nezainteresovanost kao privlačna i tada slikane ili nacrtane devojke ili žene ne gledaju u kameru,tj. u posmatrača. One tada govore glasnije nego one iz 30-ih, 40-ih i 50-ih-’’Ne, samo možeš da sanjaš o meni’’. Mada, one su uvek u svojoj suštini takve i bile. Zašto? Zato što nisu stvarne. One su pravljene da budu fantazija. Zato pin-up prizore ne možemo svesti samo na izgled, nego i na ponašanje, na karakter. Karakteri su razni i menjali su se kroz vreme. Kao i narativi u okviru kojih su prikazane. Dvadesetih i tridesetih pin-up devojke su bile kan-kan ili kabaretske igračice (Moulin Rouge ili Cabaret) ili žene na trapezu. Tu je uvek igra ili humor. One su najčešće bile crtane na plakatima i pojavljivale su se uglavnom u edukativnim magazinima za muškarce tog vremena (primer je časopis ’’Sex’’ ,sa često šaljivim naslovima- ’’Are you your wife’s lover?’’ ili ’’Are beautiful chorus girls dumb?’’). Drugi svetski rat doneo je nove primene ovih fotografija. Momci su ih nosili sa sobom u rat, kao ispomoć, ali ne samo u seksualnom smislu, već i kao podsećanje na nešto toplo i prijatno, nalik na dom. Amerikanci su tako nosili slike u pin-up pozama npr. glumice Beti Grejbl, koja je kasnije dobila nadimak ’’noge od milion dolara’’. Ili Rite Hejvort. Bilo je u tome nečeg patriotskog. Nositi sliku američke devojke i sanjati američku devojku kojoj će se vratiti kao i svojoj domovini. Bilo je to ’’dizanje morala’’. Pedesetih godina klasična pin-up devojka radila je u fabrici, bila zaposlena, sedela pored vatrice u nekoj kolibi u Mejnu ili sedela u raskopčanom kostimu od tvida. Ona je odražavala izgled posleratne radne žene koja izgleda kao klasična žena na ulici, samo malo raskopčana. Često je odražavala tu neku ljupkost, noseći ešarpe ili slamnene šešire. Kao da smo se iz jake i lažno srećne fantazije vratili donekle u pravi život u kome su rad i obnova bili najznačajniji. Kako popušta ratna trauma tako i pin-up fotografije dobijaju svoj novi sjaj-na njima su sad žene koje se provode, socijalizovane, na koktelima, žene koje igraju u raskošnim haljinama, vrlo samosvesne i glamurozne. Tada kinematografija i reklama ostvaruju svoj najveći uticaj na pin-up postere i slike. Ili obratno. Na samom početku kinematografije nije bilo bitno koja je glumica u filmu, već kakva je priča i koji je studio napravio film. Naravno, i tu je bilo izuzetaka- Teda Bara i Me Vest su pravi primeri. Ali sada, u četrdesetim i pedesetim studiji i producenti žele što više da unovče svoje zvezde, a zvezde žele da to i ostanu, pa se tu pojavljuje plejada glumica koje staju ispred objektiva i ovekovečuju se u pin-up odeći i pozama. Neprikosnovene su Merilin Monro i Džejn Mensfild, jedna studijska i druga indie-preteča sexploitation movies- plavuša. One koriste svoj seksapil i prodaju proizvode. Tada nastaje i televizija i ekspanzija je reklama. Taj seksapil ove dve glumice ne koriste samo za slikanje. Čini se da, kao nikada do sad to slikano, u jednom trenutku slikano ili naslikano , nepokretno telo na pin-up fotografiji dobija svoj nastavak, svoj korelat u kinematografiji. Merilin Monro sve vreme se ponaša kao na pin-up slici. Ona simulira ranjivost i ’’glupost jedne plavuše’’ sa postera, njenu začuđenost, prodaje sebe i svoje fizičke atribute, ali opet ostaje netaknuta i profitira, izaziva i time dobija, kao pin-up devojka na slici ili fotografiji. Nije čudo što od svih Bondovih devojaka najbolje pamtimo Ursulu Anders koja je najbliža onome što bismo nazvali pin-up devojkom. Takođe, pedesetih dolazi do izdavanja muzičkih singl-ploča. Muzički producenti, znajući za popularnost pin-up devojaka i samog stila stavljali su ovakve slike na naslovnice ploča. Glumice poznate po slikanju u pin-up stilu, koje su još znale da pevaju kao Ronda Fleming i Džejn Rasel iskoristile su svoj maksimum i imale ne samo uspešne albume, već i fotografije na singlovima, koje su umnogome poboljšale prodaju. Ima glumica, kao što je Morin O’Hara koja se više pojavljivala na ovakvim slikama nego što je ikada na filmu. Pedesete, oličenje glamura i ženstvenosti, povratak na zrelu ženu sa svim njenim oblinama prestaju i počinju swinging 60s, psihodelične boje, mod stil, rokenrol i malo mršavija tela. Mada, klasične pin-up fotografije nikada nisu odlazile u potpunu mršavost koja je tada bila imperativ. Ono što je značajno i divno kod pin-up kulture (čiji su jedan vid, pin-up fotografiju u Americi zvali cheesecake kao nešto prosto) je njena šaljivost. Uz ovakve slike išli su šaljivi komentari, stripovi i dosetke. Pin-up kao koncept možda je najživahniji bio baš u periodu četrdesetih i pedesetih, ali se i na dalje pojavljivao u sedamdesetim, osamdesetim, pa i danas, najviše u reklamama, kao nostalgični osvrt. Sedamdesete su donele propagiranje nudizma i zanimljivo je da su slike iz ove decenije malo depresivnije. Boje su braon i svetlo plava. Atmosfera nije toliko uzavrela. Naravno objekti su kosatiji i vrlo često kampuju ili nose gitare. Pošto klasični pin-up voli tačke, jarke boje (posebno crvenu), kaiševe ,šortseve i visoke štikle sa platformama može se reći da je baš ove godine u trendu upravo taj stil ili neka njegova varijanta. Mada, čini se da pin-up ima i svoje druge rukavce i varijante-noir pin-up (najbolji primer je Lorin Bekol), bajkovito burleskni(primer može da bude burleskna igračica Dita fon Tiz, koja propagira korsete, ekstravagantni striptiz u gigantskoj čaši šampanjca i sama priznaje da je njen uzor Beti Grejbl) ili pevačice Ejmi Vajnhaus koja gaji imidž nestabilne, poročne, muškobanjaste, ali opet vrlo seksi devojke sa pin-up tetovažama na sebi. Pin-up stil ima u mnogome veze sa stripovskom i animiranom kulturom. Proboj doživljavaju negde u slično vreme, pa tako utiču jedni na druge. Najzanimljivija pin-up alike pojava u svetu animiranog filma je sigurno Beti Bup, mala zavodnica nastala ranih tridesetih u radionici Maksa Flajšera. Zanimljivo je da je Beti Bup u prvim verzijama zapravo bila pas,a da je onda Flajšer odlučio da psića pretvori u ženu,viseće uši u ogromne minđuše.Uticaj na tu odluku imala je pojava Helen Kejn, džez pevačice,na koju Beti užasno liči. Beti Bup je bila revolucija. Ona je bila potpuno žena. U to vreme crtane junakinje su pokazivale svoje gaćice u slapstic skečevima (ili kada dune jak vetar) i imale neku vrstu grudi, ali ipak se razlikuje da li to uradi Mini Maus, koja je mišica ili Beti Bup, žena, makar i samo nacrtana. Traženo je da joj se produži suknja i smanji dekolte. Ali Beti je bila više od svog izgleda, koji je nesumnjivo bio upečatljiv. Radoznala, ponekad nespretna, ali i jaka i samostalna ona je pravi primer za osvešćivanje žena i njihovo repozicioniranje. Ona ima udvarače, ali kroz ceo ciklus filmova ona ostaje sama. Beti se pojavljuje kao glavna junakinja u pričama o Pepeljuzi i u adaptacijama poznatih bajki kao kraljica ili princeza, ali je i dalje percipiramo kao usamljenu seksi domaćicu koja kuva za sebe i svog psića, što bi moglo da se pročita kao podrška svim takvim domaćicama širom sveta. Zato je ova pin-up mobilna kreatura značajna. Ona je snalažljiva i samostalna, jaka, spremna na avanturu, dobar prijatelj i zahteva poštovanje trideset godina pre Aretinog ’’Respect’’. Zanimljivo je da se u jednoj epizodi čak pojavljuje kao kandidat za predsednika i u malo poslovnijoj garderobi stoji ispred nacrtanog Pentagona. Predivno! Ne sme se zaboraviti ni voluptuozna Džesika iz filmova zeki Rodžeru nekih pedesetak godina kasnije . Pin-up koncept je kontroverzan, jer je s jedne strane to slavljenje lepote tela i sreće kojom pin-up objekti zrače, a opet postoji mišljenje da je to samo u službi uživanja muškaraca, da redukuje žene samo na vizuelni objekat posmatranja i na kraju, to je iskrivljena slika ženske populacije. I opet, na tim slikama i fotografijama objekat je uhvaćen u tom srećnom ili čudnom momentu, slika je napravljena da bude reprezentativna i primamljiva. Gola brineta zaliva cveće napolju...dizalica nosi kovrdžavu plavušu koja ne krije iznenađenje situacijom u kojoj se našla...crnka u providnom kombinezonu sa kapom Šerloka Holmsa kroz lupu gleda nešto, a nailazi policajac. Neugodnost, začudnost, ekstremne situacije su ono što pin-up fotografije vole da prikažu. Mi postajemo voajeri, jer zatičemo odmah ekstremno stanje na koje nekako moramo da reagujemo. Tu je pin-up koncept blizak klasičnim pornografskim narativima koji su nam smešni- vodoinstalater zatiče golu domaćicu, komšija upada kad ne bi trebalo... Zato je pin-up zabavan, zbog svojih različitih vidova- on je glamurozan, romantičan, lep, humoran i ponekad potpuno otkačen.