Goran Marković: Grlića i mene šezdeset godina više spaja ista etika i pobuna nego film
Čudno iskustvo – kaže za Danas Goran Marković, odgovarajući na naše pitanje kakav je njegov doživljaj knjige „Jesi li ovo snimio?“, u kojoj su on i Rajko Grlić, razmenjujući svoja pisma, i intimno beležeći sećanja i svakidašnjicu koju danas žive, „pokrili“ neke važne događaje i ljude od vremena koje su zajedno delili na Akademiji u Pragu, vreme pređašnje, kroz iskustva porodica iz kojih potiču, pa sve do 16. marta ove godine.
Ova uzbudljiva i svojevrsna hronika o filmu, umetnosti, groblju njihovih nesnimljenih filmova, političkim i društvenim lomovima, represiji, prijateljstvu… zbirka je kolumni dva velikana ovdašnje kinematografije sa portala Velike priče, a predstavljena je nedavno u knjižari Delfi SKC. „Jesi li ovo snimio?“ objavila je Laguna, a publika je imala sjajnu priliku da čuje same autore, Gorana Markovića i Rajka Grlića, koji je za ovu promociju stigao iz Amerike, a o knjizi je govorio i urednik Nedeljnika Veljko Lalić.
O ovoj, iako ličnoj i intimnoj prepisci, u kojoj su beskompromisno, kritički i neustrašivo zabeležili gotovo sve što bi trebalo da pamtimo, Marković je u „kroki“ razgovoru za Danas govorio uoči promocije, jer je i on, sticajem okolnosti, upravo stigao iz Amerike.
„Kada sam slično dopisivanje decenijama imao sa Milanom Oklopdžićem, objavio sam ga pre desetak godina pod naslovom ‘Izmišljeni život’, a bila je to lična prepiska koja nije bila namenjena javnosti. A onda je Oklop umro, i bilo mi je žao da to sve ostane u mom računaru. Ovoga puta smo Rajko i ja znali da će naša pisma biti objavljena, ali smo se trudili da u njima ne bude ničega ‘za javnost’, ničeg proračunatog da izazove efekat, nego smo nastojali da ona ostanu lična.“
U pismima Grlića oslovljavate „Dragi Rajko“, „Rajko, prijatelju“, a potpisujete ih „Pozdrav od kamarada“, i čitaoci mogu svedočiti ne samo o „prizorima iz ličnog života“ dvojice izuzetnih filmskih stvaralaca spojenih profesijom, već, pre svega, istim moralnim i ljudskim svetonazorima. Vama i Grliću, uprkos svim lomovima od 90-ih godina i onome što ste doživljavali i još doživljavate zbog aktivizma, nije bilo teško da ostanete na njima, i da nikada, nijednim gestom, ne odstupite od svojih uverenja?
Kamarad na češkom znači drug, prijatelj. To je deo nostalgije koje osećam prema vremenima mladosti i ideala koje smo u to vreme imali. Ono što je Rajka i mene spajalo ovih šezdesetak godina nije profesija, pa čak ni toliko sama filmska estetika, već upravo to što pominjete – etika. Potreba da ne izdate svoj pogled na svet, da ne dozvolite da budete manipulisani, zavedeni, potkupljeni. Svo ovo vreme smo jedan drugog u stvari hrabrili na tom putu.
Spojena u knjizi „Jesi li snimio ovo?“, ova pisma su svojevrsno svedočanstvo o društvenim, kulturnim i životnim prilikama u tri zemlje – Srbiji, Hrvatskoj i Ohaju u Americi, gde Grlić živi i predaje na Univerzitetu više od trideset godina. Da ste čitalac, šta bi Vama bilo najuzbudljivije u ovoj knjizi, i zbog čega je važno što postoji?
Morao bih da je imam u ruci, u čvrstom, papirnom izdanju da bih odgovorio na ovo pitanje. Ali knjiga je tek izašla iz „peći“ i još se „puši“. Za nekoliko dana ću je pročitati pa ću imati odnos prema njoj.
Ante Tomić je na koricama knjige zapisao: „Čest je kulturni fenomen da se naši najbolji filmski autori okreću pisanju. Kad im je režim onemogućio da snimaju, oni su se okrenuli jednostavnijem i jeftinijem načinu pričanja priča. Od toga je teško stradala kinematografija, kojom vladaju ulizice i nesposobnjakovići, ali književnost bilježi veliki dobitak.“ Šta biste rekli – da li je to za vas sreća u nesreći?
Gledajte: Kada se neko bavi filmskim stvaralaštvom čitavog veka, on je prinuđen bez prestanka da piše. Prvo, da beleži ideje, situacije, prizore i slično. Zatim da to uobličava u scenario – jednu, dve, pet verzija. Zatim, kada počinje da priprema film, da obilazi mesta na kojima će snimati, razgovara sa glumcima, saradnicima, producentom, finansijerima… To sve menja, ponekad iz osnova, njegovu prvobitnu zamisao.
Konačno, sve to zapisuje u knjigu snimanja koja je definitivni akt pred snimanje, i iz koga stotinak ljudi crpe podatke i inspiraciju. Opet reči. Mnogo više sam pisao svoje filmove nego što sam ih snimio. Da ne govorimo o onim najboljim, koje nisam uspeo da snimim. To su hiljade napisanih stranica.
Neustrašiva gospoda u raljama života
Pisac Ante Tomić, s kojim Grlić decenijama sarađuje, zapisao je i ovo:
„Markovića i Grlića nagovorili smo da se dopisuju u času kad im je njihov redateljski posao bio sve nedostupniji. Oni su nam pokazali kako istinski talent, bez obzira na to je li riječ o pokretnim slikama ili riječima, uvijek nađe način da se izrazi. S nenadmašnom pripovjedačkom vještinom i strašću njih dvojica bilježe političke prevrate, društvene lomove, zanosne večeri, mamurna jutra, sramotna barbarstva, trijumfe ljudskosti, blistave uspjehe i neoprostive promašaje.
Osobito je zadivljujuće i za primjer mlađima, kako su kroz duga desetljeća naših političkih užasa, između gomila onih što su se bijedno pokoravali diktaturama, Marković i Grlić ostali gospoda, neustrašivo uspravni i svoji“.
Na koricama ove knjige „potpisao“ se i glavni urednik Danasa Dragoljub Draža Petrović:
„Njih dvojica su nacionalna klasa reditelja i dokaz da je za sreću potrebno troje – Goran, Rajko i portal Velike priče gde se dopisuju iz nedelje u nedelju. Ćaskaju o raljama života a ova knjiga je sabirni centar tih tekstova. Njih dvojica su majstori, majstori. Neka ostane među nama – to dopisivanje je zarazno kao variola vera“.
Autor: Radmila Radosavljević
Izvor: danas.rs
