Besplatna isporuka – samo ovog vikenda
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Kao na filmu

11.05.2011.
Volim da gledam TV. Svaki dan. Daljinski je na mestu. Celofan ceo preko njega i uključen stalno. Uključen sam i ja. Na njega, direktno. Gledam sve i trudim se da ne propustim ni jedan minut. Krećem sa reklamama, pa prelazim na jedan, pa na drugi, pa na treći direktan program. Onaj životni. Na jednom vode ljubav, na drugom se svađaju zašto ne vode ljubav. Na trećem pokušavaju da vode ljubav. Sve se svodi na ljubav. Izgleda divno. Bar meni. Podseća me na moju kuću. Dok sedim i gledam u magičnu kutiju. Onda kreće jedan, pa drugi šou sa voditeljem. U jednom se svađaju, u drugom vređaju, u trećem se ljube. Mogu slobodno da kažem kako se sjajno provodim. Sve dok je daljinski u rukama. Osećam se živ. Vrlo živ. Ali najviše volim jedan program. Toliko sam se navikao na njega da prosto ne znam kako ću da živim ako odlučim da prekinem sa gledanjem. Ipak, sa šesnaest godina bi trebalo manje da gledam televiziju. Trebalo bi da budem više napolju, da provodim vreme sa drugarima, da pijem, pušim, jurim devojčice, skačem uz omiljenu mi muziku ili prosto samo boravim na svežem vazduhu. Ipak, ovaj program mi je draži od svega. Počinje sa standardnim uvodom, čak mislim da zbog njega i želim da se bavim dramskom umetnošću : dolazi on i zalupi vrata. Kao u nekom B akcionom filmu, oni sa Dolf Ludgrenom ili Žan Klodom, oni koje sam gutao po tri komada kada sam bio baš klinac. Ja ga gledam s ponosom, a on me pogleda s prezirom. I otvori kuhinjska vrata. I miris tek skuvanog paprikaša u tri ujutro, jer On traži da kada dođe odande odakle dolazi, bude sve skuvano i sveže. I u tri ujutro, baš kao u podne, zamiriše. A onda on nađe manu. I čuje se krik. Kao Munkov. Krik moje majke. A ja sam ponosan jer ispusti samo jedan krik. Ni reč više. A to se ovde ceni, da komšiluk ne čuje. I da bude pravi heroj. Ne herojka već heroj. Kao u filmu. I onda se udarci nižu kao i reprize ovog meni omiljenog programa : prvi, drugi, treći. Šamar iz lakta, pa nokaut sa otvorenom, pa sa zatvorenom pesnicom. Baš kao na filmu. Jedino je krv prava. Ili mi se tako čini. I opet On udara. Ali ovog puta mene. Baš kao u filmu. Omiljenom programu. I sada se TV seli na tepih gde sedim, evo već petu godinu, i gledam televizor. I svoj omiljeni program. Svaki dan. I nekada se pitam da li postoji život van njega. Ali ne mogu da gledam televiziju manje nego što je gledam. To je prosto nemoguće. Neprimereno. Probaću večeras. Sada prebacujem kanale sa prvog, drugog, trećeg realnističnog programa čekajući da dođe savršeni film kao i svake večeri. Opet se širi miris paprikaša. I opet ih gledam kako sede u nekoj zatvorenoj sobi i to zovu realnost. Ne sviđa mi se to. Valjda nisam kao moji vršnjaci. Valjda zato što idem na takmičenja. Valjda zato što imam sve petice. Valjda zato što preskačem razrede u gimnaziji. Valjda zato što svi misle da sam član dosadne porodice, mirne, luzerske, u kojoj svi ćute, čitaju knjigu, jedu jabuku za čišćenje pred spavanje i ne pričaju mnogo. Ne znaju da mi je život akcioni film, svaki dan, i to onaj pravi, sa Žan Klodom koji moji drugari iz razreda iznajme u video klubu pa se lože. Ja ga živim. A televizor mi je najbolji ortak. I divim se svemu tome. Toliko se divim da sam se odlučio na učestvovanje. Baš večeras. Da vidim kako je u akcionom filmu. A ni ona ne može više. Otiču joj ruke od silnog paprikaša. Jedva hoda. Samo plače. Sada je gledam i shvatam da mu se više ne divim. Mislim, divim mu se i dalje, treba imati snage za takve udarce. Ali više ne mogu da samo gledam akciju. Zato sam, za večeras, spremio iznenađenje. Neće očekivati mene u kuhinji. Dok se bliži tri, ja se bližim vratima. Čujem korake u hodniku. Prekidam jedan od realnih programa na TV-u, kasnije ću saznati da li je trudna ili će tek biti. Idem do vrata kuhinje. Osećam paprikaš. Vreo je. Sada ću probati kako i koliko može da opeče. Samo da čujem udarac vratima. I akcioni film, samo moj. Počinje. 
25.05.2011.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
javni rad laguna knjige Javni rad
07.06.2011.
Dlanovi mi se znoje. Brojim sekunde dok ne počne. Svaki sekund je prevazišao dužinu godine. Sada je već u decenijskom vremenskom protoku. Znoj se sa dlanova, nekim čudom, prebacio na čelu. Sa čela...više
više
kao na filmu  laguna knjige Kao na filmu
11.05.2011.
Volim da gledam TV. Svaki dan. Daljinski je na mestu. Celofan ceo preko njega i uključen stalno. Uključen sam i ja. Na njega, direktno. Gledam sve i trudim se da ne propustim ni jedan minut. Krećem...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
ukus konzervirane tune iz prošlosti laguna knjige Ukus konzervirane tune iz prošlosti
08.06.2020.
Moja porodica godinama jede konzerviranu tunu ukusniju od tune koju jedu moji sugrađani ili pak čitaoci ovog teksta. Objasniću u nastavku kako... No prije toga valja reći koju riječ o preperima...više
više
tražim pomilovanje laguna knjige Tražim pomilovanje
08.06.2020.
kad nepozvani pesmi na vrata odnekud spolja bane, a pesnik leži bespomoćan u zemlji dublje od dva hvata Najkraće rečeno, članovi Komisije su, iz gimnazijske lektire izbacili zbirku pesama,...više
više
isidora bjelica da li je ljubav večna  laguna knjige Isidora Bjelica: Da li je ljubav večna?
25.05.2020.
Ko iskreno i srčano traži veliku ljubav, on je i dobija. Ko svim srcem želi nemiran život i tumaranje od jednog do drugog muškarca, to i dobija. Od svih laži koje nam neprestano plasiraju kroz...više
više
veštica u dedinoj ulici laguna knjige Veštica u dedinoj ulici
05.05.2020.
Bio je početak avgusta, nepristojno vrućeg i sparnog. Moj stric Dobrivoje, od milja zvani Pile, i ja stajali smo uz seosku ulicu, zapravo drum, jer u selu niko nikad nije ni pomislio da ima tu ima ulica....više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.