Parter

Parter – novi odlomak iz još neobjavljenog romana Igora Marojevića

Ustao je normalno, iako je noć ranije malaksao. Nedelju dana mu spremajući čaj, hranu, vodu i lekove i vodeći računa o njihovoj satnici, majka je osetila slobodu da mu traži da umesto nje obavi sitan posao koji je Luki, još meko kuvanom od upale pluća, delovao nestvarno.

- Sijalica u dnevnoj je crkla. Ne mogu da je zamenim: mnogo je visoko, Luka – rekla je.

U papučama, vunenim čarapama, dvodelnoj potkošulji i kućnom mantilu koji je nasledio od pokojnog oca ćutke je, kao moćnijeg neprijatelja protiv kog bitku nije mogao još dugo da odgađa, pokušavao da pogledom prouči crknutu žarulju obmotanu ovalnim lusterom.

- Ako ovakav pokušam, sigurno ću da padnem – razabrao je ne spuštajući pogled. – Zavrteće mi se u glavi, ako ništa drugo.

- Ne brini: ako padneš, pridržaću te – rekla mu je majka posmatrajući luster kao kristalnu kuglu.

Luka se nasmejao i popeo na stolicu. Stojeći na njoj, posmatrao je žuti luster, čiji ga je okruglasti oblik, blješteći, na tren podsetio na omču.

- Treba mi šrafciger – tražio je.

Polako je rasklapao luster i na kraju pružio njegovu kuglu zajedno s šarafčićima majci koja mu je dodala novu sijalicu, rekavši:

- Sačuvaću staru sijalicu. Čitala sam u štampi da se na buvljaku prodaju neispravne sijalice.

- A neko ih kupuje? – pitao je Luka održavajući ravnotežu.

- Radni ljudi. U firmi je zamene za novu – koju ponesu kući – da ispadne da je sama pregorela.

- Pazi ti uviđavnih štetočina – komentarisao je Luka odvrćući staru sijalicu.

- Možda bi i ti mogao tako – rekla je majka i pružila ruku da udomi neispravnu sijalicu.

Kad ju je Luka zamenio novom, umesto svetla video je mrak. Dlanom je pokrio oči, klonuo i majka ga je zaista pridržala: nije malaksao baš celom težinom. Uz pomoć majke, sopstveno stajanje i čučanje na stolici polako je pretvorio u sedenje. Osećao se kao da mu je u glavi detonator koji otkucava i uskoro ima da eksplodira.

Majka je razmutila žuti šećer u vodi i prinela mu čašu.

- Čitala sam – napomenula je i Luka je ispio – da nipošto ne treba koristiti beli šećer.

- Bolje mi je – rekao je posle nekoliko trenutaka.

- I meni – rekla je majka posmatrajući sijalicu. – Odlično radi.

Luka se odvukao u svoju sobu i odmah zaspao.

Ujutro mu je majka donela doručak – tri parčeta hleba namazana puterom i šolju jogurta – skuvala kafu i tražila da joj sin popravi bojler.

Pokušao je da joj objasni da ne ume da se bavi strujom, ali majka kao da mu nije verovala i kao da ju je u sumnjičavosti učvršćivala činjenica da se Luka razume u muziku i deo bele tehnike. Kada je video da ne bi umeo da joj precizno objasni zašto muzički stub i bojler ne funkcionišu po istom nacrtu, pokušao je da se izgovori trenutnom slabošću.

- Rekao si da ti je jutros bolje – rekla je.

- Još sam slab, majko. Ne izlazi mi se iz kreveta – rekao je i otpio gutljaj kafe.

- Bolje si nego sinoć – molećivo je kazala – a sinoć si zamenio sijalicu.

- Da bih pokušao da popravim prekidač na bojleru, morao bih da budem potpuno fit – rekao je. – Daću ti novac pa zovi majstora.

- Već si mi mnogo dao za lekove, voće, sokove i račune. Ako mi platiš za majstora, neće ti ništa ostati – rekla je i konačno sela na stolicu.

- Toliko imam.

- Žao mi te je, sine. Mala ti plata – rekla je i oči su joj se na tren suzile.

- Radim svaki dan – mlohavo je digao ruke. – Čak i nedeljom.

- Znam – zabrinuto je rekla majka – ali ne živi se od rada, nego od para.

Nasmejao se ali majka ga je opet zamolila da zaviri u bojler.

- Ako ti – skupio je usta – pet puta kažem da se osećam loše, možda to znači da mi je loše.

- A zašto, pobogu? Upalu pluća smo pobedili, to sigurno nije – osmehnula se majka. – Ovo je teško doba godine. Ne moraš da mi popraviš bojler, ali moraš da mi kažeš šta ti je – malopređašnji osmeh majka je progutala brzo i rutinski, kao tabletu protiv aritmije. – To zahtevam.

- Nije mi do opravljanja bojlera – rekao je, bacivši pogled kroz prozor. – Nije mi ni do čega.

- A to? – odmahnula je dlanom. – Pa, da je bilo do nečega, trebalo je da završiš fakultet. I da ne gubiš vreme u inostranstvu. I da se ne baviš toliko tom muzikom...

- Baš me briga za muziku.

- ...I da se oženiš, ne birajući baš previše ženu. I da joj napraviš nekoliko dece. Onda ne bi imao vremena da ti ne bude ni do čega – rekla je majka: Lukino pravo na bolest bilo je, po svoj prilici, isteklo.

- Udaj se ti za nekog s kim ćeš usvojiti dete – promrsio je.

- Mnogo si duhovit. Ali i to bi bilo pre moguće nego da sebi nađeš neku drugaricu – rekla je i primakla stolicu na kojoj je sedela njegovom krevetu.

- Ne treba mi drugarica – rekao je i počeo da se češe po čelu. - Ne treba mi...

- Otkako si se vratio iz Evrope, kukaš kako ti treba posao i stan – prekinula ga je mater. – Sad kad si oboje stekao, ni to ti više ne treba. Pogrešno si kukao. Ne razumem te.

- Ni ja sebe ne razumem baš najbolje. Možemo li da pričamo o nečemu drugome?

- Nikad ti ništa više neću reći o tome – rekla je i svalila pogled na pod.

- Koliko košta opravka bojlera? – tišinu je prekinuo sin.

- Da ti nisi bolestan još gde osim na plućima? – rekla je i načas na lice navukla nostalgičan osmeh, kao da se naglo podmladila pola stoleća i setila se pravog odgovora na maturskom ispitu. – Čitala sam da su mnogi depresivni, čekaj – rekla je i izašla iz male sobe. Prešla je u dnevnu iz koje se začulo šuštanje i pucketanje štampe. – Ali to se odnosi na one koji nemaju stan i posao... – vraćajući se, glasno je čitala Politiku. Sela je na stolicu i presavila novine preko kolena, rekavši: „Čekaj“ i citirajući: „Muškarci su pogođeni zbog iskustva ratova u kojima nisu pobedili i zbog osujećenja njihove prirodne dominacije siromaštvom... kastrirani mačisti“, zacerekala se. „Devojke traže sigurnost...“

- Nije to – posmatrala je novine. – Tekst je veliki, čekaj... ima i izjava mnogih sagovornika... ne mogu da nađem – rekla je, pogledala sina tužno, i usiljeno se osmehnula. Presavivši i na sto odloživši Politiku, delovala je kao u nagloj odluci da pokuša da prikupi svu koncentraciju:

- Jesi li stvarno depresivan, Luka?

–Ne znam jesam li depresivan... A i šta da jesam? Nije...

- Nemoj to da mi govoriš! Vidi kako si lep! Pričaj šta hoćeš, sin si mi: za mene si najbolji! – majka je rekla kroz neočekivan plač koji je njene reči učinio gotovo nerazumljivim.

Osetio se kao glumac u komičkom skeču koji je nekim njegovim propustom skrenuo u dramu. Ne obukavši kućni mantil i ne dopivši kafu – doručak nije ni dirnuo – ustao je i zagrlio majku koja mu je slinila na grudima slabo ga udarajući šakama po ramenima.

- Hajde... – rekao je. – Ne ide da plačeš što sam te ja rastužio... Evo: nisam depresivan. Lep sam i sposoban: pokušaću da ti opravim bojler...

Reči i šmrcaje prekinulo je zvonce. Majka je pogledala sina gotovo isprepadano ali je brzo ujednačila disanje. Luka joj je sa stola pružio paketić papirnih maramica.

Zastajkujući usput da obriše nos i oči, polako je išla ka ulaznim vratima.

Luka je ustao da bi obukao kućni mantil i onda, pri pogledu na krevet, odlučio da ponovo legne. Uskoro se začulo kucanje. Majka je ušla u njegovu sobu izgledajući zgranutije nego kad se bilo začulo zvonce ulaznih vrata. Širila je ruke i njima pokazivala iza sebe, kao da je na pragu sobe stvorenje kakvo ona nije u stanju da opiše, kamoli imenuje.

Iza Lukine majke pojavio se Hajdin osmeh.

- Došla sam da vidim bolesnika – rekla je i naduvala žvakaću gumu.

- Hoćete li kafu? Sok? – pitala je majka i Hajdi je rekla da želi tursku kafu sa mlekom, bez šećera.

Majka je izašla i Hajdi je sela na ivicu kreveta. Na nogama je imala plave detalje i Luka se pitao kako je tako rano stekla proširenje vena. Pogledao je izbliže: ispod crne suknje s dubokim rajsferšlusom Hajdi je nosila čarape boje mesa s plavim cvetićima.

- Odakle znaš gde živim? – pitao je.

- Rekao mi je Miha. Znači, toliko ti je loše da još nisi ustao?

- Uspavao sam se – zevnuo je Luka.

- Kad ćeš opet na posao?

- Valjda sutra – rekao je.

- Znači da si dobro. Zašto ne ustaneš? Mogli bismo malo u šetnju – rekla je, posmatrajući Luku u oči i mazeći ivicu svog ručnog zgloba. - Znaš kako je napolju? Još je tmurno ali se nekako vidi da je počelo proleće – rekla je s nekom vrstom pobednog zadovoljstva i, sa svetlim i radosnim izrazom lica, dodala: - Jedva čekam da idem na Adu!

- Još sam pomalo rovit: ne bih mogao napolje.

- Znači, nije trebalo da se razboliš – rekla je Hajdi najednom umornim glasom, kao da ju je pređašnji živčani polet sopstvenih reči iscrpeo. – Nije trebalo da izlaziš sa splava na kišu.

- Očigledno nije.

- Došla sam da te vidim. Je l’ mogu malo ovoga? – pitala je klimnuvši glavom ka Lukinom doručku. Luka je takođe klimnuo glavom.

- Jesi li čuo da sam raskinula s partnerom? – rekla je između dva zalogaja.

- Nisam znao ni da si se s nekim udružila.

- Znači, bila sam krenula s najboljim ortakom onog tipa s kojim je bila Simona, mora da si ga video s njim...

- Baš sam pomislio da si bila s onim dramskim piscem. A tog tipa ne znam.

- Da sam bila sa Gradićem? Mator je za mene. Stariji, čak, i od tebe. A stvarno ne znaš Ivana, Simoninog dečka? – pitala je i Luka je lenjo odmahnuo glavom. Napravila je pauzu da bi malo jela, ili da bi podigla slušalačku pažnju. - Pa, njen mi je drug bio partner – dodala je. – Ali raskinuli smo: nisam htela da misli da sam s njim zbog kinte – Hajdi je pomerila glavu u stranu.

- Sad sigurno to više ne misli.

- Pa, više nisam sa njim – rekla je i napravila pauzu da načne poslednji komad hleba sa puterom. - A baš patim, jebote. Znači, zavolela sam ga, i cenila, i poštovala, mada ga nisam obožavala.

- Nisi ga obožavala.

- Nisam ni mogla: njegova majka se previše mešala. Kakav je to frajer? Znači, danas riba ne sme da se uda za frajera koji ima živu majku.

- Uhhhhhh...

- To sam rekla i Simoni – rekla je Hajdi i s hrane vratila pogled na Luku.

- Ona je još s onim bledim? – pitao je Luka.

- S Ivanom? Valjda – rekla je Hajdi i na vratima se ponovo začulo kucanje. Lukina majka je ušla noseći na tacni šolju, tanjirić i tri ukrućene kockice rahatlokuma.

- Gospođo, aranžirali ste kao da ste spremili ručak – rekla je Hajdi.

- Umem ja i ručak da spremim. A zašto nisi htela sok? – pitala je majka i Hajdi je slegla ramenima. Pre nego što je izašla iz sobe majka je još jednom ponudila osveženje.

- Keva ti je kuliška – rekla je Hajdi kada je Lukina majka nestala iz sobe s tanjirom koji je ova upravo počistila od doručka. Iz tašne je izvadila kutiju duvana, iz koje je pak izvadila upaljač.

- Smeta mi duvan – rekao je Luka i nakašljao se.

- Toliko ti smeta? – rekla je i Luka je klimnuo glavom. – Pa ti si pušač, koliko znam – rekla je i krcnula palčevima.

- Trenutno ne.

- Onda ću se suzdržati. Ionako odnedavno moram da se suzdržavam – rekla je vraćajući pribor za pušenje u torbu, zakikotala se i prebacila vlat kose iza uha.

Luka je osmotrio njenu otkrivenu slepoočnicu. U glavi je osetio vrenje i pomislio kako bi se ono ma kojom njegovom rečju samo uvećalo. Skupio je nogu tako da njegovo koleno ispod prekrivača izgleda kao vrh gorja.

Po vratima su se začula dva udarca, sa pristojnom pauzom između. Bila je to Lukina majka.

- Samo da uzmem novine – rekla je.

- Nije to „samo“ – izustio je Luka i Hajdi se zasmejala i približila ruku ustima. – Hajde...

Majka je ušla u sobu, uzela Politiku, izašla.

- One noći si me smorio. Znači, sada si pozitivniji. Jesi li siguran da nemaš temperaturu? – osmehnula se Hajdi. - Možda imaš, ali si možda normalniji kad imaš temperaturu. Ne bi me čudilo – rekla je, stavila ruku na njegovo koleno i dodirnula mu čelo dlanom druge ruke. – Reklo bi se da nemaš – rekla je i nadnela se nad njim; on je ispravio nogu. – Da ipak proverim – dok mu je polagala usne na čelo, osmatrao je njeno grlo i gustu, glatku kožu na ključnim kostima i ispod njih, i osetio kako mu ispod pokrivača postaje vruće.

- Znači, nemaš – rekla je i vratila se na ivicu kreveta klibereći se i pućeći usne.

Stavio je kažiprst na njena usta.

Duboko je usisala Lukin prst i gledala ga u oči. Malo mu je ugrizla prst.

Izvukao ga je iz njenih usta, pridigao se i privukao je sebi. Zario joj je jezik u usta, koja su dejstvom njegovog jezika naglo procvetala. Osetio je svežinu dok je njime prevlačio od Hajdinih desni do kutnjaka. Podvukao joj je ruku pod majicu i dodirnuo kožu, jedru kao guma, silikon, kao purpena.

Njen dlan je klizio prema čvoru njegovog mantila. Odrešila je mantil i uhvatila ga za ud.

- Baš lepo pulsira – snažno ga stežući, mogla je da primetila. - Kao da mi nešto poručuje.

- Ih – rekao je Luka.

Na vratima se začulo kucanje.

- Šta je? – rekao je Luka.

- Htela sam samo da vam donesem kolače – dobacila je majka.

- Nećemo – rekao je.

- Štrudle sa orahom – rekla je majka posle pauze a Hajdi se umalo ugušila od suvog smeha.

- Nećemo! - odsekao je i oslušnuo: majčini koraci su počeli da se smanjuju ka dnevnoj sobi.

- Znači, potpuno ti je pao – konstatovala je Hajdi ali nije zvučala razočarano. - Imaš li često takvih problema?

- Ponekad.

- Možda je bolje što ti je pao – rekla je Hajdi, povlačeći ruku kojom ga je pomilovala po kosi. – Što smo se zezali one noći ne mogu da računam. A ako smo se sad smuvali, ovo bi nam bio prvi dan. Ja ne spavam ni sa kim prve noći. Možda će ti biti smešno, mora da izgledam drugačije nego takva devojka, ali: kažem ti, ni sa kim. A ako smatraš da smo se smuvali, a možda jesmo jebiga, možda ti želiš da se smuvamo...

- Ne znam. Još sam bolestan.

- A ako odlučiš da želiš...

- Šta, da te nazovem?

- Nemoj nikom da kažeš da smo se smuvali. To pre svega.

- Zašto bih pričao?

- To svi partneri pitaju a onda ipak pričaju svima. I onda devojka ima problema. Ali ako želiš, zovi me kad ozdraviš, OK? U poslednje vreme imam probe, ali za tebe ću možda naći vremena – obećala je. – Bolje bi bilo da me zoveš da dođem ovde nego kod tebe jer je mnogo prijatnije – ustala je i, osmatrajući ćoškove koji su joj svideli, počela da poravnava odeću.

- Majka u susednoj sobi nije baš najbolji afrodizijak – rekao je Luka i Hajdi je slegla ramenima. Kao da označi kraj operacije poravnavanja garderobe, klimnula mu je glavom.

Ispratio je do vrata sobe. Poljubili su se ovlašno u usta i ona ga je mangupski oproštajno i ženski slabo udarila pesnicom u stomak.

Luka je zatvorio vrata i vratio se u krevet. Čuo je kako Hajdi i njegova majka pričaju na rastanku. Hajdi se žalila na majku svog bivšeg dečka, a njegova majka kao da ju je slušala sa razumevanjem.

– Da da da – ponavljala je.

Potom se čulo otključavanje i zaključavanje brave.

Majka se uhvatila za kvaku njegove sobe i Luka je sklopio oči. Čuo je i kako majka stavlja šoljice i tanjiriće na tacnu.

- Mislila sam da ti je ova drugarica ozbiljnija – rekla je oštrim, žurnim glasom.

Luka je, žmureći, poravnavao kosu.

– Ne samo da ti nije donela nikakav poklon, nego ni kafu nije popila – rekla je majka i izašla iz sobe.