Teško je

Maltene otkako pamtim, stvar oko koje u mom okruženju nastaje najviše odjeka, a koja daje najmanje učinaka, svakako je domaći fudbal – odsek: nacionalna selekcija. Bila posredi reprezentacija SFR ili SR Jugoslavije, Srbije sa Crnom Gorom ili bez nje, javnost odavno grčevito odbija da prihvati da ima prosečan nacionalni fudbal. Na početku mog pamćenja, još je i bilo dobro: „plavi“ su se domogli četvrtog mesta na evropskom prvenstvu koje su sami organizovali, i još su navijači time bili razočarani. Niko tada među Srbima nije mogao da pretpostavi da je u pitanju najviši plasman seniorske nacionalne selekcije u fudbalu u narednih najmanje 33 godine, a kako stvari stoje, brojci se unapred može dodati još koja decenija.

Kada sam krenuo u školu, jedan od najzanimljivijih bio mi je udžbenik iz geografije. Ne sećam se u kom je to razredu bilo, tek pamtim lekcije u kojima su imenovane zemlje-najznačajniji proizvođači određenih ruda. U rudnoj kategoriji u kojoj nismo imali šanse, nabrajano je po četiri-pet najuspešnijih zemalja; onde gde jesmo, nabrajano ih je po dvadesetak, kako bi među najbitnije mogla da spada i Jugoslavija. Taj me je tretman presudnih proizvođača još jednom podsetio na opšti pristup domaćim fudbalerima: bez mnogo vođenja računa o nečem konkretnom – o rezultatima – mediji su uvek panično tražili kontekst u kom je domaća selekcija mogla da figurira kao ravnopravan takmac jačim ekipama. Posredi jeste benignija stvar ali nema tu mnogo razlike u odnosu na princip po kom je RTS krajem devedesetih nekritički – psihotično-nekritički – veličala Srbe kao jedan od najdemokratskijih naroda u svetu.

Bilo je utakmica (na primer, ona protiv Argentine na poslednjem Mundijalu) gde su srpski komentatori, i kad bismo primili treći gol a da nismo dali nijedan, sasvim ozbiljno govorili kako naši moraju da se što pre organizuju kako bi mogli pravovremeno da izjednače. S druge strane, zašto bi i bili realni kad znaju da za loše prognoze neće snositi posledice, jer su samo obavili svoj posao onako kako urednici domaćih kanala to zahtevaju: shvativši prenos ne kao priliku za objektivno izveštavanje, nego kao šansu za ispoljavanje patriotskog uznosa, gde činjenice nemaju šta da traže. Može se povući i relativno bezbolnija paralela, paralela sa svim onim uglednim srpskim političkim kolumnistima čijih se netačnih prognoza verovatno nikad niko nije setio a kamoli da su za njih bili na ma koji način sankcionisani, osim ako se pod sankcijama ne podrazumeva povećanje ugleda i novca. Ali to je bar prirodno: u društvu koje ne ohrabruje samokritičnost i treba nagrađivati svaki prilog analitičkom promašivanju.

U tom smislu su bili dirljivi i svi oni mečevi gde smo gubili od autsajdera, a da komentatori do poslednjeg minuta nisu uzimali stvar za ozbiljno, da bi se prenuli iza sna tek na kraju meča, shvativši i objavivši da smo zaista poraženi. U jednom od novijih mečeva nacionalnog tima pak, na činjenicu da ne možemo da pobedimo Finsku u Beogradu iako smo to učinili nedavno u Helsinkiju, komentatori su bili puni razumevanja za anemične srpske igrače. – Teško je igrati na polupraznom terenu – čulo se tada. – Teško je igrati u isto vreme dok boj bije Novak Ðoković – čulo se.

I od svega što se a propo moglo čuti, jedino to je tačno: teško je. Sve je, naime, teško. Teško je ne samo igrati, nego i slušati prenos. Teško je i živeti. Teško je i umreti.