Odmor na Kubi – Odlomak romana „Prave Beograđanke“

Još u uvodu dnevnika u Danasu Igor Marojević je priznao da je njegov izbor Havane kao destinacije za odmor i oporavak bio loša ideja. Moglo se naslutiti da nije jedina: pošto u suštini nije voleo turizam, a govorio je španski, smislio je da vreme provodi s Kubancima. Kada je pri kraju sedamnaestosatnog leta na liniji Moskva-Havana najavio svom slučajnom saputniku iz Brajtona da će se družiti samo s njima, ovaj ga je pitao da li se šali. I pored sopstvene ironičnosti, Englez je bio ozbiljan. Kao i Marojević.

* * *

Dok su se evropski turisti držali jedni drugih da bi nastavili da žive po izvesnim pravilima, s Kubancima koje je upoznao to je bilo nemoguće. Smestio se u centar Havane, čime se izložio sloju lokalaca koji je iskorištavao i varakao turiste. Pošto nije najbolje razumeo njihov španski, brz i prepun skraćivanja i spajanja reči i kolokvijalnih izraza, u nekoj krčmi u centru mu se kao vodič po Havani nešto sporijim kasteljanom i bazičnim engleskim nametnuo mladić zvan Rastamerika. Taj je bio umetnik dovijanja: prodavao je strancima skank, kartice za mobilni povezan s kubanskom mrežom telefonskih poziva, poznanstva s lokalnim curama, adaptor sa evropskog tipa utičnice za struju na američki koji je korišten i na Kubi, lekove iz fabrike i tompuse. Koristeći lična poznanstva, poslednja dva artikla Rastamerika je nabavljao po fabričkim cenama a turistima prodavao mnogo skuplje. Kad mu je majka za rođendan poklonila štene za koje je s izrazitom toplinom rekla da nikad nije videla ništa slađe i umiljatije osim svog sina, odmah ga je prodao.

* * *
 

Rastamerika ga je vodio u razna mesta, pa i u industrijsku zonu u kojoj je živeo, uključujući i baraku oblepljenu turističkim posterima obližnjih ekskluzivnih letovališta koje ni on ni njegovi nisu primirisali. I kod svojih suseda ga je vodio, u razne kuće od cementa i bez toaleta, ili domove s drvenom kadom i drvenim lavaboom i drvenom wc-šoljom bez vode, u smrdljive jazbine pune napuklina u podu, gde je čovek hodajući mogao da pogine. Neki su u jezivim uslovima dugogodišnjeg vegetiranja na obodu industrijske zone Havane počeli da se teško izražavaju, neprestano mašu rukama i urlaju. Neke od njih su vlasti poslali u ludnice. Doduše, problem ponekog od takvih rešen je krupnom zatvorskom kaznom: izvesni Rastamerikin drug koji je tako dopao zatvora godinama je bio nezaposlen, iako je posao na Kubi bilo praktično nemoguće dobiti. Čovek se mogao sigurno zaposliti jedino ako dobro zna engleski, ali većina Kubanaca ne voli da uči, niti voli engleski. “To je kao kad pitate muškarca koji se žali na samoću zašto ne proba preko Fejsbuka da upozna neku devojku, a on vam kaže da ne gotivi FB”, napisao je Igor.

* * *

Havana se činila kao idealno mesto za iskompleksiranog stranca željnog da se iživljava. U tom smislu naročito okrutni bili su Kvebečani, koji su dolazili jer je Amerika i dalje izglađivala odnose s Kubom i poslovala s njom pretežno preko kanadskih firmi. Neki Kvebečani su iz zluradosti ma kojim povodom prijavljivali Havance policiji. Zloupotrebljavali su povlašćenost Zapadnjaka u odnosu na Kubance: ako bi lokalac prebio zemljaka, dobio bi godinu dana zatvora; ako li turistu – od šest do deset. U obrazloženju presude obično je stajalo, na primer, i to da je “Kubanac Horhe narodni neprijatelj jer je istukao stranca Roberta, kao nacionalnog prijatelja budući da je ovaj na Kubu iz svoje Španije doneo novac”. Što se tiče nekih podmuklosti Kvebečana, koje je Marojević opisao kao najgore ljude koje je ikada video, muka mu je “i da se toga priseća i da piše o tome”.

* * *

Ali to ga nije mrzelo da učini na grupi na Fejsbuku nazvanoj po njegovom imenu i prezimenu, koja je brojala više od 2000 članova. Post je trebalo da sumira njegova iskustva koja usled ograničenog novinskog prostora nije uspeo da ugura u dnevnik u Danasu, koji je više ličio na reportažu.
Na Fejsbuku se vajkao kako su ga sve vreme u centru Havane startovali lokalni muškarci i žene, prvi da bi im platio piće ili sendvič a druge zbog seksa, bilo plaćenog, poludoniranog ili neplaćenog ako se ponekoj uistinu svideo, dok su neke naprosto želele da se udaju. Nije uspeo da nađe društvo neke belkinje, za kojim je žudeo ne zato što je rasista već zbog želje da se vrati zapadnoevropskoj kulturi kojoj je mislio da pripada i kako bi se podsetio na jednu devojku u Beogradu u koju je nesrećno zaljubljen. Ali belkinje i strankinje mu baš i nisu bile nadohvat ruke jer su se smestile mahom u preskupe hotele, u dobro izolovane i čuvane grupe zapadnoevropskih turista, od kakvih je isprva bežao glavom bez obzira.
Rastamerika ga je upoznao s lokalnom mulatkinjom Lenom koja mu je tražila “poklon” nakon što joj je rekao da ne plaća seks, i pošto mu je ona za sebe rekla da je časna, i posle seksa. On je pitao o kakvom se poklonu radi. Ona mu je rekla da mu traži novac. Nije joj platio, ali se razočarao.

* * *

Kad je ovladao lokalnim španskim, lišio se skupih Rastamerikinih usluga. Sam je upoznao tri-četiri naizgled solidne devojke s kojima mu se, međutim, dogodilo manje-više što i sa Lenom. Gorko se upitao da li su te devojke prostitutke ili može da računa da je bio s njima po njihovom izboru.
“Odgovor mora biti apsurdan počev od toga što se one jesu ispostavile kao prostitutke ali im moja neznatnost nije platila seks”, pisao je. “Za razliku od ostalih prostitutki, kojima je to poslednja linija odbrane, ljubile su se u usta. Tako mi se učinilo da čovek u žene s kojima je spavao ne može da ubroji prostitutke, osim onih s kojima se ljubio u usta.”
Iz Bulevara mudrovanja u dnevniku se preselio u Gvanabo, mirnu četvrt na okeanu. Konačno, na Kubu je i tvrdio da je otišao da se odmori i oporavi. Nastojao je da što više pliva, da ne puši i ne pije i da se zdravo hrani, “pre svega skušom, mešavinom pirinča i pasulja odnosno kongrijem, papajom, guavom, nekim majušnim bananama i mamejom, koji su i španski konkistadori nazvali kraljevskim voćem”, nastupao je u maniru putopisca ili bar iskusnog turističkog vodiča. Na kraju mu je Kvebečanin kog je upoznao u Guanabu i kom se očajnički otvorio, rekao da smatra kako je Marojević bio preblag prema mulatkinjama koje su u centru Havane naknadno pokušavale da mu naplate seks.
“Ja ih kad mi traže novac pitam koliko”, rekao mu je na solidnom španskom: bio je državljanin Kanade, ali je kao i masa njegovih sunarodnika želeo da se Kvebek odvoji, pa engleski nije govorio iz principa. “Kurve obično kažu: ‘50 kukova (konvertibilnih pesosa)’”, nastavio je Kvebečan. “Uzmem im ličnu kartu. Prepišem podatke. Kažem: ‘Imaš sat da mi doneseš toliko”, navodno je uživao sve više što se primicao ishod njegove priče. “Zapretim: ‘Ako mi ne daš pare tužiću te policiji za prevaru, jer mi nisi tražila novac pre nego posle seksa. Nezakonito se baviš prostitucijom!’, podsetim je. Kurva koju prijavim mora da ide u zatvor na deset godina, ili i više. Naravno da je većina njih iskoristila sat vremena, koliko sam im dao fore da na plaži nađu novog mušteriju, otrpe ga koliko moraju, uzmu mu najmanje 50 kukova i donese ih meni. Retke koje nisu, nisu baš najbolje prošle, druškane. Kao ni one koje nisu imale ličnu kartu. Takve sam odmah prijavio”, ishvalio mu se Kvebečanin. Od te priče Marojeviću se smučilo.

* * *

Ne samo njemu. Post je popraćen sa nekoliko komentara od kojih su četiri bila podrugljiva i odnosila se na kvebečke šmekere i kubanske kurve, ali i na samo Marojevićevo putovanje. Kao i drugi na njegov, i pisac je umeo da se našali na tuđ račun: na pitanje Dejana Kijanovića “’Oće se zarati na toj Kubi, da i ja malo svratim?”, replicirao je: “Nije nemoguće, što i mnogima od njih i tebi srdačno želim.” Irina Renac je pak napisala: “Siroti Kubanci.” Dragica Džodan je napisala: “Po fotografijama se vidi da je Kuba prelepa” i dobila 37 lajkova.
Dnevnik se bazira na autorovom obilasku Kube ali je fikcionalizovani odlomak njegovog romana u nastajanju Prave Beograđanke.

Izvor: Danas