TVRÐAVA EVROPA vs. NOMADI

 

 Osim što im je broj žitelja načelno jednak, Beograd i Barselona čine bitno različite gradove. U skladu s brojnim političkim i kulturnim razlikama, drugačiji je i naslov katalonske i srpske pozorišne predstave rađene po istom tekstu ovoga pisca: ono što će se u Beogradu, u okviru Belefa, na platou Srbijateksa, izvoditi 20, 21. i 22. jula 2008. pod naslovom Tvrđava Evropa i rediteljskim vodstvom Predraga Štrpca, tamo se 2004. zvalo Nomadi. Potonji pojam u sredini koja je, kad je komad začinjan, pružala zdušnu podršku nametljivoj američkoj spoljnoj politici, svakako nosi drukčije konotacije nego u državi koja je tek 2008. pred (re)integrisanjem u Evropu. Njena je Zajednica za Srbiju samim tim još uvek svojevrsna tvrđava. Barselonski nomadi – likovi istoimene predstave – jesu: engleski agent nokie; čovek koji je po celom svetu neuspešno pokušavao da nađe sklonište od brzih, umreženih centara; žena koja uspeva da se integriše u izazovnu multikulturalnu sredinu jedino putem prostitucije, kao i ljudi što nastoje da shvate nestalne i često nasilne relacije u globalnom društvu: studenti sociologije koji, proučavajući dotični predmet, ne primećuju da u stvari sve više proučavaju sebe. Nažalost, Beograd je u suštini sredina bez stranaca, u kojoj za nomade praktično mogu važiti samo instant-turisti a od stalnih žitelja, osobe romske nacionalnosti. Odnos većine prema tom pojmu, dakle, niti je naročito povoljan, pa ni neutralan, niti je tačan. Osim što je EU tvrđava koju valja osvajati izbliza – proučavanjem svakodnevice u njenim velikim gradovima, čime se ovaj komad verovatno i bavi – svi njegovi likovi i sami imaju problem s novom, multikulturalnom Evropom: ili zato što su došljaci s Ostrva, iz Rusije ili Latinske Amerike, ili zato što su meštani koji su porodično prejako utkivljeni u verski i državno znatno različito ustrojstvo od multikulturalnog. Političko-kulturne razlike između Beograda i Barselone, razume se, imaju snažne korene. Tamo gde je Barselona bila 1978. – u primetnoj tranziciji – Beograd je tek 30 godina docnije. Pre toga, Španija je bila u istinskoj diktaturi, dok Srbija nikada nije trpela ili uživala neki žanrovski čist kontekst. Da nije bilo tako, barselonski teatar ne bi ni imao ideološki i umetnički kompletne figure (poput npr. Alberta Boadelje) niti bi bilo nemoguće da ih u Beogradu bude. Da Barselona nije postala jedan od politički, kulturno i tehnološki superumreženih centara Evrope, pisac poput Sergija Belbela teško bi napisao poetički inovativnu a pristojno metafizičku dramu o temi kakva je Mobilni, koju smo, zahvaljujući Beogradskom dramskom pozorištu, nedavno mogli da vidimo. Da Španci nisu gotovo 40 godina boravili u pravoj diktaturi, možda ne bi izvukli pouke, koje, da bi bile valjane, treba zaokružiti jačanjem uloge kulture u društvu. Mi nismo izvukli ništa i naši umetnici ne računaju na izdašnu i nepristrasnu pomoć s dugoročnim učincima kakvu svojim autorima nudi katalonska vlada. No, inferioran kontekst može nositi i prednosti. To se u najmanju ruku odnosi na mogućnost distance i osvajanja uzlazne putanje. Čini mi se da, sa svojim konceptom, Belef koristi retke prednosti ovakve situacije, čime pokušava da smanji lokalnu mentalnu distancu u odnosu na Evropu. U tom smislu mi izgleda prirodno da se Tvrđava Evropa premijerno izvede baš u njegovom okviru.