Deep Web: Potraga za digitalnim rajem

U poslednje vreme sve češće se govori i piše o Deep Webu, mestu imunom na različite mehanizme globalnog nadziranja internet komunikacije: obilato ga koriste i nastanjuju pripadnici i simpatizeri piratskih partija ili haktivističke grupe Anonimus.

Deep Web je neindeksirani deo interneta, tj. deo interneta do kojeg se ne može dospeti pomoću Googlea ili nekog drugog klasičnog pretraživača. U tom smislu Deep Web je negugljiv. Da bi se pristupilo ovim sajtovima neophodno je instalirati browser Tor: može se skinuti sa sajta torproject.org. Osim za posete Deep Webu može se koristiti i za čuvanje privatnosti na internetu, tačnije za zaobilaženje mehanizma praćenja i nadzora na koje klasični browseri nisu otporni. Nakon pokretanja Tora na sajtu thehiddenwiki.org može se naći katalog linkova ka različitim destinacijama na Deep Webu. Linkovi za Deep Web sajtove prepoznaju se po .onion ekstenzijama.



Sam Deep Web nema tako sjajnu reputaciju kako na prvi pogled izgleda. Zapravo je najčuveniji po raznim bizarnim i ilegalnim sadržajima, robama i uslugama. Jedna od intrigantnijih stvari vezanih za Deep Web jeste njegova veličina. Procene se kreću od toga da on čini 95 odsto interneta do toga da je više od 5000 puta veći od površinskog veba i da eksponencijalno raste. Pretpostavlja se da Deep Web ima osam nivoa: na primer, sedmi nastanjuju svi oni koju pokušavaju da kroče na osmi i najneistraženiji, takozvani Marijanski nivo; da bi se pristupilo nekim delovima osmog nivoa potrebno je rešavati i dokazivati teoreme kvantne fizike – ne zna se šta tamo ima.

U protekle dve godine – za potrebe romana „PR“ koji sam tada pisao – vrlo često sam posećivao Deep Web. Registrovao sam se na Deep Web društvene mreže. Na Hell Online: Twitter clone sajt sa podnaslovom The Anti-social Network; Torbook: mesto za sklapanje prijateljstava u Onionlandu i na mul.tiver.se: sajt na kojem su se uglavom okupljali aktivisti piratskih partija. Pored toga na Deep Webu mogu se naći sajtovi koji po svom sadžaju više liče na mesta iz nekih opskurnih knjiga ili filmova nego na nešto što zaista postoji. Na primer, profesionalni lopov ima sajt na kojem je od njega moguće naručiti šta da ukrade. U odnosu na tržišnu vrednost, od njega se ukradena roba dobija po simboličnoj ceni. Na sajtu ima rubriku Rasprodaja: tu je spisak robe koju mu naručioci nisu preuzeli i koju sada prodaje u bescenje. Na gomili sajtova može se naručiti ubistvo davljenjem, klanjem, lomljenjm vrata, metkom u čelo ili custom metodom – imaju kodeks: mlađi od šesnaest godina ne moraju da brinu za svoj život. Postoje sajtovi koji su specijalizovani za bankarske delatnosti. Tu je za nekoliko stotina američkih dolara moguće kupiti validne kreditne kartice sa neograničenim minusom. U Pedo City nisam ulazio. Rent-A-Hacker sajtovi nude najrazličitije vrste usluga: od najobičnijeg hakovanja mejla ili Facebook naloga, krađe poverljivih podataka, Ddos napada do organizovanja hapšenja. Mogu bilo kome da smeste da se bavi rasturanjem dečje pornografije. Profil na Facebooku hakuju za dvesta evra. Neki čovek izvozi decu iz Afrike. Vrši dostavu u celom svetu. Mogu se kupiti sve vrste droga i oružja: od trgovca se dobiju GPS koordinate lokacije na kojoj je ostavio robu. Sve se plaća bitkoinima i sve je anonimno. Ima mnogo prostitutki, hakera i pedofila.

Zbog senzacionalnosti sadržaja mnogo više se govori o ovim negativnim pojavama. Pozitivni primeri korišćenja Deep Weba i Tora najvidljiviji su u represivnim sistemima, naročito u onima koji imaju cenzurisan i ograničen pristup internetu, kao što su Kina, Iran ili Turska. U takvim sistemima Deep Web, sa gomilom foruma i svojim društvenim mrežama, jeste odlično ako ne i jedino mesto na kojem je gotovo bezbedno moguće razmenjivati nerežimske stavove i mišljenja. Takođe, to je i mesto odakle informacije mogu da procure na „slobodni“ deo interneta. Kad smo već kod curenja, čitav projekat WikiLeaks izvorno je začet i bio dostupan upravo na Deep Webu.

Sam Tor napravljen je s ciljem da na internetu sačuva privatnost korisnika. Po svoj prilici, uz pomoć Tora internetom je moguće kretati se anonimno. Tehnologija i način kriptovanja podataka na kojima Tor počiva, za razliku od tradicionalnog i bezbednosno šupljeg pristupa internetu, od svakog (zlo)namernika sačuvaće IP adresu korisnika, a onda i adresu stana, navike na internetu, interesovanja. Sa druge strane Tor se može i zloupotrebiti. Na sajtovima koji za identifikaciju korisnika „presreću“ njegovu IP aresu – bilo da se to koristi za antispam zaštitu ili regulisanje interakcije sa sajtom – jednostavim klikom na Torovu opciju new identity uz malo dodatnih podešavanja moguće je zaobići dobar deo sigurnosnih mera. Npr. moguće je neumereno ostavljati komentare, lupati pluseve i minuseve... Čini se da su protokoli na kojima sada počiva internet već stvar prošlosti i da je pitanje trenutka kada će biti odbačeni. Samo da se prespori Tor ubrza.

Privatnost je osnovno ljudsko pravo i ona na internetu više gotovo da ne postoji. Pre Snoudena, priče o globalnom nadziranju spadale su u domen teorija zavere a sada su slika porobljenog interneta. Snoudenova misija razotkriva čitav sistem globalnog nadzora i ukazuje u kojoj meri je zapravo narušena onlajn privatnost svih nas. Sa druge strane Snoudenov napor može se posmatrati kao potraga za izgubljenom privatnošću i zlatnim dobom interneta. Drugim rečima, Tor i Snouden trasiraju put ka nekoj vrsti digitalnog raja. To možda i nije utopija. Deep Web je naprotiv mesto na kojem se ukrštaju sloboda i anarhija.
_______
Photo: securityaffairs.co