Pročitajte najnoviji odlomak iz novog Stojiljkovićevog romana „Učitelj mačevanja“
Pročitajte odlomak iz novog romana „Učitelj mačevanja“ Dejana Stojiljkovića, koji sa nestrpljenjem uskoro očekujemo.
Ovo je zlatno doba. Vreme velikih pustolovina, bogatih života i dostojnih smrti... ali, kao da niko to ne uviđa. Bile su to godine osvajanja, bitaka i pljačke... ali, kao da niko to nije priznavao. Bilo je to doba poezije, razbojništva i poroka... ali kao da nikoga za to nije bilo briga.
Hiljade hiljada duša rađalo se i umiralo pod vlašću sultana, od Tokata i Angore na istoku do Jedrena i Serdike na zapadu. Dugim putevima, kojima su krstarili karavani i vojske, tekao je život carevine, kucao, poput srca u grudima, kroz damare vremena, pronoseći slavu Alaha i njegove senke na zemlji. Ali, u ovom dunjaluku sve to kao da je shvatano zdravo za gotovo.
Gradovi su padali, carstva se rušila, kneževi i kraljevi saginjali glave da se poklone, usne su im se grčile dok su mrmljali, gorko, svoje vazalne zakletve i skretali pogled u stranu da se ne suoče s odrazom svog lica na oštrici sablje. Vidinska Bugarska bila je njegova, i deo Romejskog carstva, i zemlje Marka Mrnjavčevića čiji je otac Vukašin je ostavio kosti u Černomenskom lugu, moćni Konstantinopolj bio je tek senka pređašnjeg sebe... U njemu je stolovao vasilevs koji nije umeo da zauzda sopstveni strah, poput miša skrivenog u magazi. Tvrđava u Arvuniju je spaljena a za njom je pao Niš, koji su nakon toga opljačkali i spalili njegovi askeri.
A onda je u tom mraku, u dubini hrastove šume, skriven od Alahovog pogleda i bez Njegove zaštite, emir Murat Hudavendigar doživeo najveći poraz u svom životu.
U stvari, valjanije je reći da je preživeo, jer da nije bilo Crnih zastava i njihovog vođe, jamačno bi i on podelio sudbinu svojih vojnika koji su ostali u tom prokletom mestu, na mrtvoj straži, da čekaju tren kada će se preseliti u ahiret.
Sve što je učinio do tog trena, do Pločnika, bilo je poništeno u samo sahat vremena bitke. Kao da se ceo njegov svet srušio u trenu. Znao je da pređašnji uspesi i pobede i slava stečena njima ne vrede ništa ako dozvoli da ovaj sramotni poraz postane njegovo nasleđe. I zato se molio moćni vladar Osmanskog carstva. I između reči molitve drobio među zubima kletvu. I pretnju upućenu gospodaru Srbije Lazaru Hrebeljanoviću koji se usudio da mu nanese takvu uvredu.
„A da mu ponudimo vazalstvo?“
„Kome?“
„Lazaru.“
Murat je kratko gledao u savetnika koji je sedeo na divanu do njega, i izgovorio ovo; bio je to mlad čovek, jedan od spahi-oglana, neiskusan i nepromišljen. Emir uzdahnu i dade znak dvojici janjičara koji su stajali u uglu odaje.
„Odsecite mu jezik.“
„Gospodaru?“, zavapi mladić.
Ali, bilo je kasno: zgrabili su ga i izveli iz odaje, ka dvorištu, gde će izvršiti sultanovo naređenje. Dok su išli kroz hodnik, čuli su se neprekidni vapaji.
„Gospodaru! Nemoj!“
Emir Murat se vrati u svoje misli.
Ovo nije zlatno doba. Ne. Još uvek nije. Biće onda kada Lazareve zemlje budu njegove.
Zatim podiže glavu i pogledom pređe preko lica ostalih ljudi koji su sedeli na ratnom savetu.
„Ne želim Lazara za vazala“, reče odlučno. „Želim ga mrtvog. Želim njegovu porodicu mrtvu. Želim njegove gradove razorene. Želim njegovu glavu na kocu, dole, ispred ulaza u palatu. Želim da obznanim svoj gnev daleko... Do Beča... I do Konstantinopolja. Da drhte Romeji, Ugri i Mlečani... Da svako sa strahom pominje ime Murata Pravednog.“
„E, pa... To će malo teže da ide“, oglasi se princ Bajazit koji je, kako to često biva, na savet došao u punoj vojnoj opremi, kao da je krenuo u bitku. Bio je to njegov način da se istakne, naročito među ljudima koji su nosili komotniju gradsku odeću i nisu pasali sablje. Takođe je to bio način da begovima, vezirima, agama i pašama pokaže ko je pravi ratnik.
„Šta si rekao?“, upita Murat.
„Kažem, oče, da to neće biti lako ostvariti. Osim ako na nameravaš da učestvuješ u još jednoj bici iz koje će te, na jedvite jade, janjičari izvesti živog sa bojišta.“
Jedan od savetnika naže se prema Asad begu i šapnu mu na uvo.
„Princ je opet pijan.“
Bajazit ustade, priđe mu, podiže ga, i nabode glavom posred lica. Savetnik pade unazad razbijenog nosa. Princ se zatim obrati janjičarima koji su se upravo vratili.
„Odsecite i njemu jezik.“
„On mi treba“, reče Murat.
„Imaš na desetine savetnika, jedan manje ili više neće napraviti razliku...“
„Taj govori ugarski i latinski.“
„O? U redu onda“, slegnu ramenima princ. „Jezik će mu svakako trebati...“, pa se okrenu ka savetniku koji još krvario na zemlji, izvuče handžar iz kanija i reče, „ali ne i uvo.“
Murat podiže ruku.
„Prestani s tim. Vrati se na svoje mesto.“
„Da li mi to naređuješ kao sultan ili kao otac?“
„Naređujem ti to kao tvoj ratni zapovednik.“
„U redu onda.“
Bajazit vrati hndžar u korice i ode nazad, na svoje mesto na minderluku, desno od sultana. Sede i prihvati se čibuka i nargile, kao da se ništa nije desilo.
Murat opet osmotri svoje ljude.
„Ima li neko bolji predlog?“
Derviš Edhem Ibn Musafir, koji je sedeo po strani i prividno zamišljeno sve slušao i gledao igrajući se crnom brojanicom koja mu je bila zapletena u šake, oglasi se hrapavim glasom.
„Ja kažem da čekamo.“
Princ Jakub Čelebija probode ga pogledom.
„O, mudri derviš je progovorio? Da čekamo? A zašto?“
„Srbija je pobedila, naša carevina je izgubila.“
„Kako si samo došao do tog zaključka? Baš si pronicljiv čovek, Edheme.“
„Ali... Srbija je mala. A Turska je velika. Nama treba manje vremena da se oporavimo od poraza nego njima da se oporave od pobede.“
„Mislio sam da sam samo ja ovde pio vino...“
„Začepi, Bajazite! Edheme, šta predlažeš?“
„Rekao sam već, gospodaru... Predlažem da čekamo.“
„Da čekamo?“, besno ga pogleda Čelebija. „Ti si poremetio pameću, dervišu...“
„Lazareve zemlje nisu država“, bio je razložan derviš. „On nema potpunu vlast. Niti vlast nad svim velikašima. Nakon onoga što se desilo sa Nišem i nakon bitke koja ih je iscrpela, mnogi će početi da se kolebaju.“
„Da čekamo i računamo na srpsku neslogu?“, podrugljivo upita princ Jakub.
„Tako je.“
„I šta će nam ona doneti?“
„Plodovi nesloge uvek imaju gorak ukus.“
„Da“, frknu Jakub. „Kad bi se kaurske zemlje pokoravale sufijskim mudrolijama ti bi, dervišu, bio najveći osvajač koga je svet video.“
„Nakon onoga što se desilo u Pločniku svim srpskim velmožama jasno je da jedna dobijena bitka neće doneti mir niti odvratiti sinove Alahove od njihovog nauma. Možda će nas samo usporiti...“
„Usporiti?“
„Dobićemo na vremenu.“
„Dobiće i Lazar.“
„Njegovo vreme ne teče isto kao naše. Njegova zemlja je manja, njegovi seizi i vazali nisu toliko verni, u njegovim riznicama ima manje zlata, u njegovim štalama manje konja... Mi imamo dovoljno mesa i čelika da vodimo rat još sto godina, i da to ne osetimo. Njega je Pločnik već dovoljno koštao u zlatu, oružju, ljudima... Sledeća velika bitka će ga dokrajčiti. Makar je i dobio.“
„I ta sledeća bitka...“, oglasi se tad Asad beg, „mora da se vodi na otvorenom polju.“
Jakub ga odmeri prezrivo, pa upita:
„Kako misliš da Lazara izmamiš na otvoreno?“
„Ne Lazara“, odmahnu ovaj glavom.
„Nego koga?“
Asad zaćuta na tren pa onda reče:
„Vuka Brankovića.“
(odlomak iz romana „Učitelj mačevanja“, uskoro u izdanju Lagune)
Prethodno objavljene odlomke iz istog romana možete pročitati ovde i ovde.
Autor: Dejan Stojiljković
Copyright©Dejan Stojiljković, 2026.
