O kriminalcima i pravim Beograđankama

Kum, Bilo jednom u Americi ili Skarfejs tek su najpoznatiji iz neizbroja filmova koji su širili romantičnu viziju mobstera. Gledaoci, pa i kritičari, tumačili su fikciju kao dokumentaristiku a mnogi i poverovali u ganutljivu sliku mafije. Filmovi su se razbijali od romantične vizije i prihoda. I bili tajnoviti, posebno kad većina publike i ne zna do kraja šta gleda. Takav je slučaj sa Skarfejsom (1983) Brajana de Palme, zapravo rimejkom Hoksovog filma iz 1932, koji tretira ambijent prohibicije alkohola i život Ala Kaponea. Mlađi reditelj je izvornu priču izmestio u osamdesete i u kontekst preprodaje kokaina, koja za razliku od posla nabavke i distribucije zabranjenog alkohola onemogućuje istinsko poistovećenje gledalaca. Mafijaši su dvadesetih stekli simpatije jer su podrivali prohibiciju kao ne baš prirodnu meru.

Romantizovanje slike mafioza ishodilo je opštom zainteresovanošću za izvesne posebne tajne koje su im pripisivane, i opštim doživljajem da je to kontroverzna čeljad čvrstog moralnog kodeksa ali, usled sve te misterioznosti ako ne i mističnosti, i čeljad neodgonetljive dubine, na koju vuče i sinonim za članove mafije, wise guys (mudri momci).

Koliko su se mobsteri pridržavali internog moralnog kodeksa, Deset zapovesti mafije? Još dvadesetih je masovno kršeno pisano pravilo da pripadnik Koza nostre ne ide u klubove i kafee. Likovi poput desne ruke Ala Kaponea, Frenka Nitija, ili Skarfejsa lično, čak su ih držali. Uopšte, Kapone je jedan od najbitnijih mafijaša svih vremena možda i jer je u vreme sazrevanja posla prekršio ne samo to, nego i još jedno pisano pravilo: visokorangiran mafijaš mora poticati sa Sicilije. Član kodeksa koji isključuje mogućnost saradnje sa silama države, najsilovitije je pak prekršio Laki Lučijano. Tokom II svetskog rata, na robiji, sarađivao je s Navy Secret Serviceom da bi, pošto je organizovao i kontrolisao pet njujorških porodica, poslao što više mobstera u američku vojsku.

Sudeći po deset zapovesti mafijaškog kodeksa, valjalo bi štovati suprugu. No u praksi nije zgoreg da bitniji član kakve kriminalne porodice ima ljubavnicu. Opet, pridržavanje kodeksa o – nešto širem – poštovanju žene, iako ne toliko obavezujućeg za kolumbijsku mafiju, ključno je za pad Pabla Eskobara. Kartel iz Kalija odbio je da mu izruči izvesnog Ananasa koji se tokom zatvorskih dana jednog Pablovog jarana zbližio s njegovom ženom, Eskobar je zapretio i Kali je s njegovim neprijateljima poput američke DEA-e i nekorumpiranih delova kolumbijske policije ušao u savez koji bi smoždio i mnogo veću silu od don Pabla i njegovih.

Fleksibilnost mafijaških zapovesti u praksi je fino ilustrovana elementima usuda Pola Kastelana, glavešine njujorškog klana Gambino. Iako je poštovao pravilo o odbijanju saradnje s policijom po cenu zatvora i kažnjavao i zabranjivao preprodaju droge – čime je stekao neprijatelje ranga Džona Gotija – otvoreno je varao ženu s kućnom pomoćnicom i ignorisao sahranu svog zamenika, Anjela De la Kročea. To je bio formalni razlog da Goti, u jakom društvu, ubije bosa i preuzme vlast u porodici Gambino. Možda sudbine poput Kastelanove i Eskobarove boje predstavu da su mafiozi mudri momci sa već dovoljno posprdne parodije.

Glavni jugoslovenski mafijaši delovali su na Zapadu, te su Beograđanke – i druge žiteljke SFRJ – decenijama bile potencijalno zaštićene. Romantizovana slika mafije nije se šire primala; na ulici su prizori mladih i zgodnih devojaka u prisnom društvu s očito imućnim starijim, sumnjivim tipom osuđivani pogledima. (Masovnim mrštenjem.) Takvi pogledi su se Srbiji devedesetih ispraznili od prezira i ispunili milinom: mafijaš, tj. njegova sitna lokalna kopija, naknadno je romantizovan samim romansama; mogućnošću da ima mnoge. Mada je bilo i mega‘itova poput Kralja kokaina, gde prividno normalan dečko priznaje da ga je mafijaš emotivno i životno porazio.

Iako je dosta sponzora u međuvremenu zatvoreno, iselilo se il‘ izginulo, patern starijeg imućnog, sumnjivog lika s mladim plenom je opstao. Između ostalih, i takav par je opisan u romanu Prave Beograđanke, tek objavljenom kod Lagune. Postoji li žena kadra da na bilo koji način očuva svoje damstvo a da bude u vezi s kriminalcem, kao što je to jedna od glavnih junakinja, Nina Obradović? I koliko je s takvim tipom moguća romantičnost na nivou one iz filmova, ili bilo kakva? Aleksandra Rakin pak s mafijašima flertuje i obavlja poslove; da li takva žena, inače jasnih principa prefinjene decentnosti, može da po svršetku posla i ostane dama?

Sve moje Prave Beograđanke deo su neke vrste društvenog mejnstrima i hoće da, uprkos neizbroju savremenih prepreka za to, ostanu dame, po svojim merilima, ispitujući svoje granice. To što su neke od njih, ljubavno ili poslovno, upućene na kriminalce već dopada i domena prihodne ekonomije. Takvi likovi su neizbežni u zemlji slabog protoka gotovine, u koji se prljav novac uliva bez problema.

Autor: Igor Marojević
Izvor: „Nedeljnik“
Napomena: integralna verzija eseja