Pročitajte odlomak iz novog Stojiljkovićevog romana „Učitelj mačevanja“

Pročitajte odlomak iz novog romana Dejana Stojiljkovića, koji svi sa nestrpljenjem očekujemo tokom ove godine.

Knežević Stefan se budi.

Oseća se tromo i pospano, trlja sanjive oči dok shvata da je jutros prilično hladnije nego juče. Dani su kraći i sivlji, noći duže i mračnije. Jesen se penje uz gole zidove kruševačkog dvora sve do kule gde je njegova odaja. Iako je visoko, on sa prozora može da čuje ljude i stoku kako teku ulicama kao u metežu ili gustom vihoru.

Ustaje sa kreveta i umiva se. Ubrusom briše lice i tada se trgnu kad  ugleda nepoznatog čoveka kako sedi na stolici kraj prozora i čita knjigu. Pored nogu mu je bila vreća. Podsećao je na trgovca sitnicama.

Stefan ipak uspe da prepozna nezvanog gosta.

Iako ga nije video dugo, vojvoda Ivan Kosančić je bio neko ko se lako ne zaboravlja. Ali ovaj Kosančić nije nimalo ličio na onog koga je sretao ranije. Bio  je drugačiji. Stefan nije umeo da dokuči zašto.

„Aleksandrida?“, upita Kosančić. „Dobar izbor.“

„Pročitao sam tu knjigu više od deset puta.“

„Mora da ti je bilo baš uzbudljivo… Sve te silne bitke i junaštva… Aleksandar Makedonski kao osvajač sveta koji postaje bog da mi na kraju spoznao da nijedan čovek ne može biti božanstvo. To raspiruje dečiju maštu…“

„Ja nisam dete.“, uzvrati Stefan prkosno.

„O, oprosti mi, mladi kneže… Mora da sam te zamenio sa nekim.“

„Šta ćeš ti u mojim odajama?“

„Trebalo je da se najavim?“

„Da!“

Kosančić ustade i odloži knjigu na policu, među druge.

„Razgovarao sam sa sestrom Jefimijom o tebi.“, reče.

„Jefimija? Ona je mudra kao Odisej.“

„Lepo što imaš tako visoko mišljenje o svojoj učiteljici.“

„Ona je više od toga. Ona je moja druga mati.“

„Ne znam da li su te obavestili, ali ja sam od danas tvoj novi učitelj.“

„Imam dovoljno učitelja… i učiteljica. Čemu me ti možeš naučiti?“

„Kao i svaki drugi učitelj – stvarima koje ne poznaješ.“

Stefan zajedljivo iskezi zube.

„Učićeš me da mačujem, je li tako?“

„I to.“

„Moje mačevalačke veštine su više nego dobre, vojvodo. Trebalo je da dođeš koju godinu ranije.“

„Hajde, obuci se…“, reče Kosančić. „Vreme je za vežbu.“

„Milutine…“, obrati se Stefan slugi koji je stajao u dobvratku i bio živa slika tišine. „Donesi mi onaj crveni kavad.“

„Ne umeš sam da se obučeš?“, upita ga Kosančić.

„Zašto bih to radio? Imam slugu.“

„Nemaš ga više.“

Kosančić se okrenu ka Milutinu.

„Slobodan si.“, reče. „Od danas će se knežević starati sam o sebi.“

„Razumem, gospodaru.“, reče poslušno Milutin i izađe iz odaje.

Vojvoda kosanički ond opet pogleda mladog kneza.

„Požuri, Stefane… Senke su duge i već je treći čas.“

„Ne možeš da mi obraćaš ličnim imenom, vojvodo, to nije prikladno.“, uzvrati ovaj dok se osvrtao oko sebe i pogledom tražio škrinju sa odećom.

„Šta je prikladno ili ne, učeniče, od danas određujem ja.“

„Po čijoj volji i odobrenju?“

„Volja je moja. A naređenja su kneževa.“

„Moraću da pitam oca za to.“

„Nema potrebe. Ja sam već razgovarao sa knezom.“

„Moj otac…“

„Knez. Gospodar.“, ispravi ga Kosančić. „Lazar je prvo tvoj knez i gospodar a tek onda otac.“

Stefan posegnu u škrinju i iz nje izvadi skupu svitu koju je nedavno dobio na poklon od poklisara iz Dubrovnika.

„Ne taj kavad.“, reče Kosančić.

Zatim iz vreće koju je doneo izvadi otrcanu odoru sive boje. Sličnu onoj koju je on imao na sebi, samo staru, iznošenu.

Stefan je zurio u njega u neverici.

„Da obučem ove prnje?“, reče zgađeno.

„Nekako slutim da su skladu su sa tvojom mačevalačkom veštinom.“, reče Kosančić i krenu da izađe. „Čekam te na potecištu.“

***

Pavle Orlović stoji na potecištu, oslonjen na dugi dvoručni mač. Iza njega, zidine grada tvore nepristupačni kameni bedem. Na kruništima stražari bdiju ispod zastava koje se vijore. U podnožju zidina je cveće, mnogo cveća. A sami zidovi tvrđave bili su od krušca, zaobljenog rečnog kamena različitih preliva i boja, i zato su delovali kao ih je sazidao pijani div. Upravo je ova odrazitost naizmeničnih redova tamnog i svetlog kamena sa jarkom opekom navela Osmanlije, bar onu nekolicinu Muratovih poklisara koji su ga videli, da gradu daju ime „Aladža Hisar“ – Šareni grad. Ali jesen je i cvetovi blede i venu, a kamen stari i tamni, baš kao i ljudske misli i želje, priroda uzima poslednji udah pre nego što zima dođe i donese sa sobom studen i smrt.

„Ja sam obavio svoju dužnost, mladi gospodaru…. Iskovao sam mač.“, reče rudnički vojvoda. „Sad je vreme da ga gospodar Kosančić naoštri.“

Stefan stoji na suprotnoj strani, nekoliko metara dalje, i gleda procenjivački u svog novog učitelja mačevanja. Svakako je čuo dosta priča o Ivanu Kosančiću, Zmaju od Radana, ali čovek koji je sad pred njim nije nimalo nalik tom vitezu iz sebarskih bajki.

„Ne treba mom maču oštrilo…“, reče knežević prkosno. „Nego protivnik da ga njime posečem!“

Zatim iz korica potegnu mač za vežbanje. Bio je to dobro iskovan jednoručni mač sa tupom oštricom.

Kosančić ga odmeri pogledom, zatim skinu plašt sa ramena i stade između njega i Orlovića.

„Evo tvog takmaca, dečače.“

Stefana strašno povredi ovo „dečače“, ali ne reče ništa, samo istupi napred i podiže oštricu okomito.

„Ti?“, frknu prezrivo. „Nemaš čak ni oružje.“

„Za tebe mi i ne treba.“, uzvrati Kosančić.

Stefan se namršti pa nasrnu ali Kosančić lako izbegnu taj zamah.

Knežević nasrnu opet, jedan udarac, pa drugi.

Vojvoda Kosanički bio je nepojmljivo brz za jednog bogalja. Stefanu nije bilo ništa jasno. Čovek kome je janjičarska strela pre ne tako mnogo vremena probila butinu ne bi trebalo da je ovako okretan i hitar. Štaviše, ne bi trebalo ni da stoji na nogama. A opet, on je bio tu i prkosio mu, što kneževića učini dodatno srditim, ali i pomalo posramljenim.

„Imaš snage… I brzine…“, reče Kosančić. „Imaš čak i nešto veštine i znanja. Ali ti nedostaje…“

„Šta?“

„Ravnoteža.“

Stefan napadnu opet, ovoga puta uloživši sve znanje i veštinu u taj jedan jedini udarac, spustio je oštricu niže i namerno je ustremio ka Kosančićevoj ranjenoj nozi.

Ali vojvoda se opet izmaknu, oštrica zazvižda u prazno i težina čelika povuke dečaka napred. Kosančić se opet neverovatno brzo približi u dva laka koraka i  gurnu ga, Stefan se prući po slami i prašini, mač čiji je rukohvat stezao, odlete u stranu. Krajičkom oka vide kako se Orlović smeje negde iza Kosančićevih ramena i to ga razbesne. Zato posegne za mačem ali Kosančić nagazi metalnu oštricu.

„Eto…“, reče smireno. „Sad ni ti nemaš mač, mladi kneže.“

Dok ustaje sa zemlje, mladi knežević briše rukama prljavu odeću. Po kosi su mu bile vlati sasušene trave. Ličio je na sebra.

Kosančić mu tada prilazi i pruža mu drveni mač za vežbanje.

„Šta je ovo?“, pita Stefan uvređeno.

„Mač.“

„To nije mač – nego parče drveta.“

„Kakav mačevalac – takav i mač.“

Stefan nevoljno prihvata drveni mač i gleda čas u njega, čas u svog učitelja, i dalje ne može da veruje šta se dešava.

„Od sad ćeš vežbati sa njim.“, reče Kosančić.

„A kada ću dobiti pravi mač?“, upita Stefan.

„Pravi mač se ne dobija. On se zaslužuje.“

Knežević baci drveni mač u stranu i povika:

„Žaliću se ocu!“

„Knezu…“, ispravi ga Kosančić.

„I njemu!“

(odlomak iz romana „Učitelj mačevanja“, uskoro u izdanju Lagune)

Copyright © Dejan Stojiljković, 2026.
Izvor: dejanstojiljkovic.rs