Pročitajte još jedan odlomak iz novog Stojiljkovićevog romana „Učitelj mačevanja“

Pročitajte odlomak iz novog romana Dejana Stojiljkovića, koji sa nestrpljenjem uskoro očekujemo.

Foto: AI

Kada su akindžije ujahale u selo i počele svoj krvavi pir, ona je bila na izvoru – majka je poslala da zahvati sveže vode. Čula je bojne pokliče i njištanje konja, a onda i prve krike. Zemljani vrč ispao joj je iz omlitavele ruke, razbio se na komade. Potrčala je nazad, čula srce u grudima kao da hoće da iskoči između rebara. Dok je stigla do vrha brda, crni dim već se dizao ka nebu, plamen je proždirao trošne kolibe na obodu brega gde je bila crkva. Askeri su i nju zapalili.

Stajala je tako, pogleda zamućenog od suza, sričući prvu molitvu koje je mogla da se seti – onu posvećenu anđelu čuvaru.

A onda je, na svoj užas, shvatila da se iz grupe ratnika izdvajaju njih trojica, ili četvorica...

I da jašu pravo prema njoj.

Trčala je preko polja, noge nisu osećale ranjenu zemlju. Nadlanicom je otirala suze s obraza, utom je krenula i kiša, i nebo je plakalo s njom.

Kada je utrčala u vodenicu, zatekla ju je praznu. Vodeničar je ili pobegao ili je bio posečen. Čula je galop konja iza sebe i hitro se zavukla među vreće sa brašnom u uglu. Prekrila je šakama usta da slučajno ne zajeca.

I askeri su ušli u vodenicu, gipko i bez glasa, šarajući zlogukim očima levo i desno.

U senkama izvan domašaja svetla mogle su se naslutiti prilike ratnika u crnom i zelenom. Osećala je vonj njihovog znoja i njihovih konja. I čelik je mirisao na njih, beživotan i opor.

Zgrčila se poput deteta u majčinoj utrobi nadajući se da će kraj doći brzo i da neće biti mnogo bolan. Ali je istovremeno znala da je dovoljno stasala da je akindžije požele kao ženu, i to ju je plašilo više od smrti.

Kao da joj je pročitao misli, jedan od njih zadenu sablju za pojas i krenu ka njoj.

Ali tada se, spolja, začu tuđ glas.

„Hoćete da izađete, pa da na miru svršimo s ovim?“

Zapovednik akindžijskog odreda se trgnu, ne samo zato što je to bio glas ratnika koji se iznenada stvorio pred vodenicom, već i zato što su reči bile izgovorene na njegovom jeziku.

On oprezno priđe prozoru, baci pogled kroz njega, pa uzvrati:

„A zašto da izađemo?“

„Zato što, ako vas posečem unutra, u ovoj vodenici više neće moći da se melje žito.“

„Ti si jedan... Nas je četvorica.“

„Da vas je bar još toliko, bilo bi zabavnije.“

„Mnogo si pun sebe, kaurine.“

„A ti mnogo pričaš za jednog mrtvaca.“

Čelik preteći zacvile kada akindžija lagano izvuče sablju iz kanija.

Negde u daljini začu se pucanj groma.

„Onda dođi, đaure“, reče brzi jahač. „Čekamo te...“

„Ti beše iz porodice Turnhali?“

„Jeste!“

„Tebe ću prvog da ubijem.“

Iskender Turnhali nije u životu sreo drskijeg ratnika. Ali je već slutio s kim će ukrstiti sečiva. Prijezda od Stalaća, knežev čuvar drumova i lovac na glave, bio je po zlu poznat među Muratovim askerima, naročito akindžijama. Oni koji su sebe nazivali trkačima i palikućama nisu se plašili nikog, i bili su spremni da poginu za sultana na zemlji i Alaha na nebu, ali su ipak zazirali od ozloglašenog Lazarevog vojvode. Bio ga je glas da odavno suroviji ratnik nije jahao granicom, i Prijezda je to i potvrđivao sekući im glave, vešajući ih o drveće i čineći razna zverstva i nepočinstva o kojima se nije čak ni govorilo, već se sa zazorom šaputalo uz vatru. Sada je došao čas da Iskender postane gazija, i da o njemu krenu da se ispredaju takve priče: kako se, svojom sabljom, konačno posekao hrišćanina i pokazao mu kako ni krst, ni dobar mač, pa ni poznavanje turskog ne mogu da ga zaštite od pravednog gneva Alahovih sinova.

Zato je Iskender prvi nasrnuo na viteza u lakom oklopu, kada je ovaj provalio u vodenicu.

To je ujedno bilo poslednje što je vođa akindžijske izvidnice uradio u životu.

Prijezda ga je posekao lakim udarcem odozgo-nadole, i Iskender se u Ahiret preselio bez pola lobanje i s izrazom iskrenog čuđenja na licu.

Nakon što se vođa akindžijske izvidnice srušio na pod vodenice mrtav, Prijezda je samo opkoračio njegovo truplo i stao između preostale trojice i devojčice koja je drhtala zgrčena u uglu.

Pogledao je nakratko u nju i rekao:

„Zatvori oči, kćeri. Ovo neće biti lep prizor.“

A onda je osmotrio svoje takmace.

Dvojica su bili iz Iskenderovog odreda i Prijezda je odmah shvatio da su pred njim prekaljeni ratnici.

„Onebaši je mrtav“, reče Prijezda. „Nahraniću ribe i rečne zmije u Moravi njegovim lešom – kad završim s vama.“

Nagurani uza zid, pored džakova sa žitom, trojica ratnika nisu više bili ni silni ni strašni. Akindžija levo bio je očigledno Iskendrov zamenik jer je imao orlovska krila pričvršćena na kalkanu, malom okruglom štitu napravljenom od pruća, na kome su bile išarane Sure iz Kurana. To ga je moglo zaštititi od urokljivih očiju, možda i od sablje ili noža, ali Prijezda je u rukama držao teški dvosekli mač od španskog čelika. Ratnik koji je stajao sasvim desno imao je medveđu kožu prebačenu preko leđa i kapu od lisičjeg krzna, u ruci je stezao kratku sablju. Ipak, Prijezdu je najviše zbunio ratnik u sredini. Za razliku od ove dvojice, orla i medveda, ovaj je više podsećao na zmiju. Obučen u tamnosivi kaftan i gologlav, bio je previše visok za brzog konjanika a i lice mu je bilo drugačije – opaljeno suncem, skoro pa crno. Zurio je u njega očima usađenim ispod niskog čela a iznad oštrih jagodica, kao da je nešto posebno očekivao.

Prijezda se prvo okrenuo Orlu. Mali štit pokazao se nedovoljnim, jak zamah mačem rasuo ga je u paramparčad, zajedno s rukom koja ga je držala. Dok je akindžija krvario klečeći na podu, Prijezda je Medveda ubo ravno u srce, trgnuo mač nazad, a onda lakim zamahom Orlu odrubio glavu. Nakon što su se obojica srušili na drveni pod, da umru u bari sopstvene krvi i mokraće, u vodenicu je provalio jedan od Prijezdinih momaka.

„Kao i dosad, stižeš na vreme, Miloje“, reče Prijezda odmeravajući preostalog Osmanliju.

„Da ga skratim za glavu, gospodaru?“, upita Miloje pokazujući na ratnika.

„Neka, ja ću“, reče Prijezda i zamahnu.

Ali, na njegovo iznenađenje, crni ratnik bio je okretniji od svojih saboraca. Izbegao je jedan napad, pa drugi, a onda je u polumraku vodenice nešto sevnulo, i Prijezda oseti oštar bol u levom ramenu.

Napravi korak unazad i slobodnom rukom dodirnu posekotinu.

Pogleda u krv na vrhovima prstiju pa onda u ratnika koji je bio sabijen uza zid.

„Šta je to? Handžar?“

Prijezda pljunu u stranu pa besno baci mač na pod.

„Miloje?“

„Da, gospodaru?“

„Koplje.“

Miloje učini šta mu je rečeno, Prijezda se prihvati koplja pa ga hitnu u pravcu Agarena, prikovavši ga njime za zid.

Onda se okrenu ka Miloju i naredi mu:

„Dete... Vodi je odavde.“

Ratnik poslušno priđe devojčici, podiže je i izađe s njom iz vodenice.

Prijezda napravi nekoliko opreznih koraka ka Osmanliji koji je, zakucan kopljem za zid, umirao u kratkim izdisajima. Kloparanje vodeničnog kamena davalo je ritam njegovom umirućem srcu.

„Nije baš ispalo onako kako ste naumili? Je li, đavole?“

Agaren tada učini nešto neobično. On podiže desnu šaku i okrenu je ka srpskom vojvodi; na njoj je tamnoplavim mastilom bio iscrtan veliki krug, i u njemu jedan manji, poput zenice oka. Uz osmeh crven od krvi, on reče:

„Vidim te, kaurine...“

„To je ujedno poslednje što ćeš videti u životu, pseto“, odgovori Prijezda.

Pa poteže bojni nož i prereza mu grlo.

(odlomak iz romana „Učitelj mačevanja“, uskoro u izdanju Lagune)

Prethodno objavljeni odlomak iz istog romana možete pročitati ovde.

Autor: Dejan Stojiljković

Copyright©Dejan Stojiljković, 2026.