Raskovnik

Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Senka u tami“ (Laguna 2013, knjiga će biti objavljena krajem jula)

I tako, Vuče, ostasmo još ti i ja. Na kraju, jer nas početak tvoje potrage veže. Hajde, moramo na put – za tri dana je praznik Kupala, najduži dan u godini, a mi najkraću noć moramo dočekati spremni. Nakon toga nam se putevi razdvajaju, jer samo lopovu pristoji da obavlja lopovska posla, ali ću ti o tome reći kada dođe vreme.



U sumrak drugoga dana stigli su u neko manje mesto, više selo nego grad, koje je Marena izabrala za njihovo prvo odredište. Vuk, koji je mnogo putovao, još nije prošao kroz njega, jer je mesto bilo mimo svih glavnih puteva. Nadao se da će tu noć napokon provesti u krevetu, u nekoj krčmi, ali je veštica imala druge planove: „Nećemo se zadržavati ovde; došli smo samo da pazarimo nešto što nam je neophodno.“ Izgledalo je da dobro zna gde ide, jer je bez mnogo zadržavanja povela Vuka po gruboj, prašnjavoj i sasvim zapuštenoj kaldrmi pravo ka maloj radnji, nedaleko od prvih kuća koje su označavale početak naselja.

Pre nego što su ušli, veštica se okrenula ka Vuku i došapnula mu nešto što ga je ostavilo sasvim zbunjenim: „Ako te iko pita, ti si moj muž, a bukagije kupujemo za kravu, jer ne znamo kada se sutra otvaraju radnje u mestu gde je preuzimamo.“ Kupuju bukagije? Lance? Za šta će im kog đavola lanci? Nije bilo mnogo vremena za razmišljanje, jer je Mara već samouvereno kročila u radnju.

Vuka niko ništa nije pitao, Marena je obavila sve neophodne razgovore, i za manje od sata mesto je već ostalo iza njih, a oni su nastavili put ka nekom odredištu koje je bilo poznato samo čudnoj devojci. Vuk je sada šepao dodatno opterećen velikim lancem s pokretnim mehanizmom na poslednjoj karici, koji je ritmično zveckao pri svakom njegovom koraku. Na kraju, zapita ono što je želeo da pita već izvesno vreme: „Hoćeš li mi kazati za šta su nam potrebne bukagije?“ Marena ga je pogledala, pa opet okrenula glavu i nastavila pogledom da šara po obema ivicama puta. „Sve u svoje vreme, Vuče, sve u svoje vreme…“ Vuk oseti kako mu se vraća potisnuto nepoverenje prema njoj: „Čuj, Maro, hoću da znam. Pratim te evo već dva dana, a niti znam gde idemo, niti zašto. Reci mi bar šta ćeš činiti s tim lancima!“ Ona ga ponovo pogleda, ovoga puta sa onim svojim vragolastim osmehom: „Ne ja; ti ćeš činiti, Vuče. Trebaju nam bukagije da me uvežeš u njih. A sada, dosta priče, već pohitajmo, valja nam pronaći mesto na kome ćemo provesti ovu noć koja samo što nije.“ I ona ponovo skrete pogled i ubrza korak, ostavljajući Vuka još zbunjenijim.

Noć su proveli na ivici omanje šume, prilično daleko od puta s kog je Marena skrenula neposredno nakon njihovog razgovora. Do odmorišta su hodali uskom utabanom stazicom, tako retko korišćenom da je mestimično već bila obrasla travom. Marena je ipak, dok god se videlo, i dalje pogledom špartala po travi s obe ivice puta, delujući kao da traži nešto. Zaustavili su se tek kada se sasvim smrklo, i večerali malo hleba i suvoga mesa koje su pazarili u istoj radnji gde i lanac. „Noćas nećemo paliti vatru. Važno je da ne skrećemo pažnju na sebe.“ Vuk ponovo pomisli kako je oprez preteran, jer nisu sreli ama baš nikoga od kada su napustili ono mesto, ali ništa ne reče.

Marena ga je probudila u ranu zoru, dok još nije ni svanulo kako treba. Pitao se da li je ona uopšte spavala, jer je bila budna i kada je on zaspao. Na brzinu su doručkovali isto što su i večerali, pa kretoše dalje. I ceo taj dan proteče u pešačenju, uz sasvim kratke pauze, i Vuk je već postao dobrano nervozan jer je Marena sve vreme ćutala i posmatrala travu oko staze. Najednom se saže i uzbra nešto, uz reči: „Napokon. Već sam pomislila da ću morati da skrenem sa staze kako bih ga potražila.“ Zatim se okrete ka Vuku i pruži mu struk nekakve trave: „Uzmi, i zapamti gde si ga stavio, možda će ti večeras spasiti glavu.“ Vuk zbunjeno pogleda u travu s mnoštvom sitnih bledožutih cvetića, koja je njemu izgledala sasvim slično raznom drugom bilju kraj koga su prošli, ne odolevši da upita šta to zapravo predstavlja. „Pelin. Imaj još malo strpljenja, reći ću ti sve što treba da znaš još večeras.“

I napokon stigoše do poslednjeg odmorišta pre cilja. Sunce je već bilo nisko, i sedoše na travu da se malo odmore i pojedu poslednje ostatke kupljene hrane. Staza po kojoj su hodali jedva se nazirala, kao da nedeljama niko nije prošao njom, a u daljini ispred njih video se odsjaj zalazećeg sunca na površini nekakvog jezera, čiju je pravu veličinu skrivala šuma koja se protezala nadaleko s njihove desne strane. Marena, i dalje sedeći na travi, najzad pokaza rukom u pravcu jezera.

„Tamo idemo, ali moramo biti oprezni. Danas su Kupala, počinje rusalna nedelja, i rusalke od večeras izlaze na obale i penju se po drveću. Može biti, imaćemo sreću da ih ne sretnemo, jer je jezero veliko, a u šumu nećemo zalaziti, ali ipak pripazi: pelin je tvoja jedina zaštita od njihove magije. Ja sam žensko, i time mnogo sigurnija, ali ću ga i ja držati uza se.“

„Rusalke?“, začudi se Vuk. „Čuo sam za njih, ali teško mi je da poverujem da zaista postoje.“

„Zar i posle svega što smo već imali priliku da vidimo? I pored toga što si saznao o sebi? Znaš, mnogi ne veruju ni u vukodlake…“ Mara se nasmejala toj konstataciji. „Kako bilo, ni ja rusalke dosad nisam srela, ali predostrožnosti nikad dosta. U svakom slučaju, nisu one razlog našeg večerašnjeg poduhvata, već raskovnik.“

Vuku je ovaj razgovor postajao sve čudniji. „Raskovnik?“, zapita on. „Za to još nisam čuo.“
„Raskovnik je magična trava koju je moguće pronaći samo večeras. Retki znaju gde, kada i kako da traže, ali ipak ih ima, i zato sam htela da budemo oprezni. Ne želim da se borimo s konkurencijom, iako imam tebe da me zaštitiš, moj dragi Vuče.“ Ovo je izgovorila uz onaj svoj šeretski osmeh tako da Vuk nije bio siguran da li je ozbiljna ili ga samo začikava, pa brzo uzvrati pitanjem: „Čemu to služi?“

„Raskovnik? Nebrojene su mu namene, a glavnu ćeš videti i sam, ukoliko ga pronađemo. I dopašće ti se… No, hajde, vreme je – uveži me dobro ovim bukagijama, pa ćemo krenuti ka jezeru. Tvoje je odsad pa nadalje samo da me štitiš tako uvezanu ako se pojave i neki nezvani gosti, i da mi nosiš štap jer ga sama ne mogu nositi uvezana.“

I time razgovor bi završen iako je Vukova radoznalost samo još ojačala. Mara mu je jasno stavila do znanja da je vreme da delaju, pa je on posluša i obmota je onim lancem, zakačivši na kraju mehanizam poput kopče za jednu slobodnu kariku, uvezavši devojku tako da su joj ruke bile pripijene uz telo, kao što je i želela. Ona pokuša da mrdne rukama, ali brzo odustade od toga. „Dobro je. Bukagije ne mogu zbaciti sama. Hajde, krenimo.“

I tako neobični par krete kroz gustu i visoku travu ka jezeru, dok je mrak polako osvajao polje pred njima. Devojka uvezana lancima išla je napred, povremeno posrćući jer su joj nepokretne ruke i težak lanac otežavali kretanje, a bosonogi muškarac šepao je za njom.

Vuk je očekivao mnogo zanimljivije događaje od onoga što su radili tokom prvih nekoliko sati: lagano su se približavali, pa odmah potom udaljavali od jezera, praveći sve šire i šire krugove po velikoj poljani. Izgledalo je da se Mara trudi da nikada ne prođu istim putem, kao da ovim kruženjem hoće da ugazi celo nepregledno polje pred njima. Vuku je sve ovo izgledalo besmisleno, a bogami je počeo i da se dosađuje; uza sve to, i umor je počeo da ga ozbiljno stiže, jer su na nogama bili već više sati praktično bez odmora. I baš kad htede predložiti ludoj veštici da malo prisednu i odmore se od zaludnog posla, stvari se promeniše.

Počelo je kada su, tokom jednog od krugova, najbliže prišli jezeru, na svega nekoliko desetina koraka. Vuk nije gledao ka vodi već u travu ispred sebe, travu koja im je mestimično dosezala do pojasa. Trudio se da se ne spotakne o nešto u mraku, jer se mesec još nije pojavio na nebu. Tada mu pažnju privuče neko pljuskanje, a odjednom začu i zarazno veseli smeh. Podiže pogled, i u plićaku jezera ispred sebe ugleda najlepše devojke koje je ikada video u životu.

Sve su bile u vodi do pojasa, potpuno nage, i prskale su se, kikoćući se. Kao hipnotisan, Vuk ih je gledao ne skrećući pogled od trenutka kada ih je spazio, potpuno nesvestan da je mesec odjednom visoko na nebu, ali i te kako svestan toga da on jasno osvetljava njihove bujne, čvrste, gole i lepe grudi. Vuk je, zapravo, zaboravio na sve: na Maru, na njihov zadatak, na sebe. Sve što je bilo bitno bile su te predivne devojke, koje su u njemu probudile neizmernu radost, ekstazu kakvu dotad nije osetio. Gledao ih je i gledao, potpuno očaran, nesvestan koliko dugo je to trajalo, a devojke, ako su ga i primetile, nisu to pokazivale, već su nastavljale da se prskaju i kikoću. Poneka bi iznenada nestala pod vodom, pa bi se ponovo pojavljivala, zabacujući svoju dugu raspuštenu kosu i njome prskajući ostale, a Vuk se tome očarano smejao zajedno s njima. Onda, iznenada, jedna od njih zapeva. Pesma je bila na nekom nepoznatom jeziku, ali divna poput svega ostalog na tim devojkama. Jedna po jedna, i ostale prihvatiše pesmu, i ona se razleže po polju poput letnjeg dana. Vuk oseti kako mu noge same počinju poigravati, a radost koju je osećao dostiže granicu bola, i on oseti neodoljivu potrebu da krene ka tim predivnim devojkama. I krete, igrajući pritom, želeći samo i jedino i neodoljivo da im priđe i priključi se njihovoj igri. Odjednom, zgazi nezgodno na onu svoju šepavu nogu i pade.

Ovo kao da na trenutak razbi čaroliju, i do Vukove svesti probi se Marin glas. „Vuče! Vuče!“ Čuo je to, još se ne dosećajući čiji su ni glas ni ime, ali ipak pogleda u tom pravcu, i vide Maru, uvezanu u okove, kako ga poluglasno doziva i prilazi mu. Onda ponovo skrete pogled ka jezeru, odakle se i dalje čula prelepa pesma, i vide da je obala sada sasvim blizu, te da bi u svega nekoliko koraka mogao doći do vode. Devojke su se držale za ruke i pevale jače svojim zvonkim glasovima, i on shvati da je ceo njegov život besmislen ako im odmah ne priđe. „Vuče! Vuče!“, i dalje je do njegove svesti dopirao neki glas koji je remetio savršenstvo devojačke pesme, i on požele da taj glas prestane, da nestane, da ga nema. Besno se okrete ka njemu, i ponovo ugleda Maru koja se sada poput njega srušila na travu, i bespomoćno se, poput ribe na suvom, praćakala u onim lancima pokušavajući da ga dozove. „Vuče, pelin!
Dodirni ga, Vuče, dodirni ga odmah!“

Vuk je pokušavao da razabere smisao u rečima žene u lancima, ali mu je smisao jednostavno izmicao. Shvati da je to ionako nevažno, i koraknu ponovo napred, želeći da što pre dopre do blaženstva. Ali se pri ustajanju oslonio na onu svoju bangavu nogu, i opet se sruši na travu, beskrajno nesrećan što ne može odmah, istog trenutka, da se nađe u jezeru, okružen predivnim devama.

„Pelin, Vuče, pelin!“ Ovoga puta se nekako, do poslednjeg tračka svesti koji je još pripadao njemu, probi značenje pretećih reči, i on se, i dalje ležeći prostrt po travi, maši rukom za džep u koji je odložio onu travu sa žućkastim cvetićima. I u trenutku kada mu se prsti sklopiše oko nje, magija prestade.

Vuk odjednom postade svestan sebe, trave u kojoj leži, bola u ćopavoj nozi, Mare koja se uvija u lancima daleko iza njega, i jezera koje je bilo opasno blizu, kao i prelepih devojaka u njemu. Njihova pesma, međutim, nije ga više mamila da im priđe, niti ga terala da zaigra. Umesto toga, on se okrete i otpuza ka Mari, stežući i dalje pelin u ruci. „Hvala bogu nebeskom te si ćopav, magarče jedan, a ne vuče!“ U Marinom glasu se, osim besa, osećalo i silno olakšanje. „Jesi li dobro?“, upita je Vuk. Ona mu klimnu glavom, a on se ponovo radoznalo okrete i pridiže glavu da osmotri devojke. Jesu bile prelepe, nema šta. Tada se, samo na trenutak, njegov pogled ukrsti s pogledom jedne od njih, i on u njenim očima pročita nekakvu beskrajnu tugu… „Glavu dole, magarče! Nemoj da odluče da dođu do nas, iako bi im uz njihovo puzanje trebalo izvesno vreme za to!“

„Puzanje?“, upita Vuk. Mara ga začuđeno pogleda: „Zar je moguće da nisi primetio da nemaju noge? Pa da, moguće je… sise, to je jedino što ti vidiš od njih.“ Vuk ponovo pridiže glavu da pogleda, razmišljajući kako zaista nije verovao da mogu postojati takve velelepne grudi, ali ga ponovo dočeka isti prigušeni uzvik. „Glavu dole!“ I on spusti glavu, ali je pre toga ipak uspeo da uhvati pogledom donji deo tela devojaka – delovalo je kao da imaju nešto obučeno od pojasa nadole, a jedna se upravo tada praćaknula kroz vodu, i na površinu izbi vrh ogromnog ribljeg repa osvetljen mesečinom. „Ribe? Ovo nisu devojke, već ribe?“, obrati se on zbunjeno Mari, a ova ga prekide: „Ne ribe, ne ni devojke, već rusalke. Toliko si dugo buljio u njih, a da to nisi shvatio – dopola žene, a otpola ribe. Vi muškarci ste stvarno neviđeno tupi, čak i kada ste vukovi. Šta misliš zašto ja puna dva dana tražim pelin, iz obesti? Rusalke su izašle da traže sebi muževe, i malo je falilo da nađu jednog ćopavog!“ Vuk ne odole da se ne nasmeje na ovo: „Tolika zbrka, a devojke samo traže muško društvo? Pa, možda mi pelin nije ni trebao…“ Mara ga pogleda sasvim ozbiljno: „Da je tako jednostavno, dragi Vuče, pustila bih te da im odeš u jezero. Problem je samo u tome što teško da bi izašao iz njega. Ne znam kako je u kristalnom dvoru na njegovom dnu, ali čak i da ti se ne dopadne da budeš vodenjak, nisam još čula da se neko vratio nazad.“

Neka jeza prođe Vuku kroz telo, a pesma rusalki u njegovim ušima odjednom dobi i dublji, preteći ton, čiji prizvuk kao da nije čuo do tada. On odmahnu glavom. „I, šta sada?“, zapita Maru. „Ništa, čekaćemo da odu i nadati se da nas nisu primetile ili da ne žele da dođu po nas. U ovim bukagijama nisam baš previše pokretna, znaš. A, koliko ja znam, rusalke muževe ionako uzimaju samo uz pristanak, koji im ti uz pelin valjda nećeš dati.“ Vuk klimnu, i prepusti se ponovo zvucima neobične pesme. Iako više nije bila magična niti budila onu neopisivu radost u njemu, i dalje je bila prelepa, i bi mu drago što ima priliku da je odsluša do kraja. Nekako je, čak i bez Marinog objašnjenja, osećao da rusalke neće doći po njega – one su ga zvale svojom pesmom, a on im se nije odazvao. I, kao potvrda njegovog osećaja, pesma se završi iznenadno kao što je i započela, začu se još pokoji kikot i još malo pljuskanja po vodi, a zatim poljanu ponovo prekri tišina. Rusalke su otišle.

Sačekavši još nekoliko minuta, Vuk se najzad polako uspravi i pogleda ka jezeru, ali je njegova površina sada bila sasvim mirna i tamo više nije bilo ni traga od devojaka. Zatim pomože Mari da se i ona digne. „Od tih tvojih lanaca dosad smo videli samo štete“, reče joj pritom, a ona samo frknu i zapovedi mu da podigne njen štap. Vuk se osvrte oko sebe, i vide ga gde leži dosta daleko, verovatno baš na mestu gde je prvi put ugledao rusalke – ispustio ga je tada, a da toga nije bio ni svestan. Pokupi štap, a kada se ponovo okrenuo prema Mari, ona je već uveliko banzala po livadi, nastavljajući da traži to što je već tražila. On pohita za njom.

„Mogu da shvatim da traži neku biljku ili travku, ali stvarno ne mogu da razumem zašto ova ludača to čini vezana“, pomisli Vuk za sebe. I baš tada, bukagije s treskom spadoše s Mare, poput kofe iznenada ispuštene iz ruke! Dogodilo se to tako iznenadno i neočekivano da se Vuk trže i poskoči u mestu. Još je osećao kako mu srce ubrzano lupa, a Mara se već bacila na zemlju, razmičući rukama travu svuda oko bukagija. Poluglasno se smejala pritom, a smeh joj je imao pobednički prizvuk, pa Vuk zaključi da je i očekivala da će se baš to dogoditi. Onda njeni pokreti rukama usporiše, i ona sasvim nežno uzbra iz zemlje neku biljku čudnog vretenastog oblika. Zatim je podiže u visinu očiju i pod svetlošću meseca poče znatiželjno da je zagleda, tako da se i Vuku pružila prilika da osmotri to čudo. Najviše mu je zaličilo na nekakav koren s vlatima poput ljudske kose na vrhu. Ono što je bilo najčudnije jeste da je ta biljka sada sijala bledom svetlošću. Mara tada kao da završi s inspekcijom i zadovoljno ciknu: „Muški, i u pokretu! Baš ono što nam treba!“ Zatim se uspravi i ubaci biljku negde pod svoju haljinu, pa brzim koracima priđe Vuku i otrže mu svoju palicu iz ruke. „Idemo!“, reče, i okrete se ne sačekavši odgovor, te brzim koracima krenu dalje od jezera.

Vuk je i dalje zbunjeno gledao kako se udaljava, pa doviknu za njom: „A bukagije?“ Devojka mu odgovori bez zastajkivanja, ne okrećući se: „Ostavi ih! Koji nam đavo treba da vucaramo lance sa sobom!“ Vukove usne se razvukoše u osmeh. „To sam se i ja pitao sve vreme, luda veštice“, požele da joj kaže, ali se ugrize za usnu i požuri kako bi je stigao.