Deca se prepadnu na pomen lektire

Jedna od najčešćih rečenica, koja se čuje u vreme beogradskog Sajma knjiga, je: „Ljudi danas ne čitaju dovoljno“. Posebna briga se, tom prilikom, usmerava na mlađe naraštaje, brigom: „Mladi danas ne čitaju dovoljno“. Obe tvrdnje su skoro tačne, ni odrasli, ni mladi ne čitaju dovoljno, višak je samo reč „danas“, jer nikada nisu dovoljno čitali. Da jesu, ne bi pisci i pesnici bili sirotinja i umirali od sirotinjskih bolesti. Naravno da je dodatno pitanje, u kom visi konstatacija, šta ljudi čitaju. Tome sledi uzdah da su ljudi nekada čitali kvalitetnije knjige, a ne šund kao danas. I to „danas“ je opet višak, jer da je tako bilo, ne bi Bulgakov, koji je mogao pristojno da živi radeći kao lekar, bio u situaciji da nije imao šta da jede, niti bi Sremac molio tetku da mu sašije odelo, kao što bi, da je tako bilo, Dostojevski bio bogat, uprkos njegovoj sklonosti ka kockanju, dok Šopenhauera ne bi morala da izdržava majka koja je bila čuveni pisac – ljubavnih romana. Danas više niko ne zna za nju, a sina je istorija zapamtila, što u vreme kad je živeo nije baš moglo da ga nahrani. Tako i danas stoje stvari, ljudi ne čitaju dovoljno, naročito ne ono što vredelo čitati.

Pitanje je može li lektira da pomogne, jer njen zadatak bi trebalo da bude obogaćivanje rečnika, usađivanje pismenosti, upoznavanje sa književnošću kao granom umetnosti, pokazivanje šta mašta i reč mogu kada se udruže. Ni pre, ni sada, lektira to još uvek ne može, ponekad se čak čini da postiže sasvim suprotan cilj, odgurujući mlade od knjiga i čitanja. Potpuno je jasno da bi mladi trebalo da se upoznaju sa delima književnih klasika baš onako kao što je neophodno da upoznaju istoriju umetnosti ili istoriju razmišljanja oličenu u filozofiji. Problem je samo u tome što dela kojima se klasični pisci predstavljaju mladima, za mlade nisu pisana. Priznaćete da gimnazijalac, koji još uvek nije siguran da li zaista ima devojku, teško može da razume težinu bračnog trougla u „Ani Karenjinoj“, baš kao što ne može da shvati mirenje sa smrtnom presudom do koje, sa mukom prolazeći kroz nepojmljive apsurde dolazi Kafkin, Jozef K.

Krune decenijskog pisanja čuvenih pisaca su dela napisana upravo zahvaljujući promišljanju o životnim iskustvima, a ako nešto mladi nemaju su upravo životna iskustva. Ne može se očekivati da ih pomoću „Zločina i kazne“ ili „Braće Karamazovih“ razumeju i steknu.

Zbog toga mi još uvek nije jasno zašto se veliki, klasični pisci, ne predstavljaju kroz lektiru njihovim pisanjem koje bi za mlade bilo mnogo prihvatljivije, makar se radilo ne samo o temi, već i obimnosti dela. Svi od, recimo, gore navedenih pisaca su pisali pripovetke. Neke od njih su mesto našle u njihovim budućim, kapitalnim romanima. Dostojevski je pisao priče i pripovetke, koje bi mladi mogli lakše i sa više razumevanja da pročitaju, a u kojima se, ništa manje no u romanima, može videti njegova sposobnost i umetnost građenja likova, radnje, jezika. To važi i za Kafku, i za Tolstoja.

S druge strane, kada se lektirom predstavlja pisac, koji je upravo zahvaljujući svom majstorstvu u pisanju priča postao klasik, poput Čehova, nekoga nešto tera da ih deci predstavi u njihovoj najtužnijoj verziji. Tako sam ja morala, od voljenog Čehontea, da čitam priče koje sam najradije preskakala. Kako nekome ko je još dete objasniti tugu roditelja čije je dete umrlo, kako objasniti „Tugu“? Ili, kako objasniti smrt činovnika Červjakova nekome ko još školu nije završio, kamoli krenuo da traži posao, dok mu je strah od nadređenih, strah od ostajanja bez posla, uporediv samo sa Nušićevim dijalogom između nastavnika i učenika:

- Jeste li videli, deco, more?
- Nismo!
- E, vrlo dobro! Zamislite, dakle more i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi.

Pored zamišljanja mora koje nikada nisu videla, deca, zahvaljujući lektiri, moraju da zamisle i vremena o kojima nisu još učila. Jer se, vrlo često, ritam lektire i predmeta istorija ne poklapaju. Retki su nastavnici koji to primete i imaju volju da reše problem. U Velikom Gradištu sam, ne sa malim iznenađenjem, upoznala penzionisanu nastavnicu srpskog jezika, koju su učenici posebno voleli zbog toga što se trudila da im razumevanje lektire olakša lekcijama iz istorije, jer je teško razumeti književno delo ako ne razumete vreme u kome je nastalo ili o kom govori. Kad sam već kod Nušića, u moje vreme jednopartijstva čitali smo njegovog „Narodnog poslanika“, po prvi put srećući se sa predizbornom kampanjom.

Naravno da je veličina najvećih književnih dela upravo u njihovoj neprolaznosti, o sposobnosti pisca da stvori likove koji će biti besmrtni, onako kao što Čehovljeve likove i danas možemo sresti u poštama, kafanama, na ulicama, u lekarskim ordinacijama. Ali da bi razumeli njihovu večitost, čitaoci lektire moraju da vide razliku između vremena kada su nastali i onog u kom oni o njima čitaju.

Priča o istoriji ima još jednu dimenziju, jezičku. Moj otac je smatrao da patriotizma nema bez dobrog poznavanja maternjeg jezika i istorije svoje zemlje. Shodno tome mi je uveče, umesto „normalnih“ dečjih priča čitao epske narodne pesme, strpljivo mi objašnjavajući svaku reč koju nisam razumela ili poreklo stiha koji mi baš ništa nije govorio. Zato sam ja, kada je u školi na red stiglo upravo to narodno stvaralaštvo, bila spremna da konkurišem svakom guslaru. Ostatak razreda nije razumeo ni pesme, ni mene, ni nastavnicu. Ni posle tri decenije se stvari nisu promenile. Kada sam jednom iz Ljubljane stigla u Beograd, došavši kod najbolje drugarice, dočekala me je na vratima stana, uzela mi kofer i komandovala:

- Idi pravo u sobu, tamo te čeka Marko, sutra ima analizu „Početka bune protiv dahija“.
U sobi je njen sin Marko sedeo kao slika i prilika tuge i očaja lično.
- Ja ovo ništa ne razumem, kao rumunski da je.

Više od sat vremena sam Marku čitala stih po stih, prevodeći sve arhaizme i turcizme koje nije razumeo, objašnjavajući mu istorijsko poreklo stihova, baš onako kao što ih je moj otac meni „crtao“. Marko je u početku hvatao beleške, a onda je prestao da piše i samo slušao. Na kraju, kada je najbolja drugarica provirila i pitala da li analiziramo ovu ili pišemo novu pesmu, Marko je konstatovao da je to „baš lako“, da sve razume i da bi odmah razumeo da mu je nastavnica pesmu, kao ja, prevela. Naravno da Marko nije mogao da zna da je najčešće problem u tome što je nastavni program tako gust, da nastavnica nema vremena da prevodi, a s druge strane deca ne mogu da analiziraju nešto što ni jezički, a kamoli drugačije, kao književnu nadgradnju, ne razumeju.

Lektira i čitanje su teme o kojima bih mogla da pišem mnogo više no što mi je prostora ovde dato, možda je i dobro što ne mogu previše da se razmašem. Zato ću morati da prekinem samu sebe, pokušavajući da dođem bar do nekih zaključaka. Za početak, lektira nije pitanje pretencioznosti onih koji je planiraju, nije bitno šta su oni sve pročitali, važno je da misle od deci, o tome šta je njima od tog bitnog najpristupačnije za čitanje. Jeste, važni, najvažniji su velikani, ali potrebno je, recimo, dosta poznavanja istorije i života da bi čovek mogao da pročita „Na Drini ćupriju“. Do tog trenutka u životu je dovoljno da se čitaju Andrićeve pripovetke, pa jednog dana...

Bitno je lektirom ne isprepadati njene čitaoce, ne postići suprotno od nameravanog. Najvažnije je da deca osete da mogu da čitaju i pročitaju, da shvate. Ne samo deca, već i odrasli se boje stvari koje ne razumeju, a knjige zaista ne bi smele da budu sredstvo za plašenje.

Ako mislite da sam, u ovom tekstu, previše puta pomenula decu, ja sam ipak ubeđena da su i gimnazijalci, ali i mnogi punoletni ljudi, još uvek deca kada pred njih stavite krunska dela Tomasa Mana ili Tolstoja. Do čitanja tih dela treba stići postepeno i strpljivo. Jer, čitanje je teška disciplina. Pokojni avangardni pesnik, Vujica Rešin Tucić, mi je jednom rekao:

- Nije teško pisati, teško je čitati.

Zato lektiru ne treba olako shvatati, niti deci prebacivati ono što im se prebaciti ne može.

Preuzeto sa portala zena.blic.rs