Reč po reč – milion

Kada je Čarls Dikens počeo da piše prve nastavke jednog od svojih najpoznatijih dela, Priča o dva grada, koje se smatra jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena, već je uveliko posedovao raskošnu kuću Gads Hill Place u Kentu. Nije ni čudo jer je u to vreme Dikensov Pikvik premašio milionski tiraž u Evropi i Americi, a bogatstvo engleskog pisca neprestano je raslo. Tako to biva, reč po reč, i milioni primeraka u knjižarama, milionske sume u džepu.

Da je u Dikensovo vreme bilo televizije i filma, s obzirom na gotovo 200 posthumnih ekranizacija Dikensovih dela, on bi po bogatstvu verovatno pretekao i Džejmsa Patersona, koji sa zaradom od 70 miliona dolara ubedljivo vodi na listi najtiražnijih i najbogatijih pisaca danas. Ipak, nije nemoguće da bi se i tako plodan pisac kao što je Dikens povukao pred individualnom bestseler industrijom Džejmsa Patersona koja sada vec dostiže dva naslova godišnje, koji po pravilu postavljaju rekorde i na tržištu elektronskih izdanja. Uostalom, predujam od sto miliona dolara koliko je Paterson dobio za narednih sedamnaest knjiga, prilično obavezuje. I da stvar bude još fascinantnija, sve te knjige, ovaj šezdesetogodišnji Amerikanac, kao i Dikens u devetnaestom veku piše rukom, jer kako sam kaže ima fobiju od kompjutera.

I kako sada čovek da ne bude zadivljen. Gotovo da mi je neprijatno da kažem kako nisam pročitao nijednu detektivsku avanturu Patersonovog junaka, forenzičkog psihologa Aleksa Krosa, ili neki od njegovih naučno-fantastičnih romana koje Paterson takođe proizvodi u ogromnom tiražu. A ima ih dosta i u srpskom prevodu: od Krosa, Mačke i miša, i Ponoćnog kluba, do Dvorske lude i Suzaninog dnevnika za Nikolasa.

Konkurent na spisku književnih milionera, Stiven King, koji sa zarađenih 34 miliona dolara u prošloj godini, drži treće mesto, za Patersonovu bibliografiju kaže da se sastoji od “budalastih trilera”, i da je, uopšte, reč o “užasnom” piscu. Paterson prilično ubedljivo odgovara: “Ja nisam veliki stilista, ja sam pripovedač. Ima na hiljade ljudi koji ne vole to što ja pišem. Srećom, milionima se to dopada”.

U onome što govori King sigurno ima i zrnca pakosti i ljubomore što je preteknut na listi najčitanijih i najbogatijih, a Patersonov odgovor je sasvim dovitljiv, tako da je rezultat gotovo nerešen.

Lista pisaca koji prodaju stotine miliona primeraka svojih knjiga godišnje toliko je duga i puna neobičnih priča o uspehu, da će možda i tome neko jednog dana napraviti bestseler. Doduše, ne bih se čudio da je zaista neko već napisao roman o bestseler piscima, samo što se taj podatak još nije probio do mene kroz prašumu svetske izdavačke produkcije.

Posebno je zanimljiva priča Vilijema Pola Janga, koji je nedavno boravio i u Srbiji u kojoj je njegov roman Koliba već mesecima jedan od najčitanijih. Ovaj skromni Kanađanin, postao je književni “milioner” gotovo slučajno. Svoj mistični roman o onostranom i nedokučivom, po sopstvenom svedočenju, napisao je za svoju porodicu i najuži krug prijatelja. Sam ga je štampao u samo 15 primeraka. Priča dalje ima klasićan zaplet. Prijatelji su oduševljeni knjigom, nagovaraju ga da je ponudi pravom izdavaču, što on čini. Međutim, svi ga odbijaju, čak njih 29 zaključuje da je Koliba roman s kojim ne mogu očekivati nikakav uspeh na tržištu. Vilijem Pol Jang na kraju osniva sopstvenu izdavačku kuću i objavljuje knjigu o svom trošku. Milionski tiraž koji sledi samo je uobičajeni kraj bajke o kojoj sanjaju ,mnogi pisci.

Nedavno sretnem švedskog pisca Gelerta Tamasa, autora odlične, uzbudljive knjige Snajperista. Reč je o pravom romanu koji se zasniva na istraživanju jednog istinitog događaja s početka devedesetih, kada se u Stokholmu pojavio snajperista koji je danima terorisao grad, pucajući isključivo na emigrante. Knjiga je prodata u preko dvesta hiljada primeraka, što i nije nešto u poređenju sa milionerima koji haraju svetskim tržištem, mada mi Tamas kaže da sada ne brine za egzistenciju. Međutim, ovih dana se u Malmeu pojavio novi snajperista koji puca na tamnopute sugrađane, još nije uhvaćen, a i Angle Merkel je rekla to što je rekla o propasti ideje multikulturalizma, pa se ovih dana svetski izdavači utrkuju da što pre objave Tamasovu knjigu, a tiraži vrtoglavo skaču. Eto, za milionski tiraž dobroj knjizi ponekad je potreban i ovakav bizaran splet okolnosti.

I zaista, kako napisati bestseler, postoji li neki recept? Postoji, kako da ne, i na tome se već zarađuje novac, postoje pravi literarni “kuvari” koji upućuju ambicioznog i neostvarenog pisca kako da dođe do svetske slave. Tako, na primer, engleski pisac i urednik Obzervera, Robert Mekram, savetuje:

“Bolje je da se odlučite da pišete roman nego non-fiction, jer je glad publike za romanima svih vrsta daleko veća od interesovanja za publicističke knjige. Na svako izuzetno publicističko delo dolazi bar deset Pračeta ili Hornbija. Kad ste se odlučili za roman, ne zaboravite da smislite dobru priču, da zgrabite čitaoca za gušu i da ga ne ispuštate sve dok zajedno niste sahranili mrtve ili se odvezli u lepšu budućnost. I ne morate biti mnogo originalni. Ni Šekspir nije bežao od već toliko puta ispričanih priča. I nemojte mnogo kalkulisati. Svaki bestseler pisac čvrsto veruje u svoju zvezdu, Napoleon u odnosu na njega gotovo da ima kompleks manje vrednosti.”

Pa, lepo, deluje jednostavno, reč po reč – milion.  Ipak, nije loše podsetiti i na one Kišove Savete mladom piscu, koji u bestseler euforiji kao da nešto i nisu više moderni. Recimo,  “Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši." Ili “Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.. Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati”.

I šta sada, da li čitati ljubiće Dženet Evanovič, koji se svake godine prodaju u tiražu od dvadeset miliona primeraka, ili trilere Džona Grišama, koji je svoj prvi roman napisao tako što je svakog jutra ustajao u pet sati i radio do odlaska na posao, da bi danas mogao da se pohvali tiražom od 250 miliona prodatih knjiga? Ili sve to treba prezirati kao deo masovne industrijske proizvodnje, i držati se samo proverenih vrednosti koje su prošle ozbiljno kritičarsko rešeto. Ne, nikako. Na bestseler listama ima i te kako vrednih i značajnih dela, a i ono što je štancovano, obično je vrhunski profesionalno urađeno.

Najzad, setimo se Sartra. Obožavao je krimiće i ljubiće, a Simon de Bovoar je bila puna razumevanja za tu njegovu strast.