Književni leksikon Srđana Valjarevića

U Književnom leksikonu pisci će govoriti o delima koja su ostavila važan trag u njihovom ličnom i stvaralačkom svetu, a Srđan Valjarević, jedan od najosobenijih glasove domaće književnosti, prvi nam otkriva svoj čitalački portret.

Knjiga zbog koje sam se zaljubio u čitanje:

Koliko se sećam, nije bila jedna, čini mi se da su bile tri, prvo sam pročitao Kamijevog „Stranca“, koji me je uzdrmao i tražio sam nešto slično tome, i pošto ništa slično ne postoji, što sam kasnije shvatio, pročitao sam „Zapise iz mrtvog doma“ Dostojevskog, koji me je potpuno pokupio, pogotovo kada negde na početku romana pisac opisuje momenat kada je napustio spavaonicu i popušio cigaretu na hladnom vazduhu, i tako, barem nakratko, napustio kaznionicu. Dalje nisam tražio ništa slično, treća je bila „Starac i more“ od Hemingveja, jeo sam sardine iz konzerve i čitao, to je i poslednja knjiga da sam se toliko uneo. Moguće je da je Markesov roman „Sto godina samoće“ bila četvrta, ali nisam siguran. To da mi je ceo svet u rukama, u to sam bio siguran.

Knjiga zbog koje sam poželeo da postanem pisac:

U čitanje knjiga sam upao direktno iz Muzeja kinoteke u kojem sam odgledao nebrojeno mnogo filmova, nemoguće je da približno tačan broj izračunam, najlakše mi je da kažem više od hiljadu. To je sigurno tačno. I pošto sam već počeo da čitam, autobiografija Luisa Bunjuela „Moj poslednji uzdah“ je knjiga posle koje sam počeo da pišem. Odgledao sam većinu, skoro sve Bunjuelove filmove, i posle te knjige sam Bunjuel mi je bio važniji od njegovih filmova. Strast prema filmovima me je polako napuštala, ali da sedim u sobi, sam, za stolom, i da pišem nešto, to mi je izgledalo kao moguće rešenje. Tada sam pročitao Volta Vitmena „Vlati trave“, i konačno sam znao šta ću sa sobom.

Knjiga kojoj se uvek iznova vraćam:

Ne postoji jedna, ima nekoliko knjiga koje povremeno ponovo pročitam ili barem neke delove, iako to sada sve ređe radim, da budemo pošteni. Najčešće sam se vraćao i pročitao više puta „Doživljaje dobrog vojnika Švejka“ Jaroslava Hašeka, ili roman „Gargantua i Pantagruel“ od Rablea ili Selinovo „Putovanje nakraj noći“. Tim knjigama sam se najčešće vraćao, pogotovo kada bih oboleo od gripa i provodio vreme u krevetu.
 

Knjigu, doduše ne veliku, zapravo kratku novelu „Pisar Bartlbi“ Hermana Melvila. Taj lik neobičnog činovnika i njegove čuvene reči „radije ne bih“ mogu da stvore, skoro religiozni, osećaj zaštićenosti.
 

Roman Roberta Valzera „Jakob fon Gunten“. Otkrio sam ga u biblioteci, to je bilo staro hrvatsko izdanje za koje nisam ni znao da postoji, i rečenice sa prve strane knjige su sigurno uticale na moj pogled na svet: „Ovde učimo veoma malo toga, nedostaju predavači, a od nas, dečaka instituta Benjamenta, neće biti ništa, odnosno, svi ćemo u svom budućem životu biti nešto malo i podređeno... A kraj mi je poznat: u životu ću biti slatka, okruglasta nula.“

Knjiga koja je promenila moje viđenje romana:

Mislim da sam imao oko dvadeset godina kada je jedan novosadski izdavač objavio roman Tomas Bernharda „Vitgenštajnov sinovac“, mnogo godina kasnije preveden kao „Vitgenštajnov nećak“. Svejedno, taj u početku težak i zgusnut tekst, bez pasusa i bez vazduha, posle nekog vremena postane možda i najjednostavnija knjiga za čitanje.
 

Da ne ponavljam više da ne postoji jedna knjiga, ali i mogu to da ponavljam bezbroj puta, ipak sada sam prvo pomislio na roman „Tristram Šendi“ Lorensa Sterna. Nezahvalno za ukratko objašavanje, ali idealno za pokazivanje prstom na knjigu. U svakom slučaju, roman u kojem sam uživao dok sam ga čitao, i danas uživam kada ga prizovem i prisećam se tog teksta.

Književni junak sa kojim se identifikujem:

Možda Moloj, iz Beketovog romana „Moloj“, zauvek sam zarobljen u svom monologu. A možda i Vladimir i Estragon, dakle sa obojicom istovremeno, kad sam već kod Beketa.
 

„Jesen, i život bez smisla.“ Prva rečenica „Dnevnika o Čarnojeviću“ Crnjanskog. Moguće da je zato što je, dok ovo pišem, druga polovina oktobra, dani kada se boje svega živog napolju intenzivno menjaju, i kada u parku ili već negde gde ima drveća, možete da posmatrate kako suvo lišće leluja od krošnje ka zemlji, a pitanje smisla je diskutabilno, u jesen više nego ikad pre.
 

Od Gertrude Stajn sam naučio i zauvek se zaljubio u ponavljanja. I u životu, a posebno u tekstu. To je glavni razlog zbog čega svako poglavlje u „Romanu o agoniji i vedrini“ počinje ili isto, ili vrlo slično. Bila je nedelja, sedam sati ujutru...
 

Možda spada u moderne klasike, ali svejedno, nekoliko romana Vladimira Nabokova sam nedavno prvi put pročitao: „Stvarni život Sebastijana Najta“, „Očajanje“, „Dar“ i još neke, da ne nabrajam, uglavnom, očigledno da mi je trebalo dugo vremena da prihvatim o kakvom se velikom piscu radi.

Knjiga koja me je nasmejala:

„Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, roman Bore Ćosića. Osim što je u svakom smislu to izuzetan roman, jednako kao što je Bora Ćosić veliki pisac, i svakako izuzetan, ne znam da li sam ijednu drugu knjigu čitao nasmejan, u toj meri.
 

Ne postoji knjiga koja me je rastužila, iako mi nije bilo drago zbog sudbine Franca Biberkopfa iz romana „Berlin Aleksanderplac“. Radi se o divnom čoveku užasne sudbine. Teško sam to podneo.
 

Nije roman, ali dok je bila u prodaji, redovno sam poklanjao kratku studiju „O proseravanju“ nedavno preminulog profesora filozofije Harija Frankfurta. Izuzetno važna knjiga, ali nažalost, ovde kod nas ne mnogo poznata, a možda bi bila spasonosna, za mnoge.
 

„Roman o agoniji i vedrini“. Trebalo mi je tri i po godine, skoro četiri, pisanja tekstova ili priča i to jednom nedeljno, da bih uhvatio pravi ton ili ritam, ili glas, ili kako god hoćete, da bih stigao do strukture i forme koju sam želeo, i na kraju, do ovog romana, s kojim sam zadovoljan. Što je dovoljno.