“Zakon o informisanju”

Nedavno usvojeni Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju je verovatno podigao najviše medijske buke i besa od svih vladinih pravnih akata. Branili su ga retki; napadali ga čak i članovi vlade odnosno partija koje su se za njegovo izglasavanje založile. Pojedini slobodomisleći pojedinci našli su ga čak, doslovno: umobolnim. Samo još prošle  godine, povodom unapred izgubljene priče o Kosovu kao večitom sastavnom delu Srbije, oko neke teme se jednoglasno izjasnila tako šarolika struktura javnih ličnosti: desni i levi, retrogradni i avangardni (mada bi se uglavnom pre reklo “avangardni”).

Oba ta slučaja plastično pokazuju kako ovdašnja javnost, čak i njen liberalniji sektor, redovno upire prstom ka pogrešnim metama. Tako se ove godine srazmerno više komentariše “Zakon o informisanju” nego svi oni napisi u žutoj štampi koji su do njegovih korekcija doveli. Pri tom se Ministarstvo za kulturu napada zbog svog možda najkonstruktivnijeg poteza, u čijem relativnom zasenku ostaju oni najnegativniji: na primer, otkup knjiga u kojem je resorno telo oštetilo izdavače za polovinu svote od one na koju je bilo stavilo potpis, ili slanje uvek istih ljudi na razne međunarodne smotre, koji svojom inercijom pokazuju srpsku kulturu u neozbiljnom svetlu.

Osvojena sloboda govora je možda jedina opipljiva tekovina lokalnog 21. stoleća, ali ona od jednog trenutka više ne može da se reši haosa kao svoje nuspojave. Sledeća faza u krčenju Divljeg istoka ka istinski ovovekovnoj Srbiji, ako od nje to nije preterano očekivati, trebalo bi da bude obeležena zakonskim ograničavanjem javnog meteža u kom svako može da verbalno trajno ošteti drugog na lično-interesnoj ravni a pod firmom „objektivne kritike“. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju treba da posluži upravo suzbijanju haosa što je zavladao javnim prostorom kao prateća mana osvojene slobode govora. Čak je i njegova javno najnapadanija stavka, oličena u navodnim drakonskim kaznama, preterano kritikovana ako se ima na umu da npr. španski akt o informisanju, tzv. LSSI, predviđa razne sankcije za kršenje tog zakona u iznosu do 600.000 evra. Pri tom je Ministarstvo ispoljilo spremnost da prihvati amandmane na najosetljivije stavke svojih akata. Može jedino da se zaključi da gotovo svi koji su napadali “Zakon o informisanju” u stvari vole medijski javašluk ili ga brkaju sa slobodom govora, ili se – što je, doduše, razumljivije – plaše da više neće moći da krše elementarna pravila dostojanstvenog javnog izražavanja.

Ne propustite priliku da motive iz teksta komentarišete zajedno s autorom: u sredu, 16. IX, ličnija verzija bloga na grupi „Igor Marojević“ na FB:

http://www.facebook.com/search/?q=igor+marojevi%C4%87&init=quick#/group.php?gid=111744494461&ref=search&sid=1694154125.3167650996