Dejvid Bekam u Ulici Proleterskih brigada

Moj prijatelj Jens-Martin Eriksen, u onom njegovom  kožnom mantilu boje peska, kupljenom na nekom buvljaku u Kopenhagenu, zaista liči na Dejvida Bekama. To sam shvatio kada me je konobar u kafani Orač, diskretno pokazujući očima na mog prijatelja, pitao: "Je l' to Bekam?"

Bio je 13 januar jedne od ovih  postooktobarskih godina; Jens-Martin upravo stigao to veče, i po običaju odmah idemo negde na večeru, pa 'ajde da vidi i to čudo - srpsku Novu godinu. Doček organizovan, kafana puna, uglavnom parovi koji sumorno ćute. To mi je uvek padalo u oči, kako u srpskim kafanama često mogu da se vide parovi, pogotovo u svečanim situacijama, kako sede i čitavo vece jedva progovore neku reč. Muskarac izvodi piruetu s paklom cigareta na stolu, devojka ukočena, kao da ceka da se nešto važno dogodi.

U ponoc uleteše trubači. Odličan bend sa sve žestokim bubnjem i moćnim trombonom. Sumorni parovi poskakaše i poče veselje. Naše društvo za stolom, onako, malo sve uzdržano. Trubači odmah namirišu strance i prilaze našem stolu. Ispružena ruka, i mi svi vadimo novčanice. Jens-Martin je malo zbunjen, ali i on vadi neki metalni novac, valjda misli da to ovde ima neku vrednost. Pogled hitro klizi niz trubu koja raspaljuje čoček i u magnovenju procenjuje sumu u ruci. Ruka se ne povlači, a ceo bend se naginje Jens-Martinu na uvo, decibeli su pojačani do maksimuma. Truba vrlo precizno govori: "Nije ti si dovoljno dopala naša svirka, mozda nisi čuo dobro?" Neko za stolom kaže, spasavajte čoveka. Gledam ga: nekadašnji mornar, kasnije pisac, jedan od najuglednijih u Danskoj, pokupio je sve nagrade uključujuci i onu za životno delo, obišao ceo svet, objavio knjige reportaža iz Kambodže, Gvatemale i drugih opasnih krajeva. Dakle, iskusan čovek, ali sada unezveren. Iskustvu nikad kraja.

Sve se lepo završi, a mi iz srpskog dela naše ekipe, iako nismo bas neki nacionalni mejinstrim, gotovo smo ponosni što se naš gost malo preplašio i što se Srbija u kafani pokazala baš onako kako se od nje očekuje. Onda krenemo Kursulinom, pa Molerovom sve do ugla s Ulicom Proleterskih brigada. I vidim kako se Dejvid Bekam zagledao u tablu s natpisom ulice. Onda izgovori na engleskom: Proletarian brigades. I kaže: "Kako to dobro zvuči!"

Tada i ja pomislim kako imati ulicu s takvim nazivom posle svih ovih godina koje su iza nas, zvuči kao pravi pop-art, kao neka instalacija koja sa Prvom i Drugom proleterskom, Kočom Popovićem, španskim i portugalskim brigadama, ili s Vajmarskom republikom, ima samo neku daleku kreativnu vezu. I zaključim kako bi taj naziv trebalo konzervirati, gotovo kao neku turističku atrakciju.

 Medjutim, ideologije razmišljaju na jednodimenzionalan način, pogotovo kada menjaju nazive ulica ili uvode neke nove oblike političke korektnosti. U stvari, to i nije loše, jer se tako iznova otvara prostor za poigravanje pojmovima, istorijom i svim onim stvarima koje nam, kada su demistifikovane, daju osećanje slobode i nekog čistog arta.
 
Ipak, posle te šetnje sa Dejvidom Bekamom, meni nekako nedostaje Ulica Proleterskih brigada. Kao da je tu bila neka Vorholova slika, a sada je odjednom nema.