VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Kuća – Odlomak iz novog romana „Majčina ruka“

22.09.2010.
Uz pomoć rečnika nemačkog koji mi je ostavila majka pre nego što se vratila u Perast i udžbenika što sam ga kupio njenim parama, kad sam u ponedeljak uveče istresao džepić kamina u smeće, preveo sam natpis na njegovoj limenoj pločici. Molimo, ne bacati otpatke u kamin – tako sam preveo i tako rekao tetka Manji. Dodao sam da on verovatno smanjeno greje baš zbog pikavaca koje ona baca u njegov gvozdeni džepić.
Ćutala je i pitao sam je otkud joj kamin ispisan rečima na nemačkom. Rekla je da je u kući pre no što su se doselili sve bilo napisano na nemačkom. Tu sliku nisam mogao da zamislim. Ipak sam rekao da mora da je i pre rata nemački učen u školi pa su ga mnogi i tada govorili i imali stvari ispisane na tom jeziku. Manja je procedila da nikad nije išla u školu – večernji kurs opismenjavanja nije računala – i da ne zna koje su jezike pre rata đaci morali da uče.
– Tek dugo posle selidbe u Vrbas naučila sam da čitam i pišem. Kao najstarije dete, u zavičaju sam morala da se staram o važnijim stvarima: o podizanju mlađe braće i sestara. I u Vrbasu sam to morala, uvek sam s najmlađom braćom, s Mirkom a posle i s Milošem, spavala u istom krevetu. A kad su i oni prirasli, šta je trebalo: da, kao toliki što su se s nama doselili, zbog stida što kao starija idem u školu, ostanem nepismena? – rekla je Manja. – Nisam ja imala stida!
– Sigurno je pre vas u kući živeo mnogo školovan svet – nagađao sam. – Ko vam je prodao kuću? Ili ste se s nekim zamenili? – dodao sam, mada nisam verovao da ima Vojvođana koji bi menjali kuću u Vrbasu za neku u kamenjarima između Boke i Hercegovine, za kuću kao dedinu.
Dva pitanja jedno za drugim kao da su bila previše za Manju. Da sam joj postavio samo jedno, možda bi me otresla nekim vrlo kratkim odgovorom. Ovako se smela, dovoljno da mi kaže da su u kući pre nas živeli Nemci. I inače je, za razliku od mame, odgovarala na sva moja pitanja iako na neka ne baš direktno dok je druga sigurno smatrala suvišnim.
Bilo je to u dnevnoj – kako je ona zvala tu sobu. U nju se vratila kad je u kuhinji stavila krompir da se kuva. Na moje novo pitanje rekla je da su vlasnici kuće u kojoj je sve bilo na nemačkom morali posle rata da se vrate u svoj zavičaj.
– Jer su bili u nacionalnim socijalistima – objasnila je Manja.
Bivši vlasnici naše kuće su proterani? Da. Živimo li mi u domu bivših nacista? Sto posto. Kako to tek sada saznajem?
Manja je otišla u kuhinju, počela da gnječi krompir i dodaje ga u tek podgrejan kačamak.
– Većina njih je odavde otišla sama. Ali sve to nema veze – odgovorila je Manja kad se vratila iz kuhinje. – Nikad nisam htela da trošim mnogo reči na ljude što su sebe mahom smatrali višim bićima – zaključila je.
Pomislio sam da je rekla nešto što bi razumeo svak, osim mene. Iz straha da ne ispadnem glup prećutao sam naredno pitanje. A i: ionako sam imao kakav-takav odgovor. Jer, ako je skoro sto miliona ljudi bez problema govorilo onaj jezik koji jedan prosečan osmak iz Vojvodine i Boke nije mogao ni da shvati, bome su imali razloga da sebe nazovu višom rasom.
- Nemoj da me pitaš za neke gluposti, vidi ti od čega se živi – dodala je Manja. Pitao sam je od čega se živi i otišla je u kuhinju da nam donese večeru. Inače je retko ćutala, više je volela da na pitanje odgovori i preko volje no ćutanjem. Odgovor je mogao da bude i: „Nema tu šta da se priča“, ali je ipak bio odgovor. Ili je bio još kraći. Kad sam je pitao ko joj je dao nadimak, rekla je da je to bila ona. Kad sam je pitao zašto je svi zovu po nadimku, Manja je rekla da je lakše izgovoriti Manja nego Marta. Ohrabren dužim odgovorom, pitao sam je zna li da me ujak Mirko šalje da mu kupujem konjak. Ali samo je klimnula glavom. A njom je odmahnula kad sam je pitao može li Mirku da lično kupuje piće ili ga zamoli da me više ne šalje u samoposlugu. Kad sam joj se požalio da mi je ujak pripretio – jer sam mu rekao da više ne bih da mu kupujem konjak – i pitao je može li da mu kaže da mi ne preti, dala mi je duži odgovor no što sam želeo:
– Ako ja mogu da plaćam taj konjak, možeš i ti da ga donosiš.
Na časovima sam tog dana gledao Hertu Šleser. Želeo sam da je pitam ko je žena s kojom sam je onomad video na bazenu i o čemu su pričale. Berger mi je tog dana rekao da je Herta obična nemačka kurva. Ne sećam se što je to rekao, pre toga ga nisam pitao: „Da li je Herta Šleser kurva?“ ili, na primer: „Je li Herta nemačka devica?“ Ili je Berger ono mišljenje o njoj čuo od Bokana, koji je za razne cure i žene tvrdio da su kurve. Videvši da sam zbunjen, Bokan se uozbiljio. Pojasnio mi je da „Herta nije nemačka prostitutka jer je Švabica, nego jer nije nevina, kao što nisu ni ostale Švabice njenih godina“. Posumnjao sam ali nisam zakerao. Bokan kao da mi je pročitao sumnju. „Ne bih to znao da je Berger nije pojebao“, rekao je. Ne znam zašto su me te reči uvredile kad nisu imale nikakve veze sa mnom. Ipak, Berger je dodao da je i Hertina pokojna majka bila Švabica, i da se prezivala Majster. Pitao sam Manju da li se neko u Vrbasu tako prezivao. Ona je rekla da je po doseljenju u Vrbas čula za nekog Gerharda ili Georga Majstera.
– Za njega sam čula po zlu. Naši su ga, da prostiš, streljali – rekla je i stavila vreli lonac s kuvanim krompirom na dasku za sečenje mesa i povrća. – Članove njegove porodice samo su proterali – prisećala se Manja.
Počeo sam da slažem tanjire i escajg na sto pitajući Manju šta je radio taj Majster za vreme rata u Vrbasu. Rekla je samo:
– Svašta.
– Šta znači svašta, Manja? – pitao sam kad sam odložio na sto sav pribor za jelo.
– Znači da je ubijao običan svet. A mora i da se pročuo u zloglasnom Novosadskom pokolju. A njegova žena i dete su posle rata ipak mogli da odu u Nemačku. Ne znam kako je bilo baš njima, ali znam da iseljenim Nemcima nije bilo loše u Nemačkoj i drugim nemačkim državama gde su iseljavani. Dali su im nova imanja i nisam čula da se ko od njih ubio, niti su imali razloga: samo su napustili tuđu zemlju i došli u svoju. A mi smo napustili svoju zemlju i došli isto u svoju, ali nam se činila tuđa – rekla je zamišljeno i sela za trpezarijski sto. 
Kada smo večerali, Manja je sebi skuvala kafu i ponovo sela za trpezarijski sto.
– Nemce na kraju rata možda niko nije pitao gde će da žive – iznenada je rekla, zapalila hercegovinu i otpila gutljaj kafe – ali ni nas tad niko ništa pitao nije. Mi smo u selidbi prošli gore no Nemci iako smo u ratu pobedili a Švabe izgubile. Jednog su dana s jeseni četrdeset pete u našem selu glasnici Komisije za agrarnu reformu sazvali zbor i objavili da se vraćaju iz Bačke gde nas sve čeka kolač već umešen, ispečen i obešen: da se, preselimo li, više nećemo mučiti. Od tada su često dolazili u selo u pratnji lepih i grubih sifražetkinja, i vikali da su se baš vratili s puta po Vojvodini te ko odluči da tamo odseli, treba da spremi stvari od vrednosti: odmah su tražili da imamo stvari kakvih nismo ni imali! Tako su nas oduševili i uplašili.
U stvari su lagali, ali to da ne govorim nikome. U stvari, o svemu što će mi ona sada ispričati najbolje je da nikom živom ne kažem ni reči.
– Svi smo im poverovali – i srknula je još gutljaj kafe. – Ionako smo morali da im poverujemo. Odbornici uskoro načiniše spiskove domaćinstava koja će na put da krenu dobrovoljno – tako su vikali kada smo krenuli. Kad smo stigli na stanicu Petrovići – rekla je i pogledala pepeljaru. Protresla je čikove, vratila pepeljaru na sto, dopila kafu i nastavila sa ispovešću i pušenjem: – tad su nas rasporedili u vagone vozova koji su krenuli u nepoznato. Dok su neke porodice smestile stoku u stočne vagone, mi smo pošli samo s zavežljajima i kesama s hlebom i kojim zastrugom sira: tata je stoku zbog puta jeftino prodao. Više bi se isplatilo da smo je i mi odveli u Bačku, pa je ovde uzgajali. Ali, možda tata nije pogrešio, kad se setim kako su tugovale familije kojima su u putu stradale krave, tada glavne ljubimice – uzdahnula je Manja. – U toj nas je turi putovalo trista–četristo domaćinstava sred zime, bar deset dana. Zastajali smo, putovali ne samo vozom, nego i pešice i: kamionom! Ali prekidi su nam bar olakšavali: u vagonu nismo imali klozeta, a ovako smo bar mogli da se stopimo s prirodom: da u njoj činimo nuždu. Inače nije bilo nikakve poštede. Putovali smo preko Popovog Polja, a nadaleko se znalo da nema gorih ljudi od Popovopoljaca. Među takvim svetom smo pravili jedinu pauzu za vreme puta! Kako su nam skupo naplatili hranu koju smo od njih kupili kad smo pojeli sve što smo poneli! Putovali smo u vozu na paru, čije je pištanje i hučanje bilo neprijatno ušima naroda koji je vekovima živeo u tišini prekidanoj tek retko – uglavnom mecima – te su neki od tih zvukova dok smo putovali, skrenuli – rekla je Manja i ugasila cigaretu:
– S uma se silazilo i zbog naglih kočenja, jer su se mnogi, pošto smo ispunili vagone, posle naglog kočenja strašno sudarali glavama. A nekima je najteže bilo tek po dolasku u Vrbas, kad su nas železničari i odbor za doček svrstali kao stoku u redove a nismo znali: u redove za šta? Prvo su nas prašili nekakvim di–di–tijem iz još nekakvijih dudaka i duvaljki – rekla je, zapalila i izbacila krupan oblak dima koji me samo čudom promašio. – Bar da je to ponižavanje pomoglo: posle smo još godinama patili od vašaka, nikad ih ne možeš sasvim istrebiti. Ja sam maštala da imam dve glave i da jednu držim a očima druge je gledam, kako bih zauvek mogla da propisno očistim glavu od vašaka. A onda, vrh poniženja: poveli su nas u centar, u gradsko kupatilo i naterali da se skinemo i kupamo goli. Dok su gledali nas cure kako se svlačimo, neki iz odbora za doček su zviždali. Valjda smo se svi po prvi put kupali goli pred tolikim golim svetom, a skrenuli su svi oni što su se uz to po prvi put kupali. I nije to bio jedini udar na naš ponos. Bejasmo iz gordih brda i kamenjara gde smo pili čistu vodu iz gusterni, a novi nas je predeo dočekao uvredljivom ravninom i bunarima punim vode žute kô dukat. Iako su meštani vikali da je lekovita ništa nije valjala, pa smo je koristili samo za pranje i krmad, a na vodu za piće smo čekali u redu u gradskome parku; u zavičaju je bilo potoka koliko god ti grlo hoće, a Vrbas je suv kao barut. Prva dva meseca smo bili u kući Lubardi u starom Vrbasu: zbog čudne vode svi smo dobili proliv! A bilo je i razlika koje su nas vređale do ludila – rekla je i pogledala cigaretu, koja se ugasila. Zgnječila ju je u pepeljari i nastavila:
- U starom kraju mi nismo imali struje, a neki su se u novim kućama prepali upaljenih sijalica. Ustezali su se da pitaju šta je to, pa su mislili kako su sijalice nekakvo Božije proviđenje. Oni koji su mislili da su Đavolje – i takvi su skrenuli.
– A ti, šta si uradila kad si prvi put videla sijalice? – baš me zanimalo.
– Pitala majku šta da činimo. Ona je hladne krvi otišla do bunara i napunila vedro vodom koju je prosula po sijalicama te ih ugasila – spremno je odgovorila. – To, one koje su gorele. Ove što nisu dala je mlađoj deci da se igraju. Čim bi čula kako sijalice pucaju kad se zafrljače u zid, tvoja bi se majka ludo smejala.
I ja sam se nasmejao; Manja me osmotrila. Zacenjen nisam mogao brzo da se uozbiljim, ali bar ona je izgledala veoma ozbiljno.
– Misliš da sam zaostala? Šta bi onda rekao za druge zemljake? Ja sam bar znala – rekla je i odmahnula rukom – nešto što oni nisu. Kad su nas poveli da biramo kuću, usput su nam pokazali magacin jedne da proberemo stvari koje će nam dati kad rešimo gde da se skućimo. Bio je to nameštaj Nemaca skupljen za doseljenike. Kad ga je video, tvoj đed je rekao: „Ne sviđa mi se ništa od stvari, ostatak su grabeži, ali kuća je lepa, građena brižno, nekako unapred.“ Dok su naši zemljaci mahom birali kuću za sebe razgledajući spolja, kad je to rekao on ju je više razgledao iznutra ali komunisti su ga ozbiljno shvatili: dodelili su nam kuću u kojoj je bio magacin. To je bilo dobro jer nismo morali više da lutamo za vlastitim domom. To je bilo loše jer je narod iz ove kuće odneo skoro sav nameštaj. Mi smo, osim na dva bračna kreveta, morali da spavamo na sanduku koji se mogao razvlačiti. A dok su drugi pustošili kuću od nameštaja, ja sam izabrala dve umetničke slike iako sam u tom trenutku bila nepismena devojka. I kako sam, reci, iako misliš da sam zaostala, predosetila šta valja i umela da uzmem slike! – rekla je zaneseno. – Ja sam imala ukusa još pre nego što sam imala ukusa! – dodala je, isključila šporet i ponosno zapalila hercegovinu.
Pamtio sam te dve slike: na jednoj su bile dve žene čijih se lica nisam sećao; možda su, dok su koračale, bile okrenute leđima onom ko ih je gledao. Na drugoj slici bio je pejzaž. Obe su bile okačene u hodniku. Nikad nisam video takva ulja na platnu: ova su u zidove bila ukucana rajsneglama. Pitao sam Manju gde je sklonila te slike: nisam ih video otkako smo majka i ja došli iz Perasta u Vrbas.
– Miloš ih je prodao nekom Beograđaninu, nikoga nije pitao – rekla je Manja. – Ponekad pomislim da je Miloš, iako mi je rođeni brat, obično đubre! Ukrao je slike, stalno mi pretio i bio s previše žena. Međutim, ako ja ipak nisam imala straha od slika i ostalih stvari koje do tada nisam poznavala, i iako sam brzo uspela da se priviknem na novo, pa i da se opismenim, punih dvadeset pet godina radim po samoposlugama i smelo prihvatim moderan život, većina je nastavila da se boji. Pošto su navikli da žive mnogo drugačije, raznima nije ostalo ništa do da u rođenoj državi, u darivanoj ali ipak vlastitoj kući, učine samoubistvo. Čika Mušika Urošev: kad ga je protresla struja jer je dirao neki prekidač, iz straha od novog strujnog udara se na tavanu svoje nove kuće u Vrbasu obesio. Braća Ojdanić: obesili se zbog selidbe iz brdovitih u ravne predele, jedan za drugim, u Zmajevu, u malom topoljaku kod kuće koja im beše dodeljena. Mada iskreno – rekla je gotovo šapatom – mislim da se samo prvi zamakao što se plašio ravnice, dočim je drugi Ojdanić to učinio manje iz straha od ravnice a više iz žalosti za bratom, glavom familije. Treći se sigurno obesio samo iz žalosti za dva brata što su se malo pre njega zamakla. Ti naočiti momci su samo u nekoliko sati sobom okitili tri susedne topole. Neki šaljivdžija, a mora da je bio meštanin, njima ni smrt nije svetinja – ponovo je govorila naglas – o granu obližnjeg stabla okačio je napis: „Ovo drvo je zauzeto!“
– A znaš li kako su drugi stradali? – oglasila se posle pauze, kad sam mislio da sam već saznao kako su svi stradali. Ipak je pričala pomalo umorno: - Kad se preseliš iz rodnog kraja, često te uhvati neka tuga u grlu što se spusti sve do grudi, koje čak od toga mogu oboleti, mada se meni iskreno da ti kažem ta tuga budila i jedan jedini put kad sam bila u Novom Sadu, i videla onaj divni bulevar znajući da mu se neću vratiti. I da, sve i da mu se vratim, nikad u njemu neću živeti. Ali ja u Novom Sadu nikad ne bih ni živela! – rekla je i ugasila duvan. Meni je bilo dosta, ali izgleda da Manji, i pored umora, nije. Ipak sam je pitao mogu li da rasklonim posuđe iz kog smo večerali.
– Hteo si da slušaš: sad slušaj, posle ćeš sklanjati – rekla je.
– Nisam tražio da slušam o svemu tome što pričaš, nego o kući – odjednom mi se promenio glas: ponekad je neočekivano prelazio u visoke tonove.
– Nemoj tu da mi pištiš, balavče, da ti ne tresnem šamar! – rekla je i pogledao sam je zaprepašteno. Čim mi je uzvratila pogled, na lice je navukla osmeh koji je brzo uspeo da me ubedi da se maločas možda šalila. Zato sam se brzo i smirio. Manja mi više ništa nije pričala ali je zapalila i kroz usta izbacila pravi duvanski oblak: stravično sam se zakašljao.
U krevet sam otišao pre nego obično. Pre toga sam otvorio prozor: od svih cigareta Manjina hercegovina je imala možda najjači miris. Umeo je da se zavuče i u zavese i drvenariju prostorija u kojima se nije pušilo. Taj duvan je ispuštao neke žestoke čestice koje nisu marile za prepreke. Njegov miris mi se toliko uvukao u odeću i nozdrve da mi se činilo da u svakom trenutku u mojoj blizini neko puši. Za razliku od ostalih noći, tad sam u velikoj spavaćoj sobi zaboravio da zatvorim prozor posle provetravanja.
Sanjao sam guste zasade duvana u zemlji koja se, dok je duvan sazrevao, sve više tresla. Ruke poljoprivrednika svih mogućih uzrasta su se odjednom povukle sa zasada. Kao da im je to neko naredio pištoljem za označavanje nekog takmičenja iz atletike, počeli su da trče kroz plodna polja, obučeni kao za zimu, ali vreme je bilo neodređeno, nije se moglo reći ništa o njemu, kao da nije ni postojalo. Zemljoradnici su stigli do mora, kao i neki svet kog nije bilo na početku sna. Oni su ušli u vodu u šubarama i gunjevima, a taj nepoznat svet u kaputima i bundama. Dok su se neki među njima, i jednima i drugima dozivali, kao iz straha da se ne izgube ili kao iz straha da ne nađu jedni druge, razlučio sam da nose meni poznata imena iz moje porodice i odelenja u koja sam išao u Perastu i u Vrbasu. Njihova lica se nisu poklapala s licima vlasnika tih imena. Mnogi nisu znali da plivaju, neki jesu, a pojedinim neplivačima se videlo da su na licu mesta naučili da plivaju. Niko od starih ili novih plivača kao da nije znao u kom pravcu grabi kroz talase. Ili su svi znali, ali su namerno plivali u različitim pravcima. Oni što nisu davili su se bez ikakve drame: glava bi im mirno potonula. Broj stradalih je uvećan tako što su zemljoradnici i njihova deca počeli da dave plivače u bundama i njihovu decu. Onda su se okomili na žene. Ali nije ih zanimalo da ih podave. Pod vodom su šubare polegale na strgnute bunde; nad vodom vlasnici šubara nad vlasnicama bundi. One su se opirale samo u početku. More je naglo pretrpelo veliku oseku, kao i broj ljudi u snu. Odjednom nas je bilo malo i znao sam da plutamo – više niko nije plivao – u pravcu mog rodnog mesta, iako ono nije imalo more. Na devojku koja je ličila na Hertu Šleser ostrvio se neki brkajlila. Pre nego što bi je uzeo, isprečio sam se između njih. Nisam to činio iz želje da je zaštitim nego zato što sam se uzbudio, možda zbog bolesnih prizora grupnog seksa, mnogo prisilnijeg nego što sam to video na slikama u Plejboju mog pokojnog oca. Brka je bio mnogo jači od mene ali nije hteo da se tučemo. Okrenuo mi je leđa i počeo da gnjuri. Ja sam se okrenuo se prema Marti. Probudio sam se pre nego što sam stigao da je dodirnem.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
o kriminalcima i pravim beograđankama laguna knjige O kriminalcima i pravim Beograđankama
17.10.2017.
Kum, Bilo jednom u Americi ili Skarfejs tek su najpoznatiji iz neizbroja filmova koji su širili romantičnu viziju mobstera. Gledaoci, pa i kritičari, tumačili su fikciju kao dokumentaristiku a mnogi...više
više
umesto predgovora za roman prave beograđanke  laguna knjige Umesto predgovora za roman „Prave Beograđanke“
06.10.2017.
Pošto je sveopšta kulturalno-stilska eklektičnost izukrštala sve što se moglo i nije, mnogi termini neizbežno su izgubili stara značenja a razni, među njima i oni ranije krupni, i značaj. Tako...više
više
odmor na kubi odlomak romana prave beograđanke  laguna knjige Odmor na Kubi – Odlomak romana „Prave Beograđanke“
09.11.2015.
Još u uvodu dnevnika u Danasu Igor Marojević je priznao da je njegov izbor Havane kao destinacije za odmor i oporavak bio loša ideja. Moglo se naslutiti da nije jedina: pošto u suštini nije voleo...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više
šumski most laguna knjige Šumski most
31.05.2019.
Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (roman u nastajanju) Kada se Žarko razbudio, prosto mu se nije polazilo dalje. Proteže se lenjo u mrklom mraku i priseti bogate gozbe...više
više
asanž kako se oseća pisac kada mu uhapse literarnog junaka iz romana  laguna knjige Asanž: Kako se oseća pisac kada mu uhapse literarnog junaka iz romana?
12.04.2019.
Ne događa se tako često da ličnost iz stvarnog života uskoči u roman da bi iz njega ponovo iskočio – i to pravo u zatvor . To se, na žalost, upravo dogodilo Džulijanu Asanžu , koga sam...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.