KRUG SLAVE OKO KRSTA

Ima tome devet meseci da sam prvi put osetio na svojoj koži šta znači kad matori ljudi kažu: »Bole me krsta.« Osim što me je u mladosti neobično radovala ta slučajnost da se moje ime tako često ponavlja, makar to bilo i u penzionerskim krugovima i makar ga oni koji su moje ime ponavljali nisu vezivali ni za šta prijatno i lepo. To me je ipak kuražilo da ću kad-tad da doživim veliku slavu, kako je mojoj mami prorekla jedna njena pacijentkinja odmah nakon što me je ugledala u hodniku odeljenja 7C ginekološko-akušerske klinike u Beogradu. Svratio sam tada do GAK-a samo da uzmem od mame neku paru za kafanu, a ona je tek započela svoje noćno dežurstvo.

Tek, u oktobru prošle godine počela i Krstu da bole krsta. Kao sin zdravstvene delatnice, doduše moja se mama penzionisala u ono vreme kada su ljudi u bolnice odlazili s nadom i verom, a ne sa strahom i ponudama, dakle kao neko ko pre svega veruje u lekara, dijagnozu i terapiju, odem ja lepo u »svoj« dom zdravlja da zamolim »svoju« doktorku da mi napiše uput za snimanje kičme. E, pravila se promenila, mora kod »svog« doktora da se zakaže. Zakažu mi, ja odem na posao, pa kući, pa tako još nekoliko dana, pa onda opet kod »svoje« doktorke. Ona me gleda, misli ja izmišljam zbog bolovanja. Piše ona nešto, a ja prekršim zavet ćutanja laika pred šamanom, pa je prekinem: »Ne, ne, doktorka, ja neću na bolovanje.« Prepade se ona, preškraba besno sve što je pisala, onda još dohvati one doznake za bolovanje pa ih zgužva od besa.

»Šta onda hoćete? Šta me zavitlavate? Pišem džabe već deset minuta.«

»Ja bih uput za snimanje kičme«, izgovorih prepadnuto. Nije trebalo da je jedim.

»A otkud znate da vam je to od kičme?«

»Pa, boli me kičma.«

»Tja. Možda vas boli bubreg, želudac, slepo crevo. Vi znate šta vas boli!«, dodade na kraju s gađenjem.

Onda se ja usudih da pokažem gde mi dođe bubreg, gde želudac, gde slepo crevo a gde me boli.

»Šta će vam snimanje? Bolje idite kod neurologa.« Ispisa ona uput za neurologa, pa me ponovo pogleda: »Nemojte da sam ovo džabe pisala. Nema više predomišljana.«

Uzmem ja to papirče, pa kod neurologa. Opet zakazivanje, al nije strašno, sledeće nedelje ima slobodno, u dva. Iskukam ja sledeće nedelje da me puste s posla, stignem do neurologa, čovek me gleda, pipa, kaže: »Ajd, sad, hodajte na petama«. Ja na pete i ide. Ajd, na prstima. Opet ide. »Ma dobri ste vi, ništa vam ne fali.«

Usprotivim se ja: »Al, doktore, mene sve više boli. Počela je i noga da mi trne kad hodam.«

»Noga trne? Onda morate da snimite kičmu. Napisaću vam, pa uzmite uput.«

Uzmem ja te papire, pa ih metnem u zdravstvenu knjižicu. Sutra opet kod »svoje« doktorke. Zakažu mi za početak novembra. Ušao ja već u drugi mesec. A noga boli sve više i bol ide sve niže, do kolena. »Moja« doktorka me opet naruži, reče kako je neurolog neznalica i kako to nema veze s kičmom, al dade uput. Bila je nešto dobre volje. Zakažu meni snimanje za decembar, ja sav srećan već vidim sebe kako u novoj godini postajem nov čovek. Hodam, trčim, stojim u autobusu.

Dođe vreme za snimanje, snime me i kažu: »Ne valja. Gde ste vi dosad? Zapustite, a onda mi treba da vas vadimo. Nego vi s ovim snimkom hitno kod fizijatra.«

To! Ja sav srećan. Fizijatar. Pa da, kako mi to ranije nije palo na pamet. Kakav neurolog, fizijatar je car.

Ja na šalter, zakažu mi kod fizijatra već za prvu polovinu januara.

Hladno, sneg pada, a doktorka stigla na posao tačno u minut. Svaka joj čast. Pogleda ova mrka ženica snimak, gleda šta je rendgenolog napisao, pa opet u snimak pa me i ona ispipa i potera me prvo na petama, a potom i na prstima da malo pokupim prašinu po ambulanti.

»Mi ovde imamo odličan program za lečenje vašeg oboljenja. Daje uspeha«, tu me pogleda strogo, »ali morate se držati svega što se od vas traži«.

Mojoj sreći nigde kraja. Boli, al će proći. Daje uspeha. Za disciplinu nema šta da brinem. Odem nazad na šalter da mi kažu kad krećemo, a oni uzmu moj broj telefona i kažu da će mi javiti kad bude moglo, jer je velika gužva, jedan aparat ne radi…

Boli mene i dalje, al sad bar znam da će proći. Ode januar, ode februar, a niko me ne zove. Kad mi je star mobilni, sigurno nije dostupan. Zovnem ja tamo, pitaju me kad sam bio kod lekara, da provere, pa mi kažu da su za terapiju prispeli pacijenti koji su bili na pregledu krajem novembra. Znači ja tek za mesec i po dana. Al dobro. Malo je toplije, pa mi se čini da nekako lakše podnosim. Doduše, moram da izađem iz tramvaja na svakoj trećoj stanici, da bih malo seo, al šta je tu je.

Negde u aprilu počne terapija. Malo struja, malo ultrazvuk, vežbe nikako dok je upaljen nerv. Onda slučajno upoznam nekog fizioterapeuta koji mi kaže da te struje i aparati ništa ne vrede bez vežbe. »Al meni je upaljen nerv«, branim ja njegovu struku.

»Ma, kakve to veze ima. Moraš da vežbaš, da leđni mišići potisnu taj nerv nazad, pa će prestati da te boli.« Poleže me potrbuške na neku klupu, pa mi pokaza kako da dižem noge, naizmenično.

Idem ja na terapije, al već nekako sa nevericom. Do tada nisam ni obraćao pažnju na pacijente koji su se žalili da im te struje i ultrazvuk ništa ne pomažu. Međutim, sad mi već sve to na fizikalnoj terapiji postade sumnjivo. Pogotovo što mi je noga trnula kako prođem sto metara. Upoznam se ja tu u čekaonici s jednim gospodinom koji me uputi kod narodnog lekara koji namešta kičme. Daleko je, van Beograda, al vredi. Kolko košta? Beznačajno. Uvali ti neke pomade za dve hiljadarke, al si onda miran, bar godinu-dve.

Najavim se, spakujem se jednog vikenda, odem tamo, a kuća ružna, a sunce bije, a gužva u predsoblju. Sednem i ja, uhvatim red i osluškujem priče. »Ma, on je strašan. Mojoj šurnjaji namestio ruku bez gipsa. Mom sinu dao melem za ekcem, sve mu prošlo za mesec dana. »Više ni ne govori kroz nos, jer mu se od te kreme i treći krajnik povukao«, svedoči jedan od pacijenata. »Kako mu ta krema stigla od noge, gde je imao to crvenilo, do trećeg krajnika, sam bog zna. Evo došao sam, čak iz Užica, po još.«

Na sve strane ikone, mirišu neke travke, vrata zatvorena da muve ne ulaze, svetlo ugašeno, da nas tobož ne pregreva. Predveče stignem na red, narodni lekar me legne, dohvati mi prste na nogama i nešto ih gnječi, a to sam čuo da radi još u improvizovanoj čekaonici, pa ih vuče. Ugura mi pomade u ruku, uze mi pare i reče mi da ne jedem meso, da pijem B vitamin i da ću za koji dan biti na nogama.

Prošlo nekoliko dana, meni sve isto. Nastavim ja u domu zdravlja sa strujama, a kad se i to okončalo, primi me doktorka, ubeđena valjda da će čuti kako mi je mnogo bolje. Kako sam ja, baksuz, zakukao, ona me prekide, napisa mi uput za neurologa i još jedan, baška, za reumatologa i reče mi »doviđenja«.

Neurolog, a već je doteralo do juna, reče da je on odmah znao da bez magnetne rezonance ne može ništa da se uradi.

Mama, sada penzionerka, nije više na odeljenju 7C, ali ipak ima neku ušteđevinu, pa mi tutnu za magnetnu rezonancu. Opet snimanje, samo sada daleko ozbiljnije. Kao neki tunel, pa aparatura zuji, cokće, lupka. Uliva poverenje, nema šta.

»Thi«, pročita mi radiolog, »šteta. Mlad čovek, a dve diskus hernije u lumbalnom delu. Moraćete na operaciju. Al nije to ništa strašno. To su rutinske operacije. Evo, idite s ovim snimkom kod mog prijatelja, neurohirurga, neka vam i on kaže svoje mišljenje, pa vidite. On je profesor, da znate.«

Profesor, zna čovek. I na moje veliko iznenađenje primi me odmah. Bez uputa, bez zakazivanja, mimo svih pravila. Pogleda snimak, kaže svom asistentu da me pregleda i obojica nekako istovremeno, jedan čitajući snimak a drugi slušajući moje odgovore, dođu do zaključka da ja nisam baš za operaciju. Seku samo one kojima spadne peta ili nekontrolisano piške u gaće. A što me boli? Ma ništa to nije. Mogu u neku banju ili da nađem privatno nekog fizioterapeuta i proći će. Hoće to tako da boli, boli, čini vam se nikad kraja, a ono posle samo od sebe prođe.

U međuvremenu je moja mama, zdravstveni delatnik, prešla preko svih načela svoje struke, prešla preko svih svojih uverenja i odvažila se da pronađe broj telefona doktorke sa njene klinike, ginekologa, koja se usput bavi i alternativnim metodama u lečenju koštanih i kožnih oboljenja. Jest da zazirem od takvih metoda, pogotovo posle iskustva sa provincijskim Prokrustom, istezačem-travarom, ali ovo je ipak doktorka.

I zaista, primila me je u ambulanti GAK-a, u belom mantilu, mada nisam žensko. No, tek što se ja osokolih i obradovah, ona povadi neke postere, neke igle, štapiće, talismane.

Na posteru je bio iscrtan nekakav mistični kosmički krug, čije se uporišne tačke poklapaju s tačkama na ljudskom telu. I dok sam došao sebi, već sam i sam bio u mističnom krugu: ponavljao sam za njom magičnu rečenicu koja će mi otkloniti bol i lupkao se po čelu, bradi, rebrima, prstima.

»Vama nijedan lekar, niti lek neće pomoći. Vaš bol potiče od vašeg emotivnog sklopa. Taj bol jedino sami možete iz sebe da isterate. Ove vežbe radite kad god vas zaboli i sve će proći.«

Lupkao sam se ja tako u tramvaju, na ulici, na poslu, dok mi ruke ne utrnu, a ono i dalje boli. Predao sam se potpuno shvatanju da su i bolest i lek istovremeno prisutni u ljudskom organizmu, te samo od čoveka zavisi koju će od tih poluga pokrenuti. Kod kuće sam se pak, kad prestane da me boli, vraćao pravoj-pravcatoj medicini i stalno razgledao snimak svoje kičme. I tek tu sam zapravo shvatio kako se zatvara mistični krug. Kičma će se vratiti u svoje prvobitno stanje ako je nešto upre iznutra, s onu stranu krsta. Moram da zatrudnim, pa će embrion i posteljica poterati diskuse tamo gde im je i mesto – između trećeg i četvrtog i četvrtog i petog pršljena. To je taj mistični krug. Od ginekološko-akušerske klinike, preko svih ovih lekara i nadri-lekara, do ginekološko-akušerske klinike, na program oplodnje muškarca. Eto, doživeću stvarno veliku slavu!