VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Uvodno poglavlje romana „Majčina ruka“

12.10.2010.
Tog ponedeljka se školska zvona nisu oglasila. Nije se čuo ni dečiji žamor, koji je najčešće bio veseo. U nedelju, 15. aprila 1979, Boku i okolinu je pogodio zemljotres koji je uništio mnoge zgrade, pa i školu.

Probudilo me tutnjanje kao iz stotine majstorskih bušilica. Polica uz zid moje sobe je srećom bila niska: nije dobacila do mog kreveta. Vrata ormara su se odvojila od ormara i sletela na pod. Luster u dnevnoj sobi se otkinuo i tresnuo na tepih; prašina je valjda podsetila mamu koliko dugo ga nije istresala. Strpala je nekoliko stvari u torbu, uhvatila me za ruku i izjurili smo na ulicu.

Pridružili smo se narodu koji smo videli na parkingu. Ja sam ćutao i slušao šta pričaju a mama je ubrzo prepoznala roditelje nekih svojih đaka. Dok smo svi čekali da nas negde prebace, ona je s petoro roditelja otišla našoj kući. Ubrzo su se njih šestoro vratili sa dosta stvari i smestili ih u prtljažnik njenog sitroena.

Skoro svi stanovnici Perasta bili su prebačeni van grada. Trebalo je da u prihvatilištu čekamo da se oštećene zgrade i kuće poprave a umesto srušenih naprave nove.

Koliko je trebalo da čekamo? I šta ako i sanirana i nova zdanja udari neki novi zemljotres? Ni na to pitanje moje majke kanda niko u kampu nije umeo da odgovori. Ona se onda obratila Crvenom krstu i svojim raznim privatnim vezama: posle samo dan–dva, ili posle cele nedelje u prihvatilištu, nas dvoje smo krenuli na put. Neka njena veza je intervenisala i saobraćajna milicija na drumovima Boke nije nas zaustavljala da pita gde ćemo. Ali ni dok smo jezdili Hercegovinom, niko nije obraćao pažnju na nas. Drumovi su bili pusti sve dok se nismo domogli Srbije. Bežali smo od vrlo ćudljivog tla tamo gde zemlja nije bila toliko trusna.

Put od Boke do Vojvodine trajao je dva dana. Ili tri dana. Ili još duže, i prespavali smo jednu noć u nekom motelu.

Bokeljski i hercegovački putevi namučili bi i mnogo boljeg vozača od moje mame. Često je usporavala da izbegne odrone. U Boki a onda i Hercegovini, grumenje zemlje i kamenje ispadali su iz železnih mreža i prštali po putu. Mama je naprezala motor auta i kad bi naglo ukočila i kad bi naglo ubrzala. Iako nisu bili oštećeni jačim zemljotresom, sitroenu nisu prijali ni srbijanski putevi, uglavnom obične džade.

Išli smo u Vrbas – grad u kojem je mama odrasla a ja se rodio – kod njene najstarije sestre i moje najstarije tetke. Svi su je zvali Manja, iako joj je ime bilo Marta. I meni je tražila da je zovem po nadimku. Još uvek je živela u kući u koju se doselila trideset i koju godinu ranije. U Vrbas je sa svojim roditeljima posle rata valjda pobegla od siromaštva iz jednog sela između Boke i Hercegovine. Trideset tri-četiri godine od tada, mama i ja smo kod nje našli zaklon od zemljotresa u trusnoj Boki.

Nije bilo prvi put da s Manjom pod istim krovom živimo utroje. Pre toga nas je u kući bilo čak petoro. Bilo je to od 1972, pošto su se mi se roditelji razveli, do 1974, kada je umro deda. Za njim je, iduće godine, otišla i baka; od tad smo počeli da živimo utroje. Već u januaru 1976, umalo da pođem za babom i dedom: napolju je bilo četrdeset ispod nule i pluća su mi se zagnojila. Kad bih se god umio, boleli su me polipi i jedino što mi je tad prijalo bile su slike mora u glavi. U proleće sam izlečio pluća a krajem leta smo se mama i ja preselili iz Vrbasa u stan u Perastu koji je moj otac dobio od države. Država mu je dala i garsonjeru kod Uljare u kojem smo živeli od mog rođenja do maminog i očevog razvoda. Vrbaški stan je on izgubio smrću, kao što je peraški izgubio razvodom.

Mama i ja se u Perast nismo bili preselili samo zbog stanja mojih pluća, klime i stana, nego i zato što se u gimnaziji jednog od bokeljskih gradova mama zaposlila kao profesorica engleskog jezika. (Položila je vožnju i uzela sitroen na kredit da lepše putuje od kuće do škole: od Perasta do Herceg–Novog, Tivta ili Risna.) U Vrbasu je pre toga bila samo nastavnica nemačkog jezika koji je 1979. ipak znala još uvek dovoljno da mi daje časove. 

Nedelju ili dve–tri nedelje posle zemljotresa, uprkos odronima po slabim putevima i umoru jednog neiskusnog vozača, stigli smo u Vrbas. Kada je videla Manju kako u crnini otvara kapiju, mama je prikočila, ostavila sitroen da bruji u mestu, izašla i uz umoran ali svečan osmeh utisnula tri poljupca u sestrino lice. Imala je snage i da posle Manjinih obraza poljubi vrata. Ja sam se grlio s tetkom, a mama stvarno poljubila vrata: zelenu kapiju. Kuća mi se tada učinila ne samo kao sklonište nego i kao utočište. Mama se vratila u automobil i parkirala u unutrašnjem dvorištu kuće.

Dok nas dvoje nismo stigli, u kući je živela samo Manja. Neko bi računao i ujaka Mirka koji je za sebe i ujna Oliveru od zabačene sobice napravio dom. Njihov topli kutak graničio se sa stražnjim dvorištem gde su bili zazidan bunar i svinjac. U ukućane nisam računao ni Albance kojima je Manja izdala sobu najbližu ulici. U njoj su Kujtim i Hami držali poslastičarnicu.

I da računam Mirka, Oliveru i dvojicu albanskih poslastičara, kuća kao da bi i dalje bila za dva broja veća. A kad smo mama i ja ušli unutra, kuća kao da je vapila za gostima i osetio sam da smo baš nas dvoje najpozvaniji. Ostakljeni hodnik bio je dug i širok, i dalje je bilo praznih prostorija, a plafoni su bili toliko visoki da su se mogli pregraditi tako da se u svakoj odaji dobije još jedna. Za nas troje je mesta i ovako bilo više nego dovoljno.

Manja je spavala, gledala TV i kuvala u dnevnom boravku. Mama je spavala, spremala program za školsku godinu i davala mi časove u velikoj spavaćoj sobi. I ja sam u njoj proveo prve dana povratka u Vrbas. Kad smo se ponovo navikli na kuću i njene mirise – mešavinu nekog jakog nepoznatog mirisa i mirisa domaćeg sapuna, neslane vode i dalekog svinjca – tražio sam da budem sam, pa makar i u ostavi. Majka je rekla da, ako se u njoj nekad i stanovalo, ostava tome više odavno ne služi.

Tražio sam da pređem u sobu ujaka Miloša, najmlađeg maminog brata. Od svih mojih tetaka i ujaka on je možda jedini koji se nije rodio između Boke i Hercegovine nego u Vrbasu. Majka me uhvatila za ruku i rekla da želi da ostanem s njom. Pitao sam je zašto da delimo sobu ako u kući ima toliko prostora. Mama je rekla da joj se srce ispuni kad god se ona podseti svog detinjstva u sreći i siromaštvu, tako je rekla, kad je njih sedmoro – a otkako se rodio Miloš osmoro – spavalo u velikoj sobi. Ako bi je delila sa mnom, lakše bi mogla da se priseća svog detinjstva.

Skoro svake noći tog doba punog topline, sreće i bede, porodica se smeštala na tri ležaja u najvećoj i tada jedinoj zagrevanoj sobi. Poneko veče su baka i deda prespavali u dnevnom boravku, pravdajući se deci da žele da im budu brana od miševa koji su vršljali po kuhinji što se graničila s trpezarijom i primaćom sobom. Ukućani su katkad u slamarice stavljali orahove grančice i lišće da isprazne ležaje od buva: mama mi je objasnila da su na orahove grančice i lišće alergični ti gadovi. Kad baka i deda nisu spavali u dnevnom boravku, bili su na jednom ležaju u velikoj spavaćoj sobi; na ostala dva su raspoređivali svoje mladunce. Pitao sam majku čemu su služile ostale sobe ako je njih sedmoro-osmoro spavalo samo u jednoj. Ona je setno odgovorila da je dnevni boravak normalno služio za ručavanje i ugošćavanje. Jedna od preostalih soba bila je skladište cepanica. Kad smo se mama i ja opet uselili, to više nije bila prostorija u tom stilu nego ostava. Skoro je stalno bila pod ključem: jedva da sam je video.

– A pre toga je bila narodni magacin – rekla je mama i nisam je shvatio. – Mirkova soba dugo nije korištena – dodala je. – Samo dnevni boravak, kuhinja, trpezarija, velika spavaća soba i klozet; ostale odaje dugo nisu služile praktično ničemu.

Pošto smo majka i ja spavali odvojeno i u Perastu, nisam hteo da u Vrbasu bude ikakve razlike. Uzeo sam svoje stvari i osmotrio je kao da se selim u drugi grad a ne na nekoliko metara od nje. Nisam mogao da izdržim pogled i pomerio sam oči sa majčinog lica: ugledao sam kamin. U kući nije bilo mnogo stvari po mom ukusu, ali sam osećao da tu ne mogu da učinim ništa više nego da pokušam da se prilagodim. Među retkim stvarima koje su mi se dopadale bio je kamin. Pitao sam majku otkuda kamin u najvećoj sobi. Pomislio sam da takve stvari ima samo dobrostojeći svet.

Mama mi nije odgovorila. Bila je previše setna što se vratila u kuću u kojoj je živela od svoje treće do devetnaeste godine, a stari kamin je na to samo još više podsećao. A posle studija, braka i razvoda, od 1972. do 1976, kraj njega je provela još četiri godine.

Prešao sam u Miloševu sobu. Mamin najmlađi brat je za razliku od drugih članova porodice živeo kao podstanar u Beogradu ili kod žena s kojima se zabavljao. Imao je i posao: bio je radnik obezbeđenja.

Milošev vrbaški kutak je od dnevne i velike spavaće sobe bio razdvojen širokim hodnikom. Sobica je bila dva sa tri: imala je krevet, uski ormar, dve stolice, kredenac i zavese koje su prekrivale stakleni zid. Od njenih dvoja vrata, jedna su bila uz predvorje unutrašnjeg dvorišta, pa je imala zaseban ulaz. Mama i Manja su je nazivali „momačka soba“. Taj naziv mi se svideo jer je značio da je momak svako ko živi u njoj, pa tako i ja, tada četrnaestogodišnjak. Ali mi je njen naziv i smetao jer me podsećao na momačke avanture mog ujaka o kojima se mnogo govorilo. Ispod kredenca sam našao izgužvanu fotografiju na kojoj Miloš s kudravom kosom, mlad i u beloj košulji, grli dve nasmejane devojke. Nisu bile baš mnogo lepe ali ih je bilo čak dve i gledale su mog ujaka kao da bi odmah s njim vodile ljubav. Tada sam voleo da onanišem, na šta me umalo naterala i fotografija. To mi je zasmetalo. Ovamo sam se uzbudio a onamo je na snimku bio čovek meni blizak po krvi: uzbuđenje mi se naglo smanjilo.    
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
o kriminalcima i pravim beograđankama laguna knjige O kriminalcima i pravim Beograđankama
17.10.2017.
Kum, Bilo jednom u Americi ili Skarfejs tek su najpoznatiji iz neizbroja filmova koji su širili romantičnu viziju mobstera. Gledaoci, pa i kritičari, tumačili su fikciju kao dokumentaristiku a mnogi...više
više
umesto predgovora za roman prave beograđanke  laguna knjige Umesto predgovora za roman „Prave Beograđanke“
06.10.2017.
Pošto je sveopšta kulturalno-stilska eklektičnost izukrštala sve što se moglo i nije, mnogi termini neizbežno su izgubili stara značenja a razni, među njima i oni ranije krupni, i značaj. Tako...više
više
odmor na kubi odlomak romana prave beograđanke  laguna knjige Odmor na Kubi – Odlomak romana „Prave Beograđanke“
09.11.2015.
Još u uvodu dnevnika u Danasu Igor Marojević je priznao da je njegov izbor Havane kao destinacije za odmor i oporavak bio loša ideja. Moglo se naslutiti da nije jedina: pošto u suštini nije voleo...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više
šumski most laguna knjige Šumski most
31.05.2019.
Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (roman u nastajanju) Kada se Žarko razbudio, prosto mu se nije polazilo dalje. Proteže se lenjo u mrklom mraku i priseti bogate gozbe...više
više
asanž kako se oseća pisac kada mu uhapse literarnog junaka iz romana  laguna knjige Asanž: Kako se oseća pisac kada mu uhapse literarnog junaka iz romana?
12.04.2019.
Ne događa se tako često da ličnost iz stvarnog života uskoči u roman da bi iz njega ponovo iskočio – i to pravo u zatvor . To se, na žalost, upravo dogodilo Džulijanu Asanžu , koga sam...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.