Amin Maluf: Utemeljiti naciju na jednoj jedinoj pripadnosti – verskoj, etničkoj ili rasnoj – to je izazvalo nebrojene tragedije kroz istoriju

Rođen 1949. godine u Bejrutu, dobitnik nagrade Gonkur za roman „Taniosova stena“, izabran u Francusku akademiju 2011. godine gde je nasledio fotelju Kloda Levi-Strosa, Amin Maluf je autor romana i eseja obeleženih lucidnim promatranjem sveta i njegovih mehanizama. U eseju „Ubilački identiteti“ (1998), koristeći svoje lično iskustvo građanskog rata u Libanu, upozorio je na opasnost prekomernog isticanja identiteta kada to vodi negaciji drugoga. U najnovijem eseju „Brodolom civilizacija“ (2019), dobitnik nagrade Danas za 2019. godinu britkom lucidnošću analizirao je krizu kroz koju prolazi arapski i zapadni svet. Na kakva razmišljanja ga podstiče nova tragedija što potresa njegovu rodnu zemlju? Je li i danas aktuelan nagoveštaj novog, otvorenijeg sveta koji je Zemlja kedra prenosila samim svojim postojanjem, kao što beše primetio general De Gol? Veliki pisac je pristao da otvori dušu nedeljniku Le Point.


 
Kako ste se osećali gledajući one užasne slike Bejruta, poput ponovnog uranjanja u ratne prizore?

Trebao mi je celi dan pred ekranima kako bih shvatio da ono što se upravo dogodilo u Bejrutu nije samo još jedna epizoda u beskonačnom sukobu koji pogađa moju rodnu zemlju. To očigledno nije nuklearna eksplozija, ali nije ni „nekonvencionalna“ eksplozija. Da ilustrujem ove reči jednim poređenjem: atentat u Oklahoma Sitiju 1995. godine, najsmrtonosniji koji je izveden na tlu Sjedinjenih Država pre 11. septembra, izazvala je ručno napravljena bomba koja je takođe sadržavala amonijum-nitrat, a težila je nepune tri tone. „Bomba“ u bejrutskoj luci težila je hiljadu puta više! Morali ste imati na umu ove brojeve da biste razumeli značenje slika koje su defilovale pred našim očima.
 
Kako objasniti da je ovo skladište tako dugo ostalo puno eksplozivnih materija? Nemar? Metafora za zemlju koja je i dalje potencijalno eksplozivna?

Iako je „bomba“ možda eksplodirala slučajno, ono što se dogodilo sigurno nije bila „prirodna“ katastrofa. Slučaj i loša sreća nisu imali nikakve veze sa ovom tragedijom, sem što su odredili da se desila ove godine, a ne prošle ili pretprošle. Tragediju je izazvala korupcija, i nemar. Sama prisutnost tog tovara nitrata na tom mestu, i to godinama, može se objasniti samo spremnošću neke lokalne mafije da taj proizvod proda kad joj se ukaže prilika. A to što vlasti nisu intervenisale, uprkos upozorenjima koja su im bila upućena, to je zato što je zemlja prepuna zona gde vlada bezakonje i u kojima se različite frakcije prepuštaju svojoj unosnoj trgovini. Ništa od toga nije slučajno, ni prirodno, ni posledica loše sreće...
 
Kako je Zemlja kedra, koja je bila pravo „obećanje“ za privredu, veroispovest, slobodu i sintezu Istoka i Zapada, dospela dotle? Sa polovinom stanovništva ispod praga siromaštva? I haosom koji se pogoršava?

Zastranjivanje nije lako objasniti, ali nije neobjašnjivo. Među brojnim faktorima koji su odigrali pogubnu ulogu, često se stavlja naglasak na regionalno okruženje, koje je zaista zlosrećno. Ali kada bih morao upreti prstom u presudan faktor, onaj koji bolje od drugih objašnjava zašto se Liban nije mogao uhvatiti ukoštac sa mnogim izazovima sa kojima se suočava od svog nastanka, bez oklevanja bih ukazao na konfesionalizam. Ono što je problematično nije prisustvo brojnih i raznorodnih zajednica – to je realnost, to je razlog postojanja zemlje, i bilo je čak, potencijalno, najveći adut za uspeh libanskog modela i za širenje njegovog uticaja.

Po mom mišljenju, problem je to što se nacionalni projekat, koji se sastojao u prevazilaženju različitih komunitarnih pripadnosti u težnji ka zajedničkoj nacionalnoj pripadnosti, nije sprovodio sa potrebnom energijom i lucidnošću. Iz tog razloga su građani postali dužnici, a ponekad čak i taoci političkih i verskih vođa svojih zajednica, koji su pak postali dužnici i taoci svojih stranih zaštitnika. Štaviše, ima i jedna otežavajuća okolnost: liberalna ekonomija, utemeljena na uslugama, a koja je neosporno osiguravala prosperitet zemlje dugi niz godina, nije se dobro prilagodila jakoj državi koja je bila u iskušenju da nametne restriktivne propise i primeni značajnije oporezivanje kako bi mogla u potpunosti da vrši svoju ulogu. U Libanu se dugo plaćalo vrlo malo porezâ, tako da vlada nikada nije imala sredstava da zemlji obezbedi savremen sistem obrazovanja, zdravstvene zaštite ili socijalnog osiguranja. Kada se osvrnemo unazad, jasno je da je samo jaka i sveprisutna država mogla da ujedini libansko stanovništvo, da ojača veze između građana i javnih vlasti i da tako smanji zavisnost Libanaca od vođa njihovih zajednica. Nepoverenje u ulogu države osujetilo je taj razvoj, koji je pak bio neophodan.
 
Reči koje je general De Gol izgovorio 1965. godine o Libanu, „nezavisnoj, prosperitetnoj i kultivisanoj naciji“, danas odzvanjaju gorko. Može li se današnji Liban pozivati i na jednu od njegovih reči?

U pravu ste što kažete da ove reči u današnje vreme zvuče gorko. Kad su bile izgovorene, izgledalo je da se zemlja približava tom idealu. Danas se čini da je veoma daleko od njega. Ali u mojim očima te zdravorazumske reči ocrtavaju budućnost kakvoj se Libanci i prijatelji Libana mogu nadati.
 
Počnimo od „nacije“?

Što se mene tiče, ne mogu se pomiriti sa idejom, danas toliko raširenom na svim kontinentima, da nacija mora biti zasnovana na zajedničkoj verskoj pripadnosti. Utemeljiti naciju na jednoj jedinoj pripadnosti, verskoj, etničkoj ili rasnoj, to je lažno dobra ideja koja je izazvala nebrojene tragedije kroz istoriju. I apsolutno je nespojiva sa duhom moje rodne zemlje. Ideja vodilja prilikom osnivanja Libana bila je da treba podsticati ljude svih vera i svih porekla da žive zajedno, organizovanjem njihovih odnosa na takav način da svako oseća tu zemlju u potpunosti svojom. Sigurno neću ustvrditi da je taj eksperiment bio uspešan, daleko od toga. Ali nikada se neću predati mediokritetskom i lenjom mudrovanju da je takav suživot nemoguć.

Ceo svet je mozaik zajednica. Evropa je mozaik, Amerika, Afrika i Azija takođe, i ako se podvrgnemo logici rasparčavanja, zagarantovano je da će doći do hiljadu sukoba. Pravo pitanje nije mogu li ljudi različite boje ili verovanja živeti zajedno i nazivati se sugrađanima, pravo pitanje je kako ih navesti da žive zajedno, kako ih navesti da osećaju da su deo jedne iste nacije. I u tome će libanski eksperiment, čak i ako do sada nije bilo uspešan, morati da se ponavlja u Libanu i drugde sve dok to ne uspe.
 
„Nezavisna“, ta zemlja koja je izgleda neprestano, možda još od svog stvaranja, igračka spoljnih sila što deluju u njenom okrilju, kao na primer Iran, od koga direktno zavisi tako moćni Hezbolah?

Danas biti nezavisna za zemlju poput Libana znači da ona može reći „ne“ kada neko pokuša da je uvuče, silom ili zastrašivanjem, u sukobe u koje ne želi da se umeša, i gde očigledno nema interesa da se umeša. Liban je tu nezavisnost godinama gubio, i mora po svaku cenu da je povrati. Da se izrazim jasno, moja rodna zemlja ni po čemu nije nadležna da bude vojna ispostava u arapsko-izraelskom sukobu. Ona nema nikakvog interesa da bude instrumentalizovana, ni od iranskih lidera, ni od onih koji se trude da je zadave. I nije imala nikakvog interesa da se juče umeša u sirijski građanski rat, ni da bi pomagala Asadovom režimu, ni da bi pomagala pobunjenicima. Sve te greške proizlaze iz gubitka sposobnosti Libana da odlučuje za sebe, kao odrasla zemlja.

Nastavimo nabrajanje... „Prosperitetna“, ona koja je danas toliko pogođena ekonomski? „Kultivisana“?

U pravu ste što ističete da sve ove reči tužno zvuče pored slika materijalnog i moralnog uništenja koje danas imamo pred očima. Ali hajde da napravimo pauzu i pustimo da nam misli nekoliko trenutaka lutaju van utabanih staza. Zar ova gigantska tragedija ne bi mogla doneti spasonosni preporod Libancima, svim zajednicama zajedno, i ostatku sveta? Da bi taj preporod postao stvarnost, bila bi potrebna sveobuhvatna inicijativa u kojoj bi učestvovalo pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija: Francuska, Sjedinjene Države, Rusija, Kina i Velika Britanija. Insistiram: svih pet, zajedno i u prvo vreme niko drugi, osim možda Evropske unije. Zajedno bi uspostavili privremenu upravu koja bi bila zadužena za obnovu razorene zemlje u svim sektorima koji više ne funkcionišu. Počevši od popravke infrastrukture – elektroenergetske mreže, upravljanja otpadom, puteva, luka i aerodroma; oživljavanjem ekonomije, nekada u procvatu, a koja je danas u zastoju; obnavljanjem socijalne, medicinske i obrazovne infrastrukture; zatim modernizacijom političkih institucija u zemlji i organizovanjem, kad dođe vreme, slobodnih izbora...

Svaki od pet „velikih“ poslao bi u zemlju kontingent tehničara i rukovodilaca visokog nivoa, kao i vojni kontingent za očuvanje građanskog mira. I toj privremenoj međunarodnoj administraciji trebalo bi obezbediti značajno finansiranje koje bi se nastavljalo godinama, i koje bi u početku bilo u potpunosti pod odgovornošću međunarodnih vlasti.

Ali svi će povikati da je reč o uplitanju! Već su to zamerili Emanuelu Makronu prilikom njegove posete Bejrutu, zato što se usudio da prošeta među masom sveta na ulicama i da govori o „borbi protiv korupcije“, pa je njegovo ponašanje neke podsetilo na francuski mandat nad Libanom...

Za pojmove poput „uplitanja“ ili „mandata“ nema mesta u viziji koju predlažem. Ne smemo zaboraviti u kojem veku živimo! Misija Ujedinjenih nacija je da priteknu u pomoć zemljama kojima je to potrebno. Liban, koji je član osnivač, a koji je bio jedan od kreatora Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine, a koji je danas u nevolji, ima pravo na svu potrebnu pomoć kako bi ponovo stao na noge. Moramo pomoći Libanu poštujući njegov suverenitet i dostojanstvo svih njegovih građana. Prisustvo glavnih svetskih sila današnjice garantovaće da neće biti nikakvih razračunavanja među lokalnim frakcijama, niti sa raznim regionalnim silama, i nikakve potrebe da se pribegne oružanim snagama...

Možda je ovo samo san, ali uveren sam da bi sve strane bez izuzetka, u Libanu i njegovoj regiji, kao i na globalnom nivou, imale ogromne koristi ako bi se uspostavio takav mehanizam. I čini mi se da bi zaista Francuska, koja je pokazala veliko saosećanje sa Libanom posle ovog poslednjeg iskušenja, naročito posetom predsednika Makrona, mogla biti okosnica jedne takve sporazumne globalne inicijative. Taj spasilački poduhvat ne bi bio samo jedini mogući način da se spreči umiranje Libana. On bi takođe predstavljao odlučujući korak ka rekonstrukciji međunarodnog poretka dostojnog tog imena, a čije se odsustvo u današnje vreme, na svim meridijanima, bolno oseća.
 
Šta znači biti Libanac?

Biti Libanac znači duboko verovati u imperativnu potrebu za harmoničnim suživotom, a možda čak i fuzionalnim, između različitih komponenti čovečanstva... A u ovome ja jesam i ostaću Libanac do svog poslednjeg daha.

Razgovarao Kristof Ono-di-Bio
Izvor: Le Point / Nedeljnik
Prevela sa francuskog: Vesna Cakeljić