Sa devojkama na jezeru

Četiri vitke devojke, s leđa, drže se za ruke, do kolena su u vodi. Devojke su gole, pa se sasvim dobro vidi da su im stražnjice lepo i skladno oblikovane. I ne samo to. Vidi se da su trenutak ranije sve četiri sedele na pesku, što na njihovom telu sada izgleda gotovo kao neki modni detalj. Sve u životu je prolazno, pa će tako i ovaj erotski pesčani otisak nestati čim devojke zaplivaju u jezeru koje se prostire ispred njih. A da će plivati nema sumnje, jer je jezero čisto i plavo, i prosto poziva na uživanje i opuštanje. Jezero je, naravno, Ciriško jezero, a devojke će plivati po nalogu Švajcarske narodne partije. Zato je tu još jedna fotografija.



 

Grupa sredovečnih, onako baš ružnjikavih, podebelih žena, brčka se u blatnjavoj vodi. One ne samo što nisu gole, već su u ovo zagađeno jezero ušle obučene u haljine do članaka. I sve su zabrađene šarenim maramama. Opala, jedna čak i puši dok sedi u plićaku, i sigurno će tu cigaretu ugasiti u vodi jer joj je tako najlakše, a i zašto bi brinula o okolini kad i drugi ne brinu.

 



I ono prvo, devojačko, gotovo devičansko jezero, i ovo drugo, zagađeno i imigrantsko, jeste Ciriško jezero. Prva fotografija pokazuje kako je to danas u Švajcarskoj kao dovršenoj zemlji, kojoj se nema šta ni dodati ni oduzeti, a druga fotografija pokazuje šta će se ovoj lepoti dogoditi za dvadeset godina ako se doseljavanje otme kontroli. Tako bar tvrde švajcarski narodnjaci, preporučujući biračima svoje ekstremno desne ideje kao poslednju odbranu svega što je tako čisto, lepo i zdravo.

 

U sred ove kampanje koja još traje, jedan čovek zaroni u dubine Ciriškog jezera u potrazi za vetrobranom koji se otkačio sa njegove jahte. I ima šta da vidi. Na dnu gomila urni s pepelom raznih dragih pokojnika. Pa, dobro, mogu da zamislim da ljudi rasipaju pepeo po jezeru, ima neke lepe simbolike u tome, ali bas neotvorene urne, to je već najblaže rečeno neobično. Kreneš za onim gologuzim devojkama i odjednom se nađeš na groblju.

 

I bude velika rasprava i o desničarskim manipulacijama i o navikama ožalošćenih familija, ali mene sve to uopšte ne iznenađuje. Uvek sam znao da u svim tim ekološkim temama i modama ima nečeg perverznog. Uvek se priča o jednom, a misli se na nešto drugo, ili se nešto drugo potpuno zaboravlja. Recimo, veliki si ljubitelj prirodnih lepota sredine u kojoj živiš, pravi si patriota, pa onda misliš da ta tvoja okolina treba da bude i etnički čista.. Ili pogledaš film Izabele Roselini, Zavedi me, i vidiš kako su delfini kao ljudi, stupaju čak i u homoseksualne veze, pa onda kažeš kako je priroda čudo, ali posle izađeš na ulicu i obrušiš se na gej paradu. I uopšte, misliš da ti priroda pripada u svoj svojoj raznovrsnosti, čak i kada je uništavaš, a o ljudima, pogotovo nekim, misliš sve najgore baš zbog njihove raznovrsnosti.

 

I šta da pričam dalje. Nema očuvanja ekološke raznovrsnosti planete bez ljudske raznovrsnosti, jedno bez drugog ne ide. Sa onim devojkama na jezeru možeš biti sâm samo u mašti.