Netopis - Deep Web

Većinu dana provodio sam na internetu. Tačnije: na internetu nisam bio samo onda kada ga nisam sanjao. Postao sam zavisan od društvenih mreža, torenta, skrolovanja, lajkova, ritvitova, fejvova, komentara, menšna, interakcija, notifikacija i četovanja. Živeo sam u mreži linkova. Osećao sam da se svet menja, da iz kamenog, bronzanog ili kojeg već ulazi u digitalno doba a umesto naftom i krvlju počinje da se napaja informacijama. Želeo sam da u tome učestvujem ali puko posmatranje i šerovanje nisu mi bili dovoljni. Morao sam da proizvodim informacije. Bar za početak, da pišem blog. Mesecima sam se saplitao o opšta mesta i slepa creva interneta pre nego što sam nabasao na temu: Deep Web. Prateći link sa Twittera dospeo sam na blog Down, ergo sum na kojem su raspravljali o BitTorrent protokolima i mogućim posledicama neumerenog daunloudovanja: neki su savetovali da se za bezbedan transfer fajlova koriste friend-to-friend tuneli prokopani kroz Deep Web.

Na brightplanet.com kažu da sajtovi na koje se može dospeti pomoću Googlea, Binga ili nekog drugog klasičnog pretraživača čine samo delić interneta. Ostatak je negugljiv i skriven ispod površine, u Deep Webu. Tamo sam morao da odem. Pokrenuo sam sajt Netopis. U podnaslov sam upisao: Netizen’s travel guide to the wilderness of Deep Web. Pre toga sam reinstalirao operativni sistem. Umesto Windowsa mašinu je pokretao Linux, jalovo tlo za digitalne formacije virusa. Instalirao sam Tor – browser i portal ka nevidljivom i beskonačnijem delu interneta.



Prvi tekst koji sam napisao za Netopis bio je o samom Deep Webu: procene o veličini idu do toga da je čak 5000 puta veći od vidljivog dela interneta i da eksponencijalno raste; o sajtu The Hidden Wiki – https://kpvz7ki2v5agwt35.onion – kao nezaobilaznoj biblioteci linkova za dalje istraživanje; pretpostavlja se da Deep Web ima osam nivoa: na primer, sedmi nastanjuju svi oni koju pokušavaju da kroče na osmi i najneistraženiji, takozvani Marijanski nivo; da bi se pristupilo nekim delovima osmog nivoa potrebno je rešavati i dokazivati teoreme kvantne fizike – ne zna se šta tamo ima.

Registrovao sam se na Deep Web društvene mreže. Na Hell Online: Twitter clone sajt sa podnaslovom The Anti-social Network; Torbook: mesto za sklapanje prijateljstava u Onionlandu, uzavrelom raju .onion sajtova u kojem je Tor vrhovni browser; i na mul.tiver.se: sajt na kojem su se uglavom okupljali aktivisti piratskih partija. Na tim društvenim mrežama sam pronalazio linkove ka egzoitčnim destinacijama ušuškanim u ponore interneta a u Deep Webu sam doživeo religiozni nadražaj: internet je svrgnuo boga i sveo ga na browser.



Nakon toga pisao sam o najbizarnijim sajtovima na koje sam nailazio u Deep Webu. Profesionalni lopov ima sajt na kojem možeš da naručiš da nešto ukrade za tebe. U odnosu na tržišnu vrednost, od njega ukradenu robu dobijaš po simboličnoj ceni. Na sajtu ima rubriku Rasprodaja: tu je spisak robe koju mu naručioci nisu preuzeli i koju sada prodaje u bescenje. Na gomili sajtova možeš da naručiš ubistvo davljenjem, klanjem, lomljenjm vrata, metkom u čelo ili custom metodom – imaju kodeks: mlađi od šesnaest godina ne moraju da brinu za svoj život. Postoje sajtovi koji su specijalizovani za bankarske delatnosti. Tu za nekoliko stotina američkih dolara možeš da kupiš validne kreditne kartice sa neograničenim minusom. U Pedo City nisam ulazio. Rent-A-Hacker sajtovi nude najrazličitije vrste usluga: od najobičnijeg hakovanja mejla ili Facebook naloga, krađe poverljivih podataka, Ddos napada do organizovanja hapšenja. Mogu bilo kome da smeste da se bavi rasturanjem dečje pornografije. Profil na Facebooku hakuju za dvesta evra. Neki lik izvozi decu iz Afrike. Vrši dostavu u celom svetu. Mogu se kupiti sve vrste droga i oružja: od trgovca dobiješ GPS koordinate lokacije na kojoj te čeka roba. Sve se plaća bitkoinima i sve je anonimno. Ima mnogo: prostitutki, hakera i pedofila.

Tekstove sam opremao screenshotovima sa Deep Weba a sajt je imao solidnu posećenost. Što je vreme više prolazilo Netopis je bio sve bolji, a broj blogera pa čak i ozbiljnih medijskih sajtova koji su mi krali tekstove sve veći. U početku sam se nervirao. Razmišljao sam da li da ih formalno zamolim da uz tekstove koje od mene preuzimaju navedu i odakle su ih uzeli ili da prestanem da pišem. U oba slučaja to bi umaralo volju za daljim blogovanjem. Nezavisno od toga što za ubice nisam imao para, zaključio sam da bi bilo najdelotvornije da u razjapljene čeljusti nekog hakera sa Deep Weba bacim nekoliko blogera koji su počinili smrtni greh interneta, prekršivši: ne prenosi tekst bez navođenja izvora. Sam Google Analytics me je u tome sprečio. Govorio je da mi posećenost sajta raste. Pregledajući statistiku ključnih reči koje su ljudi guglali pa tako dolazili na Netopis shvatio sam da mi ukradeni tekstovi čine uslugu. Čitajući ih na raznim digresijama interneta ljudi su guglali za još. Tad sam opet doživeo religiozni nadražaj. Oni će krađom postati jevanđelisti. Širiće moje zapise iz digitalnog raja u kojem sam tih dana rado boravio. Time će i Netopis biti nezaobilazniji.

_______

Odlomak iz romana „PR“ Aleksandra Ilića, čije objavljivanje je planirano je za početak juna 2014. godine.